Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Ni­sam ne­ki lju­bi­telj avi­o­na, ali po­sle pr­vog pred­iz­bor­nog urat­ka Alek­san­dra Vu­či­ća ne­mam di­le­mu za ko­ga ću gla­sa­ti- za onu stju­ar­de­su de­sno, uko­li­ko se kan­di­du­je, ona li­je­vo mi se či­ni da je Vu­lin pre­svu­čen u stju­ar­de­su, ali ne smem da se za­ku­nem…
Ša­lu na stra­nu, iako spot po­sti­že efe­kat ko­li­ko i onaj Tra­vol­te iz Bor­ča (čo­vjek ko­jeg iz­u­zet­no po­štu­jem i vo­lim, ne­ka mi ne za­mje­ri) me­ni se ne­ka­ko stu­ži­lo, što je ba­ba zna­la da ka­že a mi bi­li ubi­je­đe­ni da mi­sli na „ra­ža­lo­sti­la sam se“ a ne „mu­ka mi je, po­vra­ća mi se“…
E, pa stu­ži­lo mi se, ali ona­ko ka­ko ba­ba ni­je mi­sli­la- ra­ža­lo­stio sam se shva­ta­ju­ći po pr­vi put za pet go­di­na ne­ko­li­ko ključ­nih stva­ri: Alek se kan­di­do­vao sa­mo da bi si­ro­ma' mo­gao ko­nač­no da za­dri­je­ma, ma­kar na tih de­se­tak se­kun­di u spo­tu; dok tur­bu­len­ci­ja ba­ca­ka vazdu­hoplov li­je­vo- de­sno, on ne pa­ni­či i ne vri­šti kao ne­ka tet­ka Ba­bić već uspi­je­va da se trg­ne, vra­ti na­o­ča­re na vrh no­sa i umi­ri le­tje­li­cu, baš kao ba­ku ko­ju je pri­mio na raz­go­vor u pet sa­baj­le, sa­slu­šao je su­znih oči­ju i ulio vje­ru u ži­vot: „Ne bri­ni­te, obe­ća­vam vam da će­te umri­je­ti za dvi­je do dvi­je i po go­di­ne naj­ka­sni­je! Evo, po­ne­si­te je­dan ka­men te­me­ljac i po­lo­ži­te ga na nji­vu, nik­nu­će fa­bri­ka, ko­li­ko da se de­ki i Va­ma na­đe za sta­re da­ne…“; za­tim uspi­je­va da odr­ži mo­ti­va­ci­o­ni go­vor ko­ji us­pra­vlja avi­on dok pi­lo­ti bez­bri­žno sje­de na put­nič­kim mje­sti­ma... A po­tom uz osmi­jeh ko­ji bi i Bam­bi­ja na­tje­rao da za­bo­ra­vi na smrt maj­ke mo­ti­vi­še i njih dvo­ji­cu da shva­te svo­ju za­blu­du i kao Kri­sti­na u „Ma­ra­ton­ci­ma“ od­ba­ce ma­lo­gra­đan­ske ste­ge i za­pli­va­ju go­li (do­bro, ne baš go­li, ali ogo­lje­ni), po­ru­ču­ju­ći nam da smo na pra­vom kur­su bez raz­li­ke što avi­on le­ti pra­vo ka pla­ni­ni, jer i ona je jed­na od ka­pi­tal­nih in­ve­sti­ci­ja ko­ja je ne­ka­da bi­la tek go­li re­tro­grad­ni bre­žu­ljak…
U na­stav­ku spo­ta pret­po­sta­vljam da To­mi­slav Ni­ko­lić iz­la­zi iz ve-cea, sav zbu­njen za­što mu svi u avi­o­nu vi­ču: „Uuuuuu, ala ne­što smr­di, fuj!“, vaj­ka­ju­ći se: „Ni­sam ja, lju­di, Vu­čić je! Je­sam li mu ono­mad pre­pu­stio i klo­zet i vi­še od 50 od­sto naj­mek­šeg to­a­let-pa­pi­ra, a sad ova­ko da mi vra­ti- na dvi­je šo­lje bi da sje­di, a ti To­mo idi is­tr­či na kri­lo kad te pri­tje­ra, a?“
Na sve to re­a­gu­je Da­čić, ma­ski­ran u onu pla­vu­šu što vri­šti k`o da že­ni bra­ta: „Bru­ko jed­na po­lu­di­plo­mi­ra­na, pa zar si ova­kvom čo­vje­ku na­šao da za­ba­daš ovaj pla­stič­ni nož u le­đa, a do­bro znaš da on to te­bi ni­ka­da ne bi ura­dio vi­še od dva- tri pu­ta, či­sto aku­punk­tur­no… Ako se kan­di­du­ješ, znaj da moj glas ne­maš, ma­da će­mo se ču­ti pa mo­žda i za­vr­ši­mo ne­što, a sad de­mon­stra­tiv­no odoh da se sa­kri­jem me­đu ko­fer­či­će…par­don, ko­fe­re i ti­ho je­cam jer ako ne­što ne pod­no­sim to je ta pro­kle­ta že­lja za vla­šću po sva­ku ci­je­nu, ne­bit­no da li je u pi­ta­nju Slo­ba, Vo­ja, Bo­ris, Alek… Fuj, ga­diš mi se, ali se ču­je­mo ako bu­de ne­ka kom­bi­na­ci­ja, va­ži''?
U to se iz pi­lot­ske ka­bi­ne ču­je do­bro po­znat glas pra­pi­lo­ta: „Đub­ve iz­daj­nič­ko, ka­ko te ni­je sva­mo­ta da mi za ša­ku do­va­va pvo­daš ovo div­no de­te što smo za­jed­no od­ga­ja­vi od ki­ve va­di­kal­skog me­sa kad su nam ga osta­vi­vi na pva­gu otadž­bin­ske up­va­ve! Ti si po­sve­dji bio u ve-ce, pvi­znaj, znam ti smvad, a Vu­čič i kad ode u to­a­vet od pvi­vu­če stva­ne in­ve­sti­to­ve i na vol­ni pa­pi­va pot­pi­še ono­vi­ko me­đu­dr­žavn­nih spo­va­zu­ma, ma­da i nje­ga pve­zi­vem ali ima u tom pve­zi­vu ne­ke lju­ba­vi i stva­ha kao u onim in­dij­skim se­vi­ja­ma kad te muž pve­bi­je, osta­vi i ode s dvu­gom, a ti če­zneš da ti se va­ti i spu­sti tu pve­pa­met­nu gva­vi­cu na sto­mak kao ne­kad, jev ljud­ski je pva­šta­ti svi­ma osim te­bi, đub­ve nad đub­va­di­ma! Avek, si­ne, ne pva­či, sad če či­ka pi­vot te­bi da pu­sti onaj fiv­mic sto vo­viš: „Pvo­hu­ja­lo s Ave­ko­vim vi­ho­vom“, ma­da te pve­zi­vem avi imaj na umu ko te je va­di­kav­skim mve­kom do­jio dok su bi­ve sank­ci­je, a ve­štač­kog mve­ka nig­de od Ka­vov­ca- Kav­vo­ba­ga- Ogu­vi­na pa sve do Vi­vo­vi­ti­ce…“!
Na­po­slet­ku, baš kao u naj­ro­ma­tič­ni­jim sce­na­ma kla­si­ka: „Pro­hu­ja­lo s Ale­ko­vim vi­ho­rom“, usta­je ON, va­di onaj pla­stič­ni nož iz le­đa, pu­šta su­ze ne sti­de­ći ih se, jer i bo­go­vi pla­ču i je­van­đe­li­še: „Da, To­mi­slav je po­sled­nji bio u ve-ceu ali od me­ne ni­ka­da ne­će­te ču­ti da zbog to­ga smr­di či­tav avi­on, jer da bi ostao na pra­vom kur­su po­treb­no je da obo­ji­ca bu­de­mo u to­a­le­ti­ma i ko­or­di­ni­sa­no is­to­va­ra­mo… do­bro za Sr­bi­ju i na nju! Ako me pi­ta­te da li sam oče­ki­vao ta­ko ne­što od To­mi­sla­va- ni­sam ali ga do­ne­kle ra­zu­mi­jem, jer mo­žda mu i je­sam obe­ćao po­dr­šku za još je­dan man­dat ba­ba­se­re, ali zbog tri- če­ti­ri pro­ce­na­ta vi­še na­tje­ran sam da uđem u tr­ku, a pri­tom ne mi­slim da u tr­ku uđem u ve-ce, jer pro­šlo je vri­je­me kraj­nje nu­žde, od Sr­bi­je smo na­pra­vi­li ci­je­nje­ni i re­spek­ta­bil­ni polj­ski to­a­let i ne­ću do­zvo­li­ti ni­kom da ga za­če­pi, osim ako to ni­je in­ve­sti­ci­ja ko­ja će upo­sli­ti hi­lja­de mla­dih na gu­ra­nju ru­ke do lak­ta u šo­lju…
To­mi­sla­ve, što se me­ne ti­če, sve ti je opro­šte­no! Ako si spre­man za umjet­nič­ki ži­vot u dvo­je do­đi, sje­di i čvr­sto se dr­ži, ne­će ovaj avi­on sam od se­be uda­ri­ti u pla­ni­nu- po­treb­no je za­jed­nič­kog ra­da i vo­lje za to!
Mo­žda od­re­mam još ko­ji se­kund, a vi me pro­bu­di­te kad se sru­ši­mo, mo­ra ne­ko na­ro­du da sa­op­šti tu div­nu vi­jest i ob­zna­ni da su otvo­re­ne još dvi­je cr­ne ku­ti­je kao još dva po­gla­vlja“…