Pi­še: Dra­gan Pe­ri­šić


Me­di­ji, i na­ši i u re­gi­o­nu, ovih da­na kao po­sla­sti­cu ser­vi­ra­ju pu­bli­ci vi­deo-sni­mak iz oro­nu­log nik­šić­kog Do­ma zdra­vlja na kom se vi­di i ču­je je­dan lje­kar ka­ko u če­ka­o­ni­ci DZ, po­ma­lo še­ret­ski i po­do­sta pi­jan, uz ne­pri­lič­nu man­gup­sku po­ša­li­cu, raz­go­va­ra s pa­ci­jen­ti­ma. Na kra­ju član­ka pi­še: “On (lje­kar) je re­kao da ga je po­zvao čo­vjek iz Dr­žav­ne bez­bjed­no­sti i re­kao mu da je sni­mak na in­ter­ne­tu po­sta­vio za­po­sle­ni u Do­mu zdra­vlja.”
E, tu je po­en­ta: Dr­žav­nu bez­bjed­nost ne za­ni­ma šta se to do­ga­đa u, već če­tvrt vi­je­ka ru­i­ni­ra­nom DZ, što se di­je­lom vi­di i na snim­ku već ko se dr­znuo da tu isti­nu na­go­vi­je­sti me­di­ji­ma. I od­mah pro­na­la­zi tog maj­či­nog si­na ko­ji se oju­na­čio da to po­sta­vi na dru­štve­ne mre­že. Pa, us­put, u ma­ni­ru na­še čoj­ske, ča­sne (i špi­jun­ske pri­ro­de!), cin­ka­ri i pod­me­će: to je “na in­ter­ne­tu po­sta­vio za­po­sle­ni u Do­mu zdra­vlja”. Opro­ba­nim pot­ka­zi­vač­kim me­to­dom po­di­je­li­ti, za­va­di­ti za­po­sle­ne u DZ! Di­vi­de et im­pe­ra. Jer, špi­ju­ni­ra­nje je naš brend: od izbe do in­ter­ne­ta! Ni­je čud­no što DB - ne­kad Ozna, sve do­zna, već je sram­no ka­ko šti­ti “dr­žav­ne in­te­re­se” te po­šte­no i po­zi­tiv­no de­nun­ci­ra onog ko­ji se oso­ko­lio da obje­lo­da­ni kra­jič­kom ka­me­re mr­vi­cu na­še zbi­lje, na­še ka­lju­ge.
Ko­li­ko smo ma­lo od­ma­kli iz mo­ral­nog ka­la, sje­tih se:
Dav­no, pri­je go­to­vo po­la vi­je­ka, nas ne­ko­li­ko ma­tu­ra­na­ta nik­šić­ke gim­na­zi­je, čla­no­va Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, po­zva­ni smo na par­tij­ski (za­tvo­re­ni) sa­sta­nak u gim­na­zi­ji. Ina­če, po ta­da­šnjim mje­ri­li­ma u SK su mo­gli bi­ti pri­mlje­ni sa­mo naj­bo­lji đa­ci, do­bri dru­go­vi i u sve­mu pri­mjer­ni. Dnev­ni red ot­pri­li­ke: pi­sa­nje štam­pe o na­šoj gim­na­zi­ji.
Im­pre­si­o­ni­ran auto­ri­te­tom profesorā i vje­či­tog, ne­za­mje­nji­vog di­rek­to­ra, upi­jam sva­ku nji­ho­vu ri­ječ. Ko­nač­no ra­za­zna­jem: ne­ki no­vi­nar se oku­ra­žio da uka­lja ugled mi­le nam gim­na­zi­je i još mi­li­jeg di­rek­to­ra. (Di­rek­to­ra ka­sni­je upam­će­nog po an­to­lo­gij­skoj mu­dro­sti, rav­noj So­lo­mo­nu: „Svi su lju­di jed­na­ko pa­met­ni, jer je pa­met ne­mjer­lji­va!?“) Na­i­me, to „ni­šta­vi­lo od no­vi­na­ra“ je na­pi­sa­lo ka­ko je u gim­na­zi­ji, na­kon pro­sla­ve No­ve go­di­ne, mla­di di­fo­vac, pro­fe­sor fi­zič­kog vas­pi­ta­nja, čvrst kao sti­je­na i jak kao ze­mlja, u fi­skul­tur­noj sa­li, di­vljač­ki pre­bio dva ma­tu­ran­ta, to­li­ko krv­nič­ki da su za­vr­ši­li u bol­ni­ci. A na­ša gim­na­zi­ja, naš dru­gi dom, ne­ka­ko u to do­ba di­či­la se ore­o­lom naj­bo­lje ško­le u či­ta­voj sta­roj (ve­li­koj) Ju­go­sla­vi­ji.
Na sa­stan­ku kre­nu­la la­vi­na osu­de: ne na po­bje­šnje­log di­fov­ca, već na no­vi­na­ra. „On je taj ko­ji za­vi­ru­je ta­mo i ova­mo i pi­še.“ „Zbog dva ša­ma­ra, ova­kav čla­nak!“ – di­rek­tor. „Dva ša­ma­ra“, čuo sam ta­da i od­jed­nom mi se sru­ši­la sva mla­da­lač­ka ilu­zi­ja o mo­joj (naj­mi­li­joj) gim­na­zi­ji. Ide­al pu­kao kao mje­hur od sa­pu­ni­ce. „Dva ša­ma­ra“- a mo­ja dva is­pi­sni­ka to­li­ko iz­u­bi­ja­na, „ole­še­na“, da su je­dva ži­vi pre­te­kli.
Sje­ćam se, kao da je ju­če bi­lo, moj ge­ne­ra­cij­ski ko­le­ga, oče­vi­dac do­ga­đa­ja, usu­dio se mla­da­lač­kom smi­o­no­šću da, ko­li­ko–to­li­ko, amor­ti­zu­je tu za­glu­šu­ju­ću la­vi­nu ha­ran­ge na no­vi­na­ra, i su­zdr­ža­nim, od­mje­re­nim to­nom i go­lom isti­nom uka­že na „dru­gu stra­nu me­da­lje“, na raz­u­la­re­no i po­mah­ni­ta­lo po­na­ša­nje raz­ja­re­nog di­fov­ca ko­ji je, ko­ri­ste­ći se bi­zon­skom sna­gom i bo­ri­lač­kim vje­šti­na­ma, „vi­te­ški“ pre­bio, iz­ga­zio uče­ni­ke. No di­rek­tor je auto­ri­tar­no za­klju­čio da „zbog dva ša­ma­ra“ ba­ti­naš - pe­da­gog ne­će bi­ti uda­ljen iz na­sta­ve. Čak ni su­spen­do­van.
Epi­log: par­tij­ska ko­mi­si­ja je od­lu­či­la da di­vljeg di­fov­ca ka­zni „dru­gar­skom opo­me­nom“. Ot­pri­li­ke ona­ko ka­ko sa­da, po­sle sko­ro pō vi­je­ka, spe­ci­jal­no tu­ži­la­štvo sa još spe­ci­jal­ni­jim sud­stvom dru­gar­ski ka­žnja­va ak­te­re mi­li­on­skih pljač­ki i kra­đa: „na­god­bom, na obo­stra­no za­do­volj­stvo“. Jer, sve će to na­rod pla­ti­ti. Ne smi­jem da ka­žem, čak ni da po­mi­slim: ne na obo­stra­no, ne­go na ši­re za­do­volj­stvo – pun džep tu­ži­o­cu, pun su­di­ji, pun vje­šta­ci­ma, pre­pun advo­ka­ti­ma, kri­mi­nal­ci­ma osta­je i da­lje la­vov­ski dio, a pu­či­na sa svo­je oče­ru­pa­ne gr­ba­če nek pla­ća.
Ne znam ni ko je bio, ni ka­ko je pro­šao do­tič­ni no­vi­nar što je ob­ja­vio isti­nu, ali pam­tim da su u to vri­je­me bi­la dva oštra i sjaj­na pe­ra iz Cr­ne Go­re, re­kao bih bri­ljant­na, na­da­le­ko po­zna­ta: do­pi­sni­ci „Po­li­ti­ke“ Bo­ško Pu­šo­njić i Vas­ko Iva­no­vić. E, oni su osta­vi­li ne­iz­bri­siv pe­čat u na­šoj kul­tu­ri. Trag vr­li­ne i lje­po­te, da­le­ko du­blji, traj­ni­ji i vred­ni­ji od blat­nog tra­ga po­gan­stva onih ko­ji su di­je­li­li i bra­ni­li „dva ša­ma­ra“.
Ne­gdje čuh: Ku­ku onom ko kod nas ide dok­to­ru po zdra­vlje i su­di­ji po prav­du!
Da li će se mo­ral­na ka­lju­ga - po­gan ika­da raz­bi­stri­ti u Cr­noj nam Go­ri?