Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Odav­no je zna­no da je srp­sko pi­ta­nje mno­go ši­re od pro­sto­ra ko­ji na­se­lja­va taj na­rod. Ono se naj­vi­še ti­če Sr­ba i Sr­bi­je. Ali, i pro­sto­ra pret­hod­ne Ju­go­sla­vi­je, ci­je­log Bal­ka­na, pa i Evro­pe, i či­ta­ve pla­ne­te. Srp­sko pi­ta­nje je odav­no evrop­sko, pa i svjet­ko pi­ta­nje. Vre­lih jul­skih da­na ove go­di­ne do­spje­lo je i do Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, naj­repre­zen­ta­tiv­ni­jeg ti­je­la UN – ne da smi­ri ten­zi­je, već da po­no­vo pot­pa­li ne­pri­ja­telj­stvo na­ro­da. Ti isti „za­go­vor­ni­ci mi­ra“ i do­sad su Bal­kan pro­gla­ša­va­li „bu­re­tom ba­ru­ta“. Sma­tra­li su ga „ni­či­jom ze­mljom“, a u stva­ri si na­sto­ja­li da Bal­kan ne pri­pa­da nje­go­vim vje­kov­nim sta­nov­ni­ci­ma. Htje­li su i ra­ni­je i sa­da da „za­vo­de red“ po prin­ci­pu kom­pro­mi­to­va­nog „Mi­lo­srd­nog an­đe­la“ iz 1999. go­di­ne, ko­ji je usmr­tio na hi­lja­de ne­vi­nih i na­nio ne­mjer­lji­vu ma­te­ri­jal­nu šte­tu svi­ma. Sa­da se ze­mlje s pro­sto­ra ne­ka­da­šnje za­jed­nič­ke dr­ža­ve Ju­go­sla­vi­je me­đu­sob­no tu­ža­ka­ju, tra­že­ći na­dok­na­du ma­te­ri­jal­ne šte­te jed­na od dru­ge. Ni­ko još ni­je utu­žio glav­nog vi­nov­ni­ka tih ne­sre­ća – NA­TO, pa nje­go­ve čla­ni­ce kre­ću u no­vu haj­ku pro­tiv bal­kan­skih na­ro­da, ozna­ča­va­ju­ći Sr­bi­ju i srp­ski na­rod, ma gdje bio, za osnov­nog kriv­ca ra­ni­jih kr­va­vih do­ga­đa­ja.
Dva­de­set go­di­na krh­kog mi­ra na uvi­jek ne­mir­nom Bal­ka­nu, po­nu­di­le su nje­go­vim na­ro­di­ma dra­go­cje­no is­ku­stvo. Sve broj­ni­ji su upo­zo­ra­va­ju­ći gla­so­vi o to­me šta su do­sad smi­sli­li bal­kan­ski „pri­ja­te­lji“. Pr­vo su nam ot­kri­li svu be­sti­jal­nost NA­TO kam­pa­nje 1999. go­di­ne, ma i ove da­na­šnje kam­pa­nje – ak­tu­el­ne i šte­to­či­nač­ke, bez ob­zi­ra na tra­gič­no is­ku­stvo od­ra­ni­je – na ubi­je­ne, osa­ka­će­ne, obo­lje­le, osi­ro­ma­še­ne i oja­đe­ne. Sve vi­še ih je ko­ji „pe­ru ru­ke“ od već ogo­lje­lih ne­dje­la ko­ja su vje­što pri­kri­va­li pu­nih dva­de­set go­di­na. S po­ra­stom islam­skog te­ro­ri­zma mno­go to­ga se mo­že vi­dje­ti čak i go­lim okom. Ja­vlja­ju se i oni ko­ji­ma je di­ri­go­va­na me­đu­na­rod­na jav­nost odav­no bi­la od­u­ze­la ri­ječ. U istu ra­van s isla­mi­sti­ma sta­vlja­ju i „ame­rič­ko car­stvo“. Ko­nač­no su shva­ti­li da je ta­ko­zva­ni ju­go-pro­blem iz de­ve­de­se­tih mno­go slo­že­ni­ji ne­go što su ga pri­ka­zi­va­li. Mno­gi in­te­lek­tu­al­ci ko­ji su di­ja­bo­li­zi­ra­li Sr­be i Sr­bi­ju iz do­ba Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća – da­nas su dis­kre­di­to­va­ni (Ber­nar An­ri­le­vi ili Ber­nar Ku­šner). Po­ma­lo za­bo­ra­vlje­ni fi­lo­zof Da­ni­jel Ši­fer uka­zu­je da su Sr­bi me­đu pr­vi­ma uka­za­li na opa­snost od ra­di­kal­nog isla­mi­zma. Tek sa­da se shva­ta kroz šta su sve Sr­bi pro­šli u pro­te­klih 20 go­di­na. Jed­na na­rod­na po­slo­vi­ca ka­že da je ve­li­ka gre­ška pre­ra­no bi­ti u pra­vu.
Broj­ne dr­ža­vi­ce na­sta­le na pro­sto­ru ne­ka­da moć­ne i ugled­ne Ju­go­sla­vi­je još uvi­jek su is­pod ono­ga što su bi­le u za­jed­nič­koj dr­ža­vi. I sve su lju­te jed­na na dru­gu. Pre­ma ocje­ni spe­ci­ja­li­sta, ni­su ni bli­že ni da­lje od po­mi­re­nja na ko­me to­bo­že svi ra­de evo 20 go­di­na. Sve su za­pa­le u du­bo­ku eko­nom­sku kri­zu, ko­ja se ra­di­ka­li­zu­je evi­dent­nom mi­gra­ci­jom sta­nov­ni­štva i dru­gim po­ka­za­te­lji­ma – da ih ne na­bra­ja­mo; do­bro su zna­ne – od po­o­dav­no. Još bo­lje je po­zna­ta i pri­kri­ve­na de­sta­bi­li­zi­ra­ju­ća po­li­ti­ka i po­li­tič­ke igre ve­li­kih – SAD, En­gle­ske i Nje­mač­ke.
Na­kon 20 go­di­na krh­kog mi­ra i na­kon ne­u­spje­le pod­va­le – pre­ko pro­pa­le re­zo­lu­ci­je o Sre­bre­ni­ci u UN, pre­ko skan­da­la pri­pre­mlje­nog u sla­vu umo­re­nih u Sre­bre­ni­ci ko­ji se iz­ro­dio u ne­što još go­re, ko­nač­no je mno­go to­ga po­sta­lo ja­sno; vi­dlji­vo go­lim okom. Pri­je sve­ga, zle na­mje­re „mi­ro­tvo­ra­ca“, ko­ji i da­nas te­ro­ri­šu Bal­kan – sva­ko iz svo­jih vr­lo uskih in­te­re­sa. Na­rod je to ko­nač­no shva­tio. Nje­go­vi zva­nič­ni­ci ne ocje­nju­ju do­ga­đa­je na na­čin ka­ko ih na­rod vi­di! To je dra­go­cje­no is­ku­stvo ko­je ne­ma ci­je­nu! I još ne­što: Cr­na Go­ra je isto­rij­ski – slo­ven­ska i pra­vo­slav­na, da­nas vi­še­na­ci­o­nal­na i mul­ti­kon­fesi­o­nal­na. Umje­sto što te­ži da se zva­nič­no uda­lji od Mo­skve, mo­ra­la bi da se za­lo­ži da se Evrop­ska uni­ja pri­bli­ži Ru­si­ji, a ne da joj za­vo­di sank­ci­je. Do­bro bi bi­lo da se sve vi­še uda­lja­va od svog po­li­tič­kog men­to­ra – SAD; jer Ame­ri­ka ni­je Evro­pa, ko­ja se da­nas iz­gra­đu­je po mno­go če­mu po mo­de­lu SAD. Evro­pa, a ne SAD pro­mo­vi­sa­la je de­mo­kra­ti­ju i slo­bo­du kao bo­ga­tstvo či­ta­vog svi­je­ta.
Po­mi­re­nje za­va­đe­nih na­ro­da na Bal­ka­nu ni­je sa­mo etič­ko pi­ta­nje i pi­ta­nje men­ta­li­te­ta već isto ta­ko, ili još vi­še, eko­nom­sko i sva­ko dru­go pi­ta­nje. Pi­ta­nje pro­spe­ri­te­ta i bu­duć­no­sti svih na pla­ne­ti. Bo­ljeg ži­vo­ta za sve! Traj­nog mi­ra i ma­kar pod­no­šlji­vog su­ži­vo­ta.