Autor: Zo­ran Ša­po­njić


Na da­na­šnji dan (17. fe­bru­ar), pri­je rav­no osam go­di­na, bio sam u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci. Na sje­ver­noj stra­ni Ibra, me­đu gru­pa­ma Sr­ba ko­ji su gle­da­li voj­ni­ke KFOR-a ka­ko sa sre­di­ne glav­nog mo­sta mir­no po­sma­tra­ju svo­je šti­će­ni­ke, šip­ta­re, ka­ko ra­fal­nom palj­bom sa okol­nih zgra­da sla­ve tek pro­gla­še­nu ne­za­vi­snost svo­je tzv. dr­ža­ve, u stva­ri ote­te srp­ske po­kra­ji­ne. Na ra­fal­nu palj­bu i eks­plo­zi­je, voj­ni­ci KFOR-a re­a­go­va­li su kao da Al­ban­ci sa okol­nih zgra­da ba­ca­ju kon­fe­te. Ci­je­vi nji­ho­vih mi­tra­lje­za bi­le su okre­nu­te, ova­mo, ka Sr­bi­ma. Pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra ju­žni­je, u Pri­šti­ni, Ame­ri­ka, En­gle­ska i NA­TO tog po­po­dne­va uda­ra­li su pe­čat na svoj du­go­go­di­šnji pro­je­kat – ne­za­vi­sno Ko­so­vo. Pe­čat na jed­no­stav­no oti­ma­nje ve­li­kog ko­ma­da ze­mlje i isto­ri­je Sr­bi­ji.
Dan ra­ni­je, pri­ja­telj iz Mi­tro­vi­ce, od­ve­zao me je do srp­skog gro­blja u ju­žnom, al­ban­skom di­je­lu gra­da. „Da vi­diš“, re­kao mi je, „šta nas Sr­be če­ka u šip­tar­skoj NA­TO dr­ža­vi“. Pro­šli smo po­red gro­blja, us­po­ri­li ma­lo, vi­dje­li iz ko­la po­ru­še­ne spo­me­ni­ke, raz­bi­je­ne kr­sto­ve, raz­va­lje­ne grob­ni­ce, pre­ko­pa­ne gro­bo­ve, okre­nu­li se i hit­no, pre­ko mo­sta u Bo­šnjač­koj ma­ha­li, vra­ti­li u srp­ski dio gra­da. Da smo svra­ti­li na gro­blje, pri­mi­je­ti­li bi nas… Na srp­skom gro­blju u ju­žnoj Mi­tro­vi­ci sum­njiv je sva­ko ko ma­co­lom ne raz­bi­ja kr­sto­ve i kram­pom ne pre­ko­pa­va gro­bo­ve…
Od tog da­na pro­šlo je mno­go da­na. Bog sam zna ko­li­ko sam od tog da­na, ko­li­ko sam od mar­tov­skog po­gro­ma Sr­ba, od onog da­na u kom je na Ko­so­vu pod za­šti­tom KFOR-a, bo­lje re­ći NA­TO pak­ta, za­pa­lje­no sto­ti­nu i vi­še srp­skih cr­ka­va, pro­tje­ra­no na hi­lja­de Sr­ba, na­pi­sao tek­sto­va o po­bi­je­nim Sr­bi­ma na Ko­so­vu, o za­pa­lje­nim ku­ća­ma, o ote­tim nji­va­ma, o pro­tje­ra­nim, o pre­bi­je­nim, o oja­đe­nim… O te­škoj ne­prav­di pre­ma oni­ma ko­ji su osta­li i ko­je, ne­ko, kao šti­ti…
I za­i­sta, ču­va KFOR, ho­ću re­ći NA­TO, Sr­be na Ko­so­vu. Ču­va ih da im sve ko­sti pu­ca­ju! Ču­va ih ta­ko da usko­ro od Pri­šti­ne do Pe­ći i Đa­ko­vi­ce ne­će osta­ti ni­je­dan je­di­ni. Ču­va ih ta­ko da se šip­ta­ri­ma pod­ra­zu­mi­je­va pra­vo da u bi­lo ko­je do­ba da­na i no­ći ne­ka­žnje­no mo­gu pri­pu­ca­ti na Sr­be, da ih mo­gu pre­bi­ti, ubi­ti, da im mo­gu ku­ću za­pa­li­ti, da ih no­ći­ma mo­gu pla­ši­ti ra­fa­li­ma, ote­ti im nji­ve i sto­ku, dok je Sr­bi­ma osta­vlje­no pra­vo da se ne smi­ju ni bra­ni­ti.
Mno­go sam zla, mno­go su­za, mno­go se ja­da na­gle­dao za ovo go­di­na da bih da­nas vje­ro­vao u ono u šta me ubje­đu­ju, da, eto, NA­TO šti­ti Sr­be na Ko­so­vu. Da ih šti­te, uhap­si­li bi i osu­di­li ma­kar jed­nog je­di­nog Al­ban­ca, od onih ko­ji iz no­ći u noć pu­ca­ju na srp­ske en­kla­ve, po­ru­ču­ju­ći Sr­bi­ma – idi­te u Sr­bi­ju, ov­dje za vas ne­ma ži­vo­ta. Da ču­va­ju Sr­be, uhap­si­li bi za ovo go­di­na i osu­di­li ono­ga što je di­gao u va­zduh auto­bus ‘’Niš eks­pre­sa’’ i ubio 12 Sr­ba ko­ji su kre­nu­li tek da svo­jim mr­tvi­ma na Ko­so­vu upa­le svi­je­će na Za­du­šni­ce… Da ču­va­ju Sr­be, na­šli bi i osu­di­li one što su ži­vim Sr­bi­ma u „žu­toj ku­ći“ ži­va sr­ca va­di­li i pro­da­va­li…
Šta bih da­nas tre­ba­lo da ura­dim, da za­tvo­rim oba oka, da bu­dem gluv i sli­jep pa da vje­ru­jem u pri­ču o mul­ti­et­nič­kom Ko­so­vu u da­nu ka­da se u Pri­šti­ni spre­ma­ju de­mon­stra­ci­je pro­tiv Sr­ba ko­ji se u Pri­šti­ni mo­gu pre­bro­ja­ti na pr­ste jed­ne, dvi­je ili tri ru­ke, sve­jed­no?
Šta bih da­nas tre­ba­lo da ra­dim, da bu­dem odu­še­vljen što je NA­TO voj­ni­ci­ma do­pu­šten slo­bo­dan pro­laz kroz Sr­bi­ju? Na­gle­dao sam ih se na Ko­so­vu za ovo go­di­na, i znam, sva­ki put kad sam ih vi­dio ne­što mi se ve­zi­va­lo u sto­ma­ku, ne­ka mu­ka i bi­jes… Da ne kri­jem, krv mi na oči kad god ih ugle­dam. Jed­no­stav­ni­je re­če­no, ne vo­lim da ih vi­dim na svo­joj ze­mlji i – tač­ka. Pre­vi­še vo­lim sva­ku ovu sto­pu.
Kad god sam ih vi­dio, sje­tio bih se onog ju­tra na Tor­ni­ku, kad smo di­je­lo­ve ti­je­la onih mu­če­ni­ka, tro­ji­ce ne­vi­nih srp­skih mla­di­ća, ubi­je­nih NA­TO kr­sta­re­ćom ra­ke­tom, sa­ku­plja­li po bo­ro­vi­ma, sto­ti­nu me­ta­ra oko­lo… Ja to ju­tro ni­kad ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti, ni­ti ću im kad to ju­tro opro­sti­ti, ni­ti ću kad mo­ći da po­vje­ru­jem da oni, ko­ji su to ura­di­li, sad že­le do­bro mo­jim su­na­rod­ni­ci­ma na Ko­so­vu… Da že­le do­bro me­ni.
Mo­žda gri­je­šim? Mo­žda! Ali, mi­slim da imam pra­vo da pi­tam, šta su im uči­ni­la ona tro­ji­ca mla­di­ća ko­ji su za­no­ći­li u dr­ve­noj ba­ra­ci na Tor­ni­ku, na svo­joj ze­mlji, u svo­joj šu­mi, na svo­joj pla­ni­ni? I što su ih po­bi­li na prav­di Bo­ga? U ime kog pro­jek­ta? Da li u ime mul­tet­nič­kog Ko­so­va na ko­me će, eto, šti­ti­ti Sr­be? Jed­ne ubi­ja­ti, dru­ge šti­ti­ti? I, ka­da su bi­li is­kre­ni? Ta­da kad su nas ubi­ja­li, ili sa­da ka­da nas šti­te?
I, ka­ko da vje­ru­jem u do­bre na­mje­re ono­ga ko­ji je mo­ju ze­mlju za­suo to­na­ma ra­di­o­ak­tiv­nog ura­ni­ju­ma, hi­lja­da­ma ka­set­nih bom­bi, onom u či­jim ka­za­ma­ti­ma tru­nu i umi­ru mo­ji su­na­rod­nci bez pra­va na osnov­no ljud­sko do­sto­jan­stvo? Oni­ma ko­ji ne pre­sta­ju da ucje­nju­ju Sr­bi­ju, da ura­di ovo ili ono, ili će bi­ti ovo ili ono?
Ja im ne vje­ru­jem, ja im ne mo­gu ni opro­sti­ti, ni za­bo­ra­vi­ti. A što to ne­ki dru­gi či­ne, ni­sam to­li­ko pa­me­tan da to do­ku­čim.
www.iskra.co