Pi­še: Jan­ko Je­lić


Je­da­na­e­stog mar­ta na­vr­ši­la se de­ce­ni­ja od smr­ti pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je i Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Znam, ima­mo mi ove go­di­ne da obi­lje­ži­mo jed­nu mno­go pre­ču de­se­to­go­di­šnji­cu, ali po­što ja ne ra­dim ni u ka­kvoj dr­žav­noj fir­mi, pa sa­mim tim me ni­ko ne zo­ve na pri­red­be, od­lu­čio sam da se pod­sje­tim da­tu­ma upo­ko­je­nja jed­nog čo­vje­ka. Čo­vje­ka za ko­ga sam jed­nom gla­sao na iz­bo­ri­ma. Sje­ćam se do­bro ka­ko je to bi­lo. Do­šao sam iz Nik­ši­ća u rod­ni Šav­nik. Brat mi je do­šao sa pri­jem­nog is­pi­ta iz Be­o­gra­da. Eto, i iz­bo­ri ima­ju do­brih stra­na, oku­pi­la se po­ro­di­ca. Re­kli su mi da je gla­sa­nje u zgra­di voj­nog od­sje­ka. Ta­da­šnja (a, gle ču­da, i da­na­šnja) cr­no­gor­ska vlast je boj­ko­to­va­la te iz­bo­re i ni­je da­la da se gla­sa­nje spro­ve­de kao i uvi­jek u op­štin­skoj sa­li. Otac i maj­ka su se bi­li po­seb­no li­je­po obu­kli. I to me ma­lo za­ču­di­lo. Do­šli im, valj­da, si­no­vi stu­den­ti pa ho­će da se zo­re. Bu­ra­zer i ja ko i va­zda, far­me­ri­ce i pa­ti­ke. Kre­nu­smo na bi­ra­li­šte. Otac me pi­ta za ko­ga ću da gla­sam. Sleg­nuo sam ra­me­ni­ma, ma­da sam se lo­mio. Htio sam (za­mi­sli­te bu­da­le!) ta­da da dam glas da­na­šnjem pred­sjed­ni­ku Sr­bi­je, Ni­ko­li­ću. Sta­ri ve­li: „Gla­saj za Slo­ba.“ Ma­lo sam po­ću­tao. Osje­tio sam u nje­go­vom gla­su iskre­nost i po­vje­re­nje pre­ma me­ni. Ne­ka­ko me je u tom mo­men­tu za­du­žio, iako se oko po­li­ti­ke ni­je­smo baš sla­ga­li. Ne znam da li sam išta re­kao, znam da sam klim­nuo gla­vom i u se­bi od­lu­čio, po­slu­ša­ću oca. Eto, ka­ko sam ja po­li­tič­ki ne­prin­ci­pi­je­lan. Iza­šli smo na uli­cu. Ide­mo na­po­re­do, ro­di­te­lji u sre­di­ni, a si­no­vi sa stra­na, k’o lje­sa, k’o ju­na­ci dav­no za­bo­ra­vlje­ne hr­vat­ske se­ri­je „Smo­gov­ci“. Za­u­ze­li ci­pan-ci­je­lu dža­du, ni da smo oslo­bo­di­o­ci Be­o­gra­da, a ne bi­ra­či. Me­ne ne­što mu­ka što se ta­ko ši­ri­mo. Bih ne­ka­ko da se ma­lo dru­ga­či­je ras­po­re­di­mo. Na­mjer­no za­o­stah, ali otac ne da. Ve­li da sta­nem u vr­stu i da na­sta­vim. Opet za­ba­vlja o ja­du, mi­slim u se­bi. Ko­me li se mi ovo­li­ko pr­si­mo, po­ka­zu­je­mo i s kim se ina­ti­mo kad u Šav­ni­ku ni pti­cu ne mo­žeš da vi­diš. Tek po ko­ji auto­mo­bil pro­zu­ji. Če­lja­de­ta ni­gdje, ni pu­škom da ga ga­đaš. A on­da, na uli­ci is­pod bi­ra­li­šta, u hla­du ve­li­ke i sta­re li­pe ko­ju su grad­ski oci da­nas pot­kre­sa­li ve­li­ka gru­pa lju­di. Pra­vi špa­lir. Op­štin­ski i par­tij­ski vrh sa par po­li­ca­ja­ca i ne­ko­li­ko mla­di­ća, uglav­nom ne­za­po­sle­nih. Ću­te, šet­ka­ju i pu­še. Ne­ki sklo­ni­še po­gled. Ne­ki je­dva pro­ci­je­di­še: „Do­bar dan“. Ve­li­ka mu­ka i stid se osje­ćao kod tih lju­di, ne­ki od njih su oče­vi biv­ši đa­ci. Od­mah sam shva­tio o če­mu se ra­di. „Stra­še na­rod da ne iza­đe ni na uli­cu, a ka­mo li na iz­bo­re“ - ve­li otac da po­ja­sni. Pro­đo­smo mi­mo njih. Ne­što me je vu­klo da ih po­gle­dam još jed­nom. Znam da mi ne­će vje­ro­va­ti, ali bi­lo mi ih je žao. Okre­nuo sam se i go­to­vo pre­pao. Sta­ri­ja že­na je na­i­šla iz­me­đu njih. „Vi, go­spo­do, pro­si­te!?”, vik­nu­la je da su je i na Po­šće­nju mo­gli ču­ti. „Pro­đi­te. Sa­mo pro­đi­te”, gun­đa­li su op­štin­ski ru­ko­vo­di­o­ci. „Ne, ne. Po­što pro­si­te, imam ne­što za vas“, re­če ona i iz­va­di pu­nu ša­ku sit­nog nov­ca - „Iz­vo­li­te, ovo je za vas.” Nu­di­la je ša­kom i išla od jed­nog do dru­gog, a oni, mu­če­ni­ci, bje­že. Ne zna­ju da li da pla­ču ili da se smi­ju. Pri­đe joj po­li­ca­jac. Valj­da joj je re­kao da se ma­ne đa­vo­la. Ona kre­nu, pa se za­tim osvr­nu i onaj no­vac pro­su po lju­di­ma i po as­fal­tu. „Eto vam. To je za vas, pro­sja­ci!“ - re­če gla­sno i ode uz psov­ku. Za­ga­la­mi­še za njom ne­ko­li­ci­na, ali se uću­ta­še. Shva­ti­li su da je ka­sno. Na­sta opet ne­pri­jat­ni ta­jac, a ja uđoh i za­o­kru­žih ime Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Ovo se do­go­di­lo u sep­tem­bru dvi­jehi­lja­di­te go­di­ne. Ne­du­go po­tom su se de­si­le ču­ve­ne de­mo­krat­ske pro­mje­ne u Sr­bi­ji, ko­je ozbilj­ni lju­di zo­vu dr­žav­nim uda­rom. Ta­ko­zva­na de­mo­krat­ska opo­zi­ci­ja je vlast pre­u­ze­la na­sil­nim me­to­da­ma, uz po­moć nov­ca i lo­gi­sti­ke sa za­pa­da. Po­tom je Mi­lo­še­vić uhap­šen i iz­ru­čen ta­ko­zva­nom tri­bu­na­lu za rat­ne zlo­či­ne u Ha­gu. On­da su do­šle pro­mje­ne na svim ni­vo­i­ma, uni­šte­nje pri­vre­de, voj­ske, di­plo­ma­ti­je. Do­šla je ko­nač­na oku­pa­ci­ja, ne­mi­nov­na za sve ko­ji ne­će bra­ta za bra­ta. Pet i po go­di­na ka­sni­je u ha­škom za­tvo­ru se upo­ko­jio Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić dok je spre­mao svo­ju od­bra­nu, dok je bra­nio Sr­bi­ju, dok je bra­nio isti­nu i pra­vo, dok je bra­nio me­ne i mo­je bu­du­će di­je­te od mon­stru­o­znog na­u­ma da nam se sta­vi hi­po­te­ka de­žur­nog zlo­čin­ca. Pra­vo je ču­do to što o ve­li­kim lju­di­ma vi­še ka­žu ne­pri­ja­te­lji i pro­tiv­ni­ci, ne­go pri­ja­te­lji i sa­rad­ni­ci. Na dan nje­go­vog upo­ko­je­nja, ko­je se de­si­lo pod ne­raz­ja­šnje­nim i sum­nji­vim okol­no­sti­ma, mno­go pri­ja­te­lja i sa­rad­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća se sa­kri­lo dok je gru­pa lju­di jav­no na jed­nom be­o­grad­skom tr­gu sla­vi­la uz ša­re­ne ba­lo­ne. No­va, re­form­ska, pro­za­pad­na, „dru­ga“ Sr­bi­ja je sla­vi­la smrt. I ta „dru­ga“ Sr­bi­ja ni­je da­la svom biv­šem pred­sjed­ni­ku ni grob­no mje­sto. Glav­ni uprav­ni­ci sr­bi­jan­skih gr­o­ba­lja su se gr­o­zi­li mo­guć­no­sti da nji­ho­vo re­for­mi­sa­no, pro­e­vrop­sko i de­mo­krat­sko gro­blje bu­de uz­ne­mi­re­no du­hom i ti­je­lom ovog „ne­de­mo­krat­skog dik­ta­to­ra i ti­ra­ni­na“. Ta­ko je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić sa­hra­njen u dvo­ri­štu po­ro­dič­ne ku­će. Is­po­čet­ka mi se ga­di­lo od ta­kvog či­na. Da­nas vi­dim da se to de­si­lo po ne­koj vi­šoj prav­di. Odi­sta, grob po­seb­nog čo­vje­ka i tre­ba da bu­de na po­seb­nom mje­stu. Ta­ko će ga lak­še pre­po­zna­ti oni ko­ji o Mi­lo­še­vi­ću bu­du uči­li iz udž­be­ni­ka isto­ri­je kao o čo­vje­ku ko­ji je bra­nio svo­ju ze­mlju. Ako sum­nja­te pi­ta­ću vas, šta mi­sli­te da li će isto­ri­ja mo­žda da pam­ti one ne­sreć­ni­ke što su u svo­me slje­pi­lu sla­vi­li smrt? Ili će mo­žda da pam­ti one ko­ji su za si­tan no­vac pro­da­li ze­mlju i na­rod? Ili ta­ko­zva­nu eli­tu, šo­vi­ni­ste i auto­šo­vi­ni­ste ko­ji ni da­nas ne mo­gu da se oslo­bo­de bez­raz­lo­žne hi­ste­ri­je na po­men Mi­lo­še­vi­će­vog ime­na? Ili ove sa­mo­zvan­ce i umi­šlje­ne moć­ni­ke ko­ji ne zna­ju ni ko­ji je da­tum dok se ne kon­sul­tu­ju sa stra­nim am­ba­sa­do­rom? Ili mo­žda one mo­je ze­mlja­ke is­pod šav­nič­ke li­pe? Ne bu­di­mo smi­je­šni. „Ne na­pa­da­ju oni Sr­bi­ju zbog Mi­lo­še­vi­ća, već na­pa­da­ju Mi­lo­še­vi­ća zbog Sr­bi­je“, re­kao je Slo­bo­dan i oti­šao u isto­ri­ju. I da­nas se omak­ne ov­da­šnjoj „eli­ti“ sva­ko­ja­kog ko­va i pro­fi­la da za op­šte ili lič­ne ne­u­spje­he okri­vi i mr­tvog Slo­bo­da­na. I da­nas ga je is­pla­ti­vo na­pa­sti s vre­me­na na vri­je­me. Ipak, de­ce­ni­ju i po od „de­mo­krat­skih“ pro­mje­na, od za­vr­šnog či­na ru­še­nja prav­nog po­ret­ka i dr­žav­nog je­din­stva Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je, re­zul­ta­ti su ja­sno vi­dlji­vi. Ze­mlja oku­pi­ra­na, ras­par­ča­na i opljač­ka­na. Lju­di obez­gla­vlje­ni, za­glu­plje­ni, bez­i­dej­ni i na­kin­đu­re­ni „de­mo­krat­skim“ na­ki­tom, lan­ci­ma ne­slo­bo­de. Ne­ka je sla­va, hva­la i vje­čan spo­men čo­vje­ku ko­ji se bo­rio za slo­bo­du. Amin!