Ne­će mo­ći srp­ska sto­ka ma­ći kra­lja iz Ras­to­ka“! Ovaj gra­fit ne­po­zna­tog auto­ra, ma­da su svi gra­fi­ti uglav­nom iz­raz in­spi­ra­ci­je ili fru­stra­ci­je ne­po­zna­tih po­či­ni­la­ca, osim što je da­ni­ma „ukra­ša­vao“ zid nik­šić­ke gim­na­zi­je, sti­gao je i na stra­ni­ce no­vi­na, a i na te­le­vi­zi­ji su ja­vi­li o to­me. Či­nje­ni­ca da se odr­žao to­li­ko du­go, ka­ko na zi­du ta­ko i u jav­no­sti, re­zul­tat je že­lje di­rek­to­ra nik­šić­ke gim­na­zi­je da sa­če­ka „ljep­še da­ne“ pa da (pre)kre­či ovu „ge­ni­jal­nu“ i ri­mo­va­nu umo­tvo­ri­nu ko­ja je tre­ba­lo da bu­de pa­ne­gi­rik ne­ka­da­šnjem i ne baš uspje­šnom đa­ku te iste gim­na­zi­je ko­ji je ka­sni­je, na­kon isto ta­ko ne baš sjaj­nih stu­di­ja, sple­tom okol­no­sti, po­stao otac na­ci­je – kralj. Kralj (sa ma­lim k, kao, uosta­lom, i svi „kra­lje­vi“ ta­kve vr­ste) odav­no je avan­zo­vao iz Ras­to­ka, a biv­šim kom­ši­ja­ma je, za pod­sje­ća­nje, osta­vio sko­ro pa kra­ljev­sku pa­la­tu, tik do iste gim­na­zi­je, ka­ko bi za­bo­rav­ne i kad on ni­je u njoj, a ma­lo kad je, pod­sje­ća­la na nje­go­ve ko­ri­je­ne i in­spi­ri­sa­la ih na gra­fi­te ko­ji upo­zo­ra­va­ju na nje­go­vu be­smrt­nost i ne­pro­la­znost.
Kao ne­ko ko svim svo­jim unu­tra­šnjim bi­ćem pri­pa­da toj „srp­skoj sto­ki“ ko­ja bi da „mak­ne kra­lja (sa ma­lim k) iz Ras­to­ka, slo­bo­dan sam da, s tim u ve­zi, pri­mi­je­tim, pa sto­ga i ka­žem, par di­gre­si­ja. Na­dam se, pri­je to­ga, da mi či­ta­lac ne­će za­mje­ri­ti ova­ko vi­so­ko­par­ni i su­vo­par­ni stil i rječ­nik jer, ka­ko na­rod ka­že, „pre­ma sve­cu i tro­par“.
Da­kle, pr­vo: ri­ječ – dvi­je o ano­nim­no­sti auto­ra. Po­ku­ša­vam da ra­zu­mi­jem nje­gov uko­ri­je­nje­ni strah ko­ji je za­sno­van na či­nje­ni­ci da se pi­sa­nje po zi­du (i pi­ša­nje po pi­je­sku) ne­ka­da stro­go ka­žnja­va­lo. Na­rav­no, kad na­va­ta­ju „auto­ra“. Ali, ako je ikad bi­lo ko­ji autor gra­fi­ta, ko­ji se, ina­če, u svi­je­tu kul­tu­re i kul­tur­nom svi­je­tu ne sma­tra­ju žvr­ljo­ti­na­ma već di­je­lom ta­ko­zva­ne ur­ba­ne pop – kul­tu­re, to­li­ko bli­zu da stek­ne naj­ve­će dr­žav­no pri­zna­nje, i to u go­di­ni ju­bi­le­ja „vječ­ne“ od de­se­tak lje­ta, on­da je to taj go­spo­din. Do­du­še, ima ozbilj­nu kon­ku­ren­ci­ju u „umjet­ni­ku“, ta­ko­đe sa obo­da Nik­ši­ća, ko­ji je ne­dav­no kra­lja (sa ma­lim k) iz­o­bra­zio u sti­je­ni po­vi­še ku­će, ali sli­ka, ma­kar kao ja­je ja­je­tu i ma­kar na ka­me­nu, ni­šta je u us­po­red­bi (ovo zbog sti­la) sa gim­na­zij­skim i ne­pre­kre­če­nim gra­fi­tom. Mu­drost je to, ej! Na­rav­no, ako je ri­ječ o po­je­din­cu, a ne o taj­no­vi­toj dru­ži­ni ge­ni­ja­la­ca ko­ja bdi nad sjen­kom kra­lja (s ma­lim k). Da je ko­jim slu­ča­jem „onaj dru­gi ko­ji je po­stao pr­vi, a na­da se da će pr­vi po­sta­ti dru­gi“ na slo­bo­di, po­sum­njao bih na nje­ga. Ali, ka­ko se ovih da­na na sva zvo­na pri­ča ka­ko je naj­um­ni­ju gla­vu DPS-a na­san­kao i pre­ve­slao obič­ni pod­go­rič­ki hoh­šta­pler, pre­va­rant i sje­ci­ke­sa, ne­što ni u to ni­je­sam si­gu­ran. Ka­ko god, po­me­nu­ti „ne­zna­ni ju­nak ovo­ga do­ba“ ima sva pra­va i sve šan­se da se ime­nom i pre­zi­me­nom pri­ja­vi i po­ja­vi i da, ‘’s naj­ma­nje dva svje­do­ka“, za­tra­ži ni ma­nje ni vi­še ne­go – na­ci­o­nal­nu pen­zi­ju. I to što hit­ni­je, dok je go­di­na ju­bi­lar­na i dok ni­je po­no­vo pro­mi­je­njen za­kon o PIO.
Dru­go: kao je­dan iz re­do­va po­me­nu­te „sto­ke“ pam­tim da­ne kad je i kralj (sa ma­lim k) bio Sr­bin sa ve­li­kim S, i kad je sr­bo­vao že­šće i od onih ko­ji svo­je ve­li­ko S uop­šte ne mo­ra­ju da do­ka­zu­ju i po­tvr­đu­ju. Pam­tim, ta­ko­đe, jer i ni­je ta­ko dav­no bi­lo, kad je na toj is­toj gim­na­zi­ji i zgra­da­ma oko nje pi­sa­lo, re­ci­mo, i ovo „Bom­bar­duj­te i nas, ni­je­smo gu­ba­vi“!
Pam­tim i za či­tav ži­vot sam za­pam­tio ka­da su me u mo­joj gim­na­zi­ji uči­li o jed­noj pa­ro­li ko­ja je po­sta­la sim­bol, o re­če­ni­ci ko­ja je po­sta­la ro­man, a ko­ju je, pred upe­re­nim fa­ši­stič­kim ci­je­vi­ma, iz­go­vo­rio di­rek­tor kra­gu­je­vač­ke gim­na­zi­je Mi­lo­je Pa­vlo­vić: „Pu­caj­te, ja i sa­da dr­žim čas“! Ali, to su, iz­gle­da, ne­ke dru­ge gim­na­zi­je i ne­ki dru­gi i dru­ga­či­ji di­rek­to­ri. A pam­tim i ka­da je kralj (sa ma­lim k) bio član naj­vi­šeg dr­žav­nog ti­je­la za od­bra­nu i na­re­dio da se ze­mlja bra­ni, kao i to da je naj­ve­ći broj Ras­to(v)ča­na obu­kao uni­for­mu i bra­nio i kra­lja (sa ma­lim k) i ze­mlju sa ve­li­kim D (do­mo­vi­nu, ako je ne­ko i to za­bo­ra­vio). Ali, pam­tim kad je kralj (sa ma­lim k) iz Ras­to­ka do­mo­vi­nu (sa ve­li­kim D) „bra­nio“ iz Ber­li­na na­kon če­ga je ono nje­go­vo ma­lo ‘’k’’ sve obil­ni­je i sve obim­ni­je na­do­mje­štao ve­li­kim i sve ve­ćim P. Do­du­še, tim ve­li­kim i sve ve­ćim ‘’P’’ ma­ha­li su „mom­ci u pla­vom“, me­đu ko­je su se če­sto ugu­ra­va­li oni ko­je su ko­li­ko do ju­če kao bes­pri­zo­r­ne i kri­mi­nal­ne ju­ri­li cr­no­gor­skim so­ka­ci­ma. Ali, to je već ne­ka dru­ga pri­ča.
Tre­će: kao ne­ko ko­ga uop­šte ni­je sra­mo­ta što pri­pa­da „sto­ki“, na­pro­tiv, imam di­le­mu, a sa­mim tim i pi­ta­nje za auto­ra(re) po­me­nu­te ge­ni­jal­šti­ne sa gim­na­zij­skog zi­da... Ako je ovaj iz Ras­to­ka kralj (sa ma­lim k, do­du­še), ako smo mi Sr­bi u Cr­noj Go­ri svi do jed­nog sto­ka, šta je on­da autor (ili auto­ri) tog vaj­nog gra­fi­ta kad su nas, ko­li­ko do ju­če, ra­đa­le iste maj­ke? Maj­mu­nu ko­ji je si­šao sa gra­ne i us­pra­vio se tre­ba­lo je, ka­žu, 20 mi­li­o­na go­di­na da bi po­stao čo­vjek. Mo­že li se, on­da, za 10 go­di­na „vječ­ne“ je­dan rod raz­dvo­ji­ti na dvi­je vr­ste ta­ko da jed­ni po­sta­nu „sto­ka“, a ovi dru­gi kra­lje­vi i na­ci­o­nal­no plem­stvo? A, da, da ne za­bo­ra­vim da auto­ra (re) gra­fi­ta pod­sje­tim na još jed­nog DPS ge­ni­jal­ca, onog iz Bi­je­log Po­lja, ko­ji re­če ne­dav­no da je bo­lja va­ri­jan­ta „kad je­dan lav pred­vo­di sto­ti­nu ma­ga­ra­ca ne­go obr­nu­to“.. Ako je lav u stva­ri kralj (sa ma­lim k) iz Ras­to­ka, ko su on­da ma­gar­ci jer, oči­gled­no, ne pri­pa­da­ju „srp­skoj sto­ki“?
Če­tvr­to: kao je­dan iz kr­da „srp­ske sto­ke“, i to onaj na sa­mom re­pu nje­nom, ipak mo­ram da ka­žem da su mi i ti Ras­to­ci pri­lič­no sum­nji­vi gle­de gra­fi­ta. Ako se pa­žlji­vo pro­či­ta, a mo­ra se i mo­že se, jer di­rek­tor nik­šić­ke gim­na­zi­je če­ka da gra­ne pa da kre­či (a la­ko mu se mo­že de­si­ti da ga ne za­pad­ne jer mu kralj još lak­še mo­že, i ho­će, za­vr­ši­ti me­đu zi­do­vi­ma, tvr­đim od nik­šić­kih) i Ras­to­ci u se­bi sa­dr­že sto­ku. Srp­sku ili ne­ku dru­gu, stvar je na­ga­đa­nja, ali ako rog la­že ne la­že ri­ječ o ko­joj je ri­ječ.
I na kra­ju, ne kao pe­to već kao kraj, s pra­vom ko­je cr­pim iz či­nje­ni­ce da sr­cem i du­šom pri­pa­dam „srp­skoj sto­ki“, u ko­ju, za­klju­či­smo, ne spa­da­ju ma­ga­rad (ona su iz ne­kog dru­gog kr­da), po­sa­vje­to­vao bih i auto­ra(re) gra­fi­ta i di­rek­to­ra nik­šić­ke gim­na­zi­je da po`itaju. Pr­vi da se kan­di­du­je za na­ci­o­nal­nu pen­zi­ju, a dru­gi da i po naj­ve­ćem plju­sku kre­či ka­ko mu gla­va zna. Jer, re­koh, a i isto­ri­ja po­tvr­di - ni u „vječ­noj“ kra­lje­vi ni­je­su vječ­ni, pa ma­kar bi­li i iz Ras­to­ka. Eto.

Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić