Piše: Vladimir Božović


U svom čuvenom eseju ”Politika i engleski jezik”, Džordž Orvel govori o suptilnim duhovnim i intelektualnim strujanjima između jezika i svijesti, i kaže: ”Kao što misli mogu pokvariti jezik, tako i jezik zna pokvariti misli”. Posebno je, primjećuje Orvel, snažna i temperamentna veza između jezika politike i društvene stvarnosti. Savremeni politički jezik je, nažalost, zatočenik „napucanih” političkih fraza, čija je osnovna uloga da umrtve dio svijesti onih kojima su upućene. „Neiskrenost je veliki neprijatelj jasnog jezika”, kaže čuveni pisac. Zato smo preplavljeni sintetičkim terminima koji niti šta iskazuju, niti šta opisuju, već uglavnom služe za prikrivanje i obmanu. Naročito političari, bez imalo mentalnog napora, koriste te besmislene proteze sa osnovnom namjerom da hipnotišu slušaoca. Cilj je da se umrtvi kritička radoznalost, da se uskrati sumnja i ne postavljaju pitanja, pa ni ono najočiglednije - pitanje samog smisla izrečenog.
U ovom posve orvelovskom trenutku, neokolonijalno porobljavanje čovjeka, pa i čitavih naroda, rijetko se sprovodi klasičnom vojnom okupacijom, već uglavnom putem ekonomije, kulture, medija… I na specifičan način, putem jezika. Neokolonijalni, okupacioni jezik je, opet, tipično orvelovska stvar - utemeljen je na frazama koje nemaju očekivanu činjeničnu i logičku „obavezu” prema riječima koje ih čine. Na primjer: „međunarodna zajednica”, „vladavina prava”, „mjerljivi rezultati”, „sistemsko prilagođavanje”, „strukturalne reforme”, „liberalizacija tržišta”, „dostizanje standarda”... Mistika ovih fraza je u tome što se njihovo značenje posebno utvrđuje svakom novom upotrebom. Iskusniji korisnici ovog jezika kažu da to zavisi od „specifičnosti konteksta” - čitaj interesa neokolonijalnih gospodara. Tako se, preko jezika, interes gospodara direktno ugrađuje kao legitiman sastojak društvene svijesti, a što je temelj ropskog mentaliteta.
Jedna od omiljenih i često korišćenih sintagmi okupacionog rječnika je „međunarodna zajednica”. Nju, nažalost, vrlo nekritički prihvataju gotovo svi akteri lokalne politike. Podrazumijevano, neokolinijalno značenje ove fraze je apsurdno, jer bezobzirno isključuje najveći dio čovječanstva: Kinu, Indiju, Rusiju, Brazil, zemlje Afrike, Bliskog istoka... Suštinski, „međunarodna zajednica” je postala perfidna kamuflaža za zločinačku NATO grupaciju na čelu sa SAD.
Slično je i sa upotrebom i tumačenjem fraze „vladavina prava”. Pošto bi dosledna primjena važećih zakona, odnosno stvarna vladavina prava, značila da će se kompletan režim, a boga mi i najveći dio tima B, odmah naći iza spuških rešetaka, onda to Amerikance uopšte ne zanima. Oni su, zapravo, zainteresovani isključivo za „navođenu” primjenu zakona - ka „probranim” ljudima i situacijama. Takozvana „krstareća” vladavina prava. Uočava se istovjetan nerv u dejstvu fraze „borba protiv korupcije”. Na primjer, sve ono što nije bilo dozvoljeno Olegu Deripaski, omogućeno je Piteru Manku. I sve to naočigled lokalnih bombaša-samoubica koji dnevno „ginu” u ratu protiv korupcije i organizovanog kriminala.
Perfidnost neokolonijalnog diskursa se ogleda i u tome što gotovo nikad ne sadrži rigidne, naredbodavne forme, već mekane, neutralne izraze. Tako se, na primjer, ispunjenje klasičnih okupacionih zadataka često traži preko „strukturalnih reformi” i „dostizanja standarda”. U našem slučaju, ilustrativan primjer je „reforma” crnogorske Udbe (ANB). Poslednjih godina, promoteri NATO zločinaca uporno traže „reforme bezbjednosnog sektora”. Zapravo, radi se o okupacionoj naredbi čiji je cilj uklanjanje nekoliko uticajnih ljudi ANB-a, za koje Amerikanci procjenjuju da se ne daju potpuno kontrolisati. Posledično, sumnjaju da ti ljudi, koristeći široku mrežu uticaja, mogu „igrati” jednako i sa Rusima i Kinezima ako im to bude u interesu. Stoga je, pod plaštom „sistemskih reformi", usvojen neustavan zakon o privilegovanom penzionisanju pripadnika ANB-a. Plan je da se upražnjena mjesta popune kadrovima, uglavnom školovanim u SAD, potpuno lojalnim Službi, ali u Vašingtonu. Iako je silom ANB leks specijalisa penzionisano sedamdesetak službenika, nije pogođena glavna meta „reformi" - čuveni „dvojac" iz ANB-a. Oni su odigrali svojevrsni mafijaški gambit, odbivši i penziju i „ponudu vijeka”. Tako je, eh sudbino, poprilično krahirala „reforma bezbjednosnog sektora”. Za razliku od (pro)palih reformi, auta, kuće, a bogami i podgorički kafei ovih dana lete u nebo. Zasad bez ljudskih žrtava. Neokolonijalna crnogorska agentura histerično šišti da se „reforme” moraju hitno nastaviti ako želimo ”pozitivan izvještaj o napretku”.
Inače, pomenuta „reforma bezbjednosnog sektora” ima zanimljivu predistoriju. Naime, kada je Boro Vučinić predao Amerikancima gotovo kompletnu dokumentaciju ANB-a, koje su hiljade marljivih crnogorskih ”ušiju sa očima” sakupljale decenijama, premijer ga je naprasno smijenio. Zašto, ako je i on sam jednako servilan, a predati spisi izvjesno ne sadrže ništa iz formalnog djelokruga te službe? Udba se, znamo, ionako ne bavi organizovanim kriminalom, korupcijom i terorizmom, jer bi se inače morala baviti sobom. Po svemu sudeći, Vučinićeva ”greškica” je što je u delirijumu poniznosti prema ”američkim partnerima” predao i lične dosijee građana, taj vitalni sastojak u sprovođenju izborne krađe. A to je ključni segment Đukanovićevog političkog života. Pomoću te dokumentacije, Udba godinama ostvaruje individualizovan pristup svakom biraču - skrojen po mjeri njegovih potreba i strahova. Očigledno, ovaj udbaški politički model se sasvim primakao ostvarenju ovovremenog medicinskog ideala - personalizovanoj terapiji za „pacijente”. A lepeza „pacijenata” je raznolika - od sirotinje zapletene u beznađu bijede i bolesti, preko ovih koji „kraduckaju”, izbjegavaju zakonske obaveze, skrivaju neke nastranosti ili afere, pa do onih sa ozbiljnom kriminalnom istorijom…
Dakle, Vučinić je predao Amerikancima „sveti gral” Đukanovićeve vlasti - magičeski instrument vladanja ovom kukavičkom i ubogom crnogorskom baruštinom. E, to znači da i onaj poslednji slabić, što bi narod rekao - „tranja” iz tima B, uz malo političke i finansijske podrške američke ambasade, može u potpunosti da preuzme kontrolu. Jasno je da se to vlasniku feuda i brenda „Montenegro” nimalo ne dopada. Kao što mu se ne dopada ni poslednji „tim bilding” koji je sprovela Viktorija Nuland. Da, to je ona dama koja u opuštenom telefonskom razgovoru, prepunog sočnog, uličnog žargona, diktira američkom amabasadoru u Kijevu sastav postmajdanske ukrajinske vlade. E sad, ako stari podgorički žongler procijeni da je novouspostavljene veza između crnogorskog tima B i nestašne kijevske piromanke previše „intimna", može se vrlo lako desiti da upravo on bude prvi u Montenegru koji će grlato, slobodarski kriknuti „fuck EU, fuck NATO!” A u nastavku, jasno je, slijedi: Slava Rossii!
(Autor je predsjednik
IO Matice srpske i
profesor na PMF-u)