Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić


Da je je­zik iz­u­zet­no slo­že­na ma­te­ri­ja bez ko­je ne­ma va­lja­ne prav­ne nor­me, znao je i um­ni Val­ta­zar Bo­gi­šić, ko­ji je uvi­jek is­ka­zi­vao po­što­va­nje pre­ma fi­lo­lo­gi­ji. Išao je čak do­tle da je ka­zao da je naš je­zik na­ša isto­ri­ja (mi­slim na Sr­be i Hr­va­te). Ko­li­ko je da­nas pri­su­tan je­zik u prav­noj stru­ci, stvar je za ne­ku dru­gu ana­li­zu i pri­li­ku. Pe­dant­ni pro­fe­sor Bo­gi­šić se „ne­u­mor­no ba­vio“ prav­nom ter­mi­no­lo­gi­jom, po­seb­no u po­stup­ku iz­ra­de i re­di­go­va­nja Op­šteg imo­vin­skog za­ko­ni­ka, na­slo­nje­nog na na­rod­nom je­zi­ku, ra­zu­mlji­vog op­štim ma­sa­ma, ko­jeg se pra­ves­hod­no ti­cao. Ina­če, Bo­gi­šić je uvi­jek kon­sul­to­vao struč­nja­ke za je­zik, kad mu je to bi­lo mo­gu­će i do­stup­no, i to sa za­do­volj­stvom. A ko­li­ko mu je do knji­žev­nog je­zi­ka bi­lo sta­lo, od­no­sno do či­ste nor­me, go­vo­ri „pi­smo pri­ja­te­lju fi­lo­lo­gu“ u kom na­gla­ša­va „da je upra­vo je­zik glav­no sred­stvo za ra­zu­mi­je­va­nje za­ko­na“. Kao da je u sve­mu shva­tio onu Je­rin­go­vu da za­ko­no­da­vac mi­sli kao fi­lo­sof, a da go­vo­ri kao se­ljak. Krat­ko re­če­no, Bo­gi­šić je bio svje­stan dru­štve­nog zna­če­nja je­zi­ka. Ovaj uvod­ni dio je­ste na­mje­ra pod­sje­ća­nja na po­tre­bu da se u po­stup­ku har­mo­ni­za­ci­je i pre­o­bli­ko­va­nja prav­nog si­ste­ma ne za­bo­ra­vi na je­zik, na na­ša zna­če­nja. Pra­vo kao na­u­ka je če­sto su­vo­par­no, „jer pra­vo tap­ka za ži­vo­tom“, ali nor­ma za­ko­na ne smi­je bi­ti dvo­smi­sle­na, ne­ja­sna i ne­do­re­če­na. Jed­no­stav­no, ne mo­že se do­pu­sti­ti da je za­kon ne­pri­mje­njiv. De­ša­va se čak da je za­kon ne­pri­mje­njiv i za sa­mu stru­ku, pa za­to ima po­ne­kad i ar­gu­men­to­va­nih ko­men­ta­ra ko­ji bu­du, na­ža­lost, i bez do­me­ta. Ako ne­ma pot­pu­nog prav­nog si­ste­ma, tj. pri­mje­nji­vo­sti za­ko­na, gu­bi se osje­ćaj sta­bil­nog dru­štva. I to za­pa­ža­nje, či­je iz­vo­đe­nje ne zah­ti­je­va po­seb­no raz­mi­šlja­nje mo­že iz­vr­ši­ti naj­o­bič­ni­ji ra­zum, od­no­sno pro­sječ­ni gra­đa­nin. Bje­ža­nje od fi­lo­lo­gi­je ima­lo bi i ima za po­sle­di­cu za­ko­ne ni­skog „za­ko­no­dav­no teh­nič­kog kva­li­te­ta“, če­sto su­prot­ne i s osnov­nim na­če­li­ma i prin­ci­pi­ma gra­ma­ti­ke osnov­nog je­zi­ka, jer za­ko­ni mo­ra­ju od­go­va­ra­ti na­šim po­tre­ba­ma i na­šoj je­zič­koj kul­tu­ri. Ovo tim pri­je, s ob­zi­rom na to da pri­mje­na pra­va pred­sta­vlja vi­sok ste­pen ujed­na­če­no­sti i efi­ka­sno­sti. U usa­gla­ša­va­nje na­šeg prav­nog si­ste­ma sa si­ste­mom EU ne bi smje­lo da se „tr­pa sve“, bu­du­ći da za­ko­no­da­vac mo­ra da se bo­ri pro­tiv prav­ne ne­si­gur­no­sti. Če­ste iz­mje­ne i do­pu­ne za­ko­na upo­zo­ra­va­ju struč­nu jav­nost na po­i­ma­nje da je nor­ma slo­že­na mi­sa­o­na tvo­re­vi­na, sa­sta­vlje­na od od­go­va­ra­ju­ćih poj­mo­va, ko­ja se iz­ra­ža­va je­zi­kom. Da­kle, pra­vo kao iz­ra­zi­to slo­že­na dru­štve­na tvo­re­vi­na ne mo­že po­bje­ći od one Šek­spi­ro­ve da je je­zik vječ­ni tu­mač smi­sla, jer je nor­ma va­že­ći dio prav­nog si­ste­ma sa­mo ako za­do­vo­lja­va kri­te­ri­ju­me „usta­no­vlje­nja pra­vi­lom pri­zna­nja“. Pot­pu­na i pra­vil­na pri­mje­na nor­me za­vi­si od to­ga ko je njen stva­ra­lac, po­stup­ka stva­ra­nja nor­me, sank­ci­je, ko tu sank­ci­ju pri­mje­nju­je, kao i od to­ga ka­kvu sa­dr­ži­nu nor­ma no­si. Do­bra i pot­pu­na sa­dr­ži­na nor­me je ipak sli­ka knji­žev­nog je­zi­ka. Isti­na je da na svi­je­tu ne­ma sa­vre­me­nog prav­nog po­ret­ka i da je, ka­ko ka­že Do­sto­jev­ski, sve vi­še lju­di ko­ji svje­sno pre­la­ze pre­ko svo­je sa­vje­sti. Me­đu­tim, to ni­je raz­log da se ne tra­ga za ne­kim ba­rem mi­ni­mu­mom prav­nog per­fek­ci­o­ni­zma. Uko­li­ko je ko­mu­ni­ka­ci­ja za­ko­no­dav­ca sa knji­žev­nim je­zi­kom pri­sut­ni­ja, uto­li­ko će prav­na si­gur­nost bi­ti ve­ća, jer je­di­no ta­ko mo­že bi­ti kva­li­tet nor­me pot­pu­ni­ji, a sa­mo pot­cje­nji­va­nje pra­va kao stru­ke ma­nje. Pri ta­kvoj si­tu­a­ci­ji bi­će i ve­ća is­ka­za­nost pra­va, kao i po­lo­žaj su­di­ja u ostva­ri­va­nju te funk­ci­je. Ako se shva­ti da je pri­rod­no pra­vo uzor po­zi­tiv­nim pra­vu i su­šta­stve­nost je­zič­kog osmi­šlja­va­nja nor­me, ne­će iz­o­sta­ti pra­vi­la ko­ja pred­sta­vlja­ju iz­raz osje­ća­ja prav­de i pra­vič­no­sti. Za ja­sno­ću nor­me ne­ka nam bu­de pri­mjer već po­me­nu­ti Imo­vin­ski za­ko­nik za knja­že­vi­nu Cr­nu Go­ru (1988.), u ko­me je „zna­če­nje ri­je­či ja­sno i po po­lo­ža­ju“. Ina­če, to ni­je obič­na knji­ga i obič­ni spo­me­nik pro­šlo­sti. Sva­ka nje­go­va nor­ma po­tvr­đu­je da je autor imao spolj­ni i unu­tra­šnji pri­stup za­ko­nu, pa sto­ga ne ču­di da je ovo re­mek dje­lo bi­lo usmje­re­no pre­ma bu­duć­no­sti. U nje­mu je srod­nost pra­va i je­zi­ka is­ka­za­na do sra­slo­sti. Ako je to ta­ko, a tre­ba da je, on­da su­đe­nje po prav­di i pra­vi­ci bi­va u skla­du „sa jav­nim vje­ro­va­njem i po­što­va­njem“. Ma­da je to­ga da­nas sve ma­nje, jer je pra­vo po­ne­kad smje­šte­no u kon­cep­ci­ja­li­zmu neo­li­ba­re­a­li­zma. No, i po­red te i ta­kve manj­ka­vo­sti, mo­ra­mo pri­zna­ti „da prav­no tu­ma­če­nje ni­je igra du­bo­ko­um­no­sti ne­go „lo­gič­ka in­ter­pre­ta­ci­ja“, ko­ju pra­ti sa­zna­nje da ni­jed­no is­ku­stvo sa smi­slom ni­je mo­guć­no bez iz­vje­snih ele­me­na­ta mi­šlje­nja. Pri for­mu­la­ci­ji nor­me stru­ka mo­ra pra­vi­ti kop­ču sa prav­nom na­u­kom, ko­ja je neo­p­hod­na za ra­zu­mi­je­va­nje „va­že­ćeg smi­sa­o­nog zna­če­nja prav­nih pro­pi­sa“. Za­to je neo­p­hod­no zna­nje ko­je, po­red prav­de, ima i osje­ćaj mu­dro­sti, hra­bro­sti i smi­sle­no­sti, jer se vr­li­ne vi­še ne uče uvi­đaj­no­šću. Svje­do­ci smo da­nas da fra­ze i krup­ne ri­je­či pri­kri­va­ju si­ro­ma­štvo stru­ke. Sa­mo va­že­nje pra­va, go­vo­ri o nor­ma­tiv­no­sti fak­tič­kog, bez ob­zi­ra na to što za­kon po­ne­kad mo­že da sa­dr­ži od­re­đe­ne fik­ci­je. Ne mo­že se za­o­bi­ći ni či­nje­ni­ca da se dru­štve­ne ten­den­ci­je pre­tva­ra­ju u prav­ne nor­me i ta kon­sta­ta­ci­ja sa­ma osli­ka­va ni­vo ta­kvog sta­nja, s ob­zi­rom na to da pra­vo i stru­ka ne mo­gu po­sve pre­tr­pje­ti pro­iz­volj­nost i lo­gič­ku neo­d­re­đe­nost. I tu se za­to po­ne­kad mo­ra ima­ti osje­ćaj mje­re, jer ne po­štu­je­mo ni ono što nam je duh da­ri­vao. Za­to za­rad pra­vič­no­sti (ko­ja je bo­lja od stro­go­sti), mo­ra­mo uči­ni­ti da nor­ma bu­de kon­kret­na, stva­r­na i bu­du­ća. Ne do­pu­sti­mo da sta­nje po­tvr­đu­je­mo onom Perl Bak da je ,,is­ku­stvo zbir na­ših raz­o­ča­ra­nja''. Ne ba­rem kad je u pi­ta­nju pi­sa­na nor­ma, jer pi­sa­nje nor­me zah­ti­je­va stva­ra­lač­ku vje­šti­nu, i to je ho­ri­zont prav­ne pi­sme­no­sti. To je ve­o­ma va­žno, jer je sva­ki za­kon po­sve­ćen dr­ža­vi i na­ro­du. Bez ja­sne nor­me u prav­noj stru­ci, po­zi­ti­vi­zam ni­je do­volj­no oivi­čen. Kult za­ko­na tek­sta ni­je mo­guć bez ja­sne nor­me.