Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić


Vri­je­me pro­mje­na ko­je ni­je za­o­bi­šlo tra­di­ci­o­nal­no si­stem­ske vri­jed­no­sti za­si­gur­no ni­je mi­mo­i­šlo ni ljud­ski obraz, ko­jim je čo­vjek du­go vre­me­na „gle­dao“ bar po­sle­di­ce pred so­bom. Ne za­la­ze­ći u eti­mo­lo­ško znače­nje ri­je­či, va­lja pod­sje­ti­ti da je „obraz uvi­jek išao sa gla­vom“, i da je obraz bio sje­di­šte lič­no­sti.
Cr­no­gor­ci­ma ko­ji­ma je bi­lo sta­lo do ri­je­či, zna­li su da ka­žu „da im je ži­vot jef­ti­ni­ji od obra­za“, ko­ji je dosko­ra bio pa­ra­dig­ma nji­ho­ve eti­ke, glav­na kle­tva, osnov i za­lo­ga da­te ri­je­či. Me­đu­tim da­nas se ni­ko vi­še ne za­kli­nje obra­zom, kao da ga ne­ma, kao da je ne­stao, kao da je po­to­nuo, ili kao da je ne daj Bo­že pred ukop. I to ne ču­di, jer mo­ral­nost ni­je vi­še dje­lat­nost čo­vje­ka. Za­bo­ra­vlja se da je obraz ogra­ni­ča­vao slo­bo­du i kre­ta­nje uma.
U naj­ma­nju ru­ku, ta­kav čo­vjek je shva­tao va­žnost za­ko­na kad ga bar pre­ko­ra­či, što ni­je ka­rak­te­ri­stič­no za pre­te­žni dio sa­vre­me­nog čo­vje­ka. Da obraz skrom­nom i obič­nom čo­vje­ku ne do­zvo­lja­va da um ide is­pred ra­zu­ma, ni­je svoj­stve­no pre­te­žnom di­je­lu sa­vre­me­nog svi­je­ta. Od­re­đe­ni dio na­ro­da ko­me ni­je sta­lo do obra­za mi­sli da pred­sta­vlja pra­vu lič­nost, što je iro­ni­ja ži­vo­ta i tu­žna pri­ča. Ipak, iako je sta­nje ta­kvo ima još na­ro­da ko­ji ko­ra­ča „če­la ve­dra, a obra­za či­sta“ i ti­me do­ka­zu­je da mo­ral ni­je sva­šta­ri­ja, a ni ma­šta­ri­ja. No i po­red to­ga mo­ra­mo re­ći da de­fi­ci­tar­nost obra­za opo­mi­nje, da ne za­bo­ra­vi­mo da do­bra na­rav kod čo­vje­ka uka­zu­je da se ra­di o do­broj lič­no­sti i da je „kr­šće­no če­lja­de“ um­no bi­će iza ko­jeg sto­ji čo­vjek sa obra­zom, ko­ji pri­hva­ta „do­sto­jan­stvo iz­nad sva­ke ci­je­ne“ či­ja je du­žnost ve­za­na za­ko­nom i obi­ča­jem.
Da­kle, čo­vjek ko­me je sta­lo do obra­za pod­li­je­že za­ko­nu i mo­ra­lu i po nji­ma po­stu­pa. Oni ko­ji ne­ma­ju ob­zi­r­no­sti pre­ma dr­ža­vi i obra­zu, za­bo­ra­vlja­ju da je obraz za cr­no­gor­ske pri­li­ke bio op­šti za­kon i oni ola­ko da­ju obe­ća­nja ko­ja ne iz­vr­ša­va­ju. Nji­ho­va obe­ća­nja su „ pra­zni iz­go­vor“. Za njih je sa­mo­lju­blje, ego­i­zam i pre­stiž vre­men­ska ka­te­go­ri­ja. Nji­ma je po­rok svoj­stven. Nji­ma pra­vo ra­do­va­nje ni­je zbog dru­gih. Ta­kav svi­jet, ili dio svi­je­ta za­bo­ra­vlja da su sve vri­jed­no­sti „u obra­zu“, kao im­pe­ra­ti­vu u naj­o­bič­ni­jem „ljud­skom bi­ću“. Za­to i kon­sta­ta­ci­ja da je čo­vjek bez obra­za ili sa „ta­njim“ obra­zom li­šen do­sto­jan­stva, što pro­sječ­no po­šte­nje ne mo­že da odo­bri i opro­sti i tu ne­ma dvo­smi­sle­no­sti, pro­ti­vr­ječ­no­sti i ne­shva­tlji­vo­sti. Je­di­no čo­vjek ko­ji je bez obra­za ne po­štu­je op­štu ocje­nu da je zlo ne­ko­ri­sno. Ta­kvi za­bo­ra­vlja­ju da je čo­vjek ovje­ko­vje­če­na vri­jed­nost poj­ma Cr­no­gor­ca i to bar u for­mi pri­stoj­no­sti i do­sto­jan­stva. Do­sto­jev­ski bi ka­zao: „Čo­vjek u sva­kom po­lo­ža­ju mo­že sa­ču­va­ti do­sto­jan­stvo”. Obič­nom čo­vje­ku je je­di­ni iz­laz obraz. Ipak, ne tre­ba ni u ­če­mu pre­na­gli­ti, pa ni u ovom ka­zi­va­nju. Ako knji­ge ni­je­su za sva­ko­ga, on­da ni obraz ni­je za sva­ko­ga. Sa­vre­me­ni go­vor ti­je­la i moć­na teh­ni­ka gla­sa su nad­vla­da­li obraz i ostavili ga po stra­ni, pa ni­ko vi­še ne po­mi­nje ni­či­je za­slu­ge. Ri­jet­ko ko vi­še že­li da se uzda u ple­me­ni­tu ri­ječ.
Stiče se uti­sak da je svi­jet uto­nuo u ne­ku du­bo­ku za­mi­šlje­nost, i da se li­je­pe stva­ri ri­jet­ko de­ša­va­ju, a još re­đe pam­te. Ja­vlja se že­lja za lju­di­ma, naj­bla­že re­če­no svijet se uda­ljio od uljud­no­sti i obra­za. Na­rod sve vi­še ži­vi u po­je­di­nač­nim in­te­re­si­ma, a pro­šlost sa tra­di­ci­o­nal­nim vri­jed­no­sti­ma se tre­ti­ra kao su­ma­nu­ti ot­por. Sti­če se sud da su dru­štve­ne ka­te­go­ri­je po­put obi­ča­ja i mo­ra­la pre­ži­vje­le se­be i ola­ko umi­ru. Oni ko­ji­ma je sta­lo do po­no­sa i u ova­kvoj sa­da­šnjo­sti ko­ja je glo­bal­na, vi­de zna­nje, isti­nu, mo­ral­nu sna­gu i obraz.
Mo­ra­mo pri­zna­ti, da čo­vjek sa obra­zom ne ob­ma­nju­je sa­mog se­be, jer bar zna da je to naj­za­lud­ni­ji i naj­ne­za­hval­ni­ji po­sao, ne za­bo­ra­vlja­ju­ći da je po­šten čo­vjek onaj ko­ji je oči­šćen od stra­sti. Ta­kve lič­no­sti zna­ju i pam­te onu vla­di­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća da je „obra­zo­van čo­vjek onaj ko­ji ima obraz“.
Iako se čo­vjek po­zna­je po oči­ma, ka­ko to ve­li na­rod, va­lja pod­sje­ti­ti na do­bro zna­nu da čo­vje­ka sa obra­zom bo­li i tu­đa ne­vo­lja i ne­sre­ća, po­i­ma­ju­ći da mu­ka dru­go­ga ne do­no­si ni­kom do­bra i spo­koj­stva. Čo­vjek sa obra­zom je pret­po­stav­ka do­bro­te. Po­šte­nom čo­vje­ku do­bro uvi­jek igra va­žnu ulo­gu u ži­vo­tu i u nje­mu tu vri­jed­nost osta­vlja, kao du­bo­ko uti­snu­ti pe­čat mo­ral­nog čo­vje­ka, ko­me je obraz sve­ti­nja i na­su­šni hljeb. Sto­ga i ne ču­di što se za obič­nog čo­vje­ka ko­ji ima mje­ru za sve ka­že da taj čo­vjek ima obraz, jer se zna ili bar pam­ti da se pod obra­zom pod­ra­zu­mi­je­va sve što je po­zi­tiv­no. Nje­goš bi re­kao:„Tre­ba slu­ži­ti ča­sti i ime­nu”. Na­ža­lost da­kle tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti se sve vi­še gu­be, ali na na­šu sre­ću pam­će­nje tra­je i pot­sje­ća na onu na­rod­nu „sve za obraz, obraz niza­šta“, kao i na onu „ko ne­ma obra­za ne mo­že ga ni ku­pi­ti“. Osta­lo je za pam­će­nje u lom­noj Cr­noj Go­ri, da je „naj­go­ra za­ra­za crn obraz“, i da je „za čist obraz do­vo­lja­na jed­na su­za“.
I po­red ova­kvog ka­zi­va­nja ho­će­mo da vje­ru­je­mo da ni­je po sve na­stu­pi­la tran­zi­ci­ja obra­za, jer čo­vjek sa vr­li­na­ma ni­ka­da ne tr­či za sla­vom i pre­sti­žem, s ob­zi­rom da zna da ako je obraz spa­sen da je nje­gov gu­bi­tak bar ma­nji, svje­stan da obraz obez­bje­đu­je ri­ječ i duh.
Iako ša­mar vi­še ni­je ve­li­ka sra­mo­ta, da za­vr­ši­mo Šek­spi­ro­vim ri­je­či­ma: „Lju­di su ona­kvi ka­kva su vre­me­na“. U to­ smo se na­ža­lost i za­i­sta uve­li­ko uvje­ri­li, bar kad je ri­ječ o obra­zu. Mo­gu­će da je to „di­ja­lek­ti­ka“ da­na­šnjeg glo­bal­nog ži­vo­ta, ko­me je i pla­ne­ta po­sta­la ti­je­sna. No iako je ta­ko ne za­bo­ra­vi­mo da je obraz bar u sta­roj Cr­noj Go­ri bio naj­bo­lji fil­ter po­mo­ću ko­jeg se utvr­đi­vao i do­ka­zi­vao čo­vjek ne­spor­ne ča­sti i oso­bi­tog po­šte­nja.