Piše: dr Mi­lan Ro­lo­vić


Dan ka­da se sla­vi de­se­to­go­di­šnji­ca ob­na­vlja­nja su­ve­re­no­sti Cr­ne Go­re, ve­če kon­ce­ra­ta ši­rom dr­ža­ve i cen­tral­ne pro­sla­ve na Tr­gu re­pu­bli­ke. Oda­bra­nih 600 zva­ni­ca pri­su­stvu­je ce­re­mo­ni­ji u Pod­go­ri­ci, pret­hod­no pro­šav­ši kroz tri bez­bje­do­no­sna pr­ste­na. Ne­ma mje­stra za gra­đa­ne, ko­ji su se pri­je de­set go­di­na na ovaj dan, na­la­zi­li na ovom istom tr­gu. Šta će im? Ta­da su im za­vr­ši­li po­sao za pro­jek­ci­ju ko­ju i da­lje spro­vo­de. Ne­ka je oda­bra­ni­ma, nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma i ku­mo­vi­ma vječ­na Cr­na Go­ra.
Te no­ći se sku­pi­lo dru­štvo da se pro­ve­se­li u na­šem omi­lje­nom ka­feu „Po­sej­don“. Za šan­kom nas je sa­svim spon­ta­no tri­na­e­sto­ro. Ma­la di­gre­si­ja, vla­snik Po­sej­do­na je iz­vor­ni li­be­ral iz de­ve­de­stih. I ta­da kao i da­nas na “Po­sej­do­nu” se vi­jo­ri cr­no­gor­ska za­stva za dr­žav­ne pra­zni­ke, s tom raz­li­kom što je de­ve­de­se­tih, 90% od onih šest sto­ti­na zva­ni­ca u Pod­go­ri­ci, okre­ta­lo gla­vu od cr­no­gor­ske za­sta­ve i ide­je su­ve­re­no­sti. Za lo­kal­ni i ši­ri DPS oni su bi­li „iz­daj­ni­ci“, no vre­me­na su se pro­mi­je­ni­la pa oni što bi­ja­hu „iz­daj­ni­ci“, sa­da su pa­tri­o­te. E sa­da, uvjek ka­da je moj pri­ja­telj li­be­ral bio iz­daj­nik, pi­sac ovih re­do­va je bio pa­tri­o­ta i obr­nu­to, što nam ne sme­ta da se li­je­po dru­ži­mo, do­du­še uvijek ras­pra­vlja­mo buč­no. U reč­ni­ku DPS-a ri­ječ iz­daj­nik ima vr­lo ši­ro­ko tu­ma­če­nje, a pa­tri­o­ti­zam i lju­bav pre­ma Cr­noj Go­ri su re­zer­vi­sa­ni sa­mo za njih. Ni­je baš da je ta­ko!
Ve­če uobi­ča­je­no, raz­go­vo­ri, ša­le, mu­zi­ka i po ko­je pi­će. Ta­ko ugod­nu at­mos­fe­ru u jed­nom mo­men­tu „kva­ri“ dva­de­se­tak „kre­te­na“ ko­ji sje­de na te­ra­si i skan­di­ra­ju ime ne­kog lo­po­va i pje­va­ju Ba­ja­gin song „Pa­da vla­da“. Ne­ko re­če da su to mla­di PzP-a. Pro­šla je po­noć na­zdra­vlja­mo, pa­da­ju i če­stit­ke i ne­iz­bje­žno po­če­li smo da evo­ci­ra­mo uspo­me­ne na 21.5.2006. go­di­ne. Na­dao sam se da do to­ga ne­će do­ći, a opet bo­jao se da ho­će. Pi­tam se ko­li­ko se mo­je dru­štvo za šan­kom pro­mi­je­ni­lo od 2006. do da­nas. Šta bi bi­lo da no­ćas po­no­vo gla­sa­mo?
Pr­vi zde­sna za šan­kom je sta­ri tu­ri­stič­ki rad­nik po­ri­je­klom iz Nik­ši­ća 1:O. Do nje­ga uspje­šni pro­iz­vo­đač naj­kva­li­tet­ni­jih cr­no­gor­skih vi­na 1:1. Sli­je­di osva­jač žen­skih sr­ca, prav­nik za­du­žen u fir­mi za ten­der­ske pro­ce­du­re 1:2. Šar­mant­na go­šća iz Ba­ra, iz­vor­na li­be­ral­ka. Ni­sam si­gu­ran da ona no­ćas ima pra­vo gla­sa, pa po­zi­vam mog biv­šeg še­fa iz­bor­nog šta­ba sa pred­sjed­nič­kih izbo­ra 2014, a sa­da mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va Go­ra­na Da­ni­lo­vi­ća, da mi raz­ri­je­ši di­le­mu. Od­go­va­ra mi da mo­že, ni­je iz­bri­sa­na iz bi­rač­kog spi­ska, no po­što ni­je po­ni­je­la lič­nu kar­tu, mo­že da pro­vu­če „Vo­li­je­vu“ pi­ka kar­ti­cu. Pri­hva­tam 1:3. Do go­šće sje­di nje­na dru­ga­ri­ca, mo­ja Crm­ni­čan­ka, ko­ja u tom mo­me­tu pra­vi sel­fi , ne pi­tam upi­su­jem 1:4. Sli­je­di su­pru­ga već po­me­nu­tog tu­ri­stič­gog rad­ni­ka, 2:4, ona je iz Li­ma­na, od­ra­sla je gle­da­ju­ći pu­či­nu i mo­re pa znam da da­lje i vi­di. No i još ne­ki ži­ve u Li­ma­nu i gle­da­ju tu istu pu­či­nu- ja do­da­jem- za­lu­du. Sli­je­di mo­ja pr­va že­na, ka­da sam je upo­znao bi­la je li­be­ral­ka, no vre­me­nom je re­vi­di­ra­la 3:4. Mo­ja ma­len­kost, pr­va adre­sa Gor­nje Br­če­le, Crm­ni­ca, Sta­ra Cr­na Go­ra od če­ti­ri na­hi­je, Cr­no­go­rac. U spi­si­ma lo­kla­nog po­lit­bi­roa DPS-a se vo­dim kao „iz­daj­nik“. Iz­jed­na­če­nje 4:4. Vla­snik sa­lo­na teh­nič­kih ure­đa­ja, uvijek na uslu­zi rad­ni­ca­ma pre­ko pu­ta za oda­bir mu­zi­ke i na­re­zi­va­nje, ne iz­ja­šnja­va se. Nje­go­va su­pru­ga, na­stav­nik u po­od­ma­kloj trud­no­ći, ka­ko i do­li­ku­je Cr­no­gor­ka­ma, pra­ti su­pru­ga ni ona se ne iz­ja­šnja­va. Sli­je­di ka­pe­tan Dra­gan, čo­vjek ko­ji je ob­i­šao sva svjet­ska mo­ra i lu­ke. Ni­ko ne su­ma­nja, 5:4. Ma­da je ka­pe­tan 24. ok­to­bra pro­šle go­di­ne dao lo­gi­sti­ku svom ku­mu, ina­če pri­pad­ni­ku voj­ske Cr­ne Go­re. Moj kom­ši­ja, uteg­nut kao stru­na, ra­di u lo­kla­nom vo­do­vo­du pa sled­stve­no to­me kad-kad vi­še vo­li da pi­je svo­je ka­lo­ri­je, ne­go da ih uno­si hra­nom 6:4. Me­na­džer ka­fi­ća, part­ner Crm­ni­čan­ke sa sel­fi­ja, iz 1 u 1 da­je glas, 6:5. Sje­ćam se, ni­je bi­lo ta­ko dav­no ka­da mi je na­pra­vio oži­ljak iz­nad de­snog oka, po­ka­zu­ju­ći mi tri pr­sta da ih bo­lje vi­dim. To je to, svih 13 gra­đa­na je is­ko­ri­sti­lo svo­je pra­vo, ve­se­lje mo­že da se na­sta­vi ali sa­da ja na­ru­ču­jem mu­zi­ku, kon­sen­zu­som kao na­gra­du do­bi­jam to pra­vo do kra­ja ve­če­ri.
Bla­go­de­ti ovog mi­ni re­fe­ren­du­ma su krat­ko tra­ja­le. Uru i po na­kon po­no­ći ula­zi u ka­fe slu­žbe­nik ko­mu­nal­ne in­spek­ci­je sa za­htje­vom da se mu­zi­ka uga­si. Me­na­džer i prav­nik oštro pro­te­stu­ju, ipak je Dan dr­žav­no­sti. Sa dru­ge stra­ne, ja dr­žim da je vri­je­me da poč­ne da funk­ci­o­ni­še prav­na dr­ža­va, na­kon 10 go­di­na ne­za­vi­sno­sti. Na­la­zi­mo kom­pro­mis. Da­je­mo pra­vo i nje­mu da gla­sa i da se mu­zi­ka uti­ša, 6:6, no na­kon krat­kog vre­me­na za­klju­ču­jem, po­što je ko­mu­nal­ni in­spek­tor pri­pad­nik ma­njin­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri, sli­je­de­ći prin­cip afir­ma­tiv­ne ak­ci­je i po­zi­tiv­ne dis­kri­mi­na­ci­je, nje­gov glas se bro­ji dva i na kra­ju re­zul­tat je 6:7. Me­na­džer od­mah pri­hva­ta i po de­se­ti put na­ru­ču­je „Ni­đe ne­bo ni­je pla­vo“.
Jed­nom ozbilj­ni­jom ana­li­zom, mo­glo bi se za­klju­či­ti da za ovih 10 go­di­na ni­ko ni­je re­vi­di­rao ni sa jed­ne, ni sa dru­ge stra­ne. Mo­žda u ne­koj spolj­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji, za za­po­sle­nje, stan, upis na fa­kul­tet, po­ve­ća­nje pla­te, no ka­da osta­nu sa­mi oni su oni isti od pri­je re­fe­ren­du­ma. Valj­da je to usud Cr­no­go­ra­ca. Da li ne­ko vje­ru­je da se na­kon 1948. go­di­ne sa Go­log oto­ka iko vra­tio, a da se u du­bi­ni du­še od­re­kao ide­je zbog ko­je je ro­bi­jao. Ni­je. Sa­mo su po­je­di­ni re­vi­di­ra­li u ne­koj spolj­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji, po­vla­če­ći se u se­be, ne ko­men­ta­ri­šu­ći ak­tu­el­nu po­li­ti­ku ili gla­sa­ju­ći Ti­ta. Ta­ko i da­nas.
Na kra­ju ne mo­gu po­sto­ja­ti dvi­je Cr­ne Go­re, jed­na na tr­gu u Pod­go­ri­ci, a dru­ga u Po­sej­do­nu. Od te dvi­je Cr­ne Go­re jed­na je pre­var­na. Ova u Po­sej­do­nu ni­je i za­to u ime svih ak­te­ra ove pri­če: „Ne­ka nam je vječ­na, po­šte­na Cr­na Go­ra“.