-Pi­še: Pol Krug­man

U Fran­cu­skoj se odr­ža­va dru­gi krug pred­sejd­nič­kih iz­bo­ra. Oče­ku­je se da cen­tri­sta Ema­nu­el Ma­kron po­bi­je­di Ma­rin Le Pen, bi­je­lu na­ci­o­na­list­ki­nju – mo­lim vas da pre­sta­ne­mo da uz­di­že­mo to opre­dje­lje­nje na­zi­va­ju­ći ga „po­pu­li­zam“. Valj­da ne kr­šim pra­vi­la ako iz­ra­zim na­du da će se ovo pred­vi­đa­nje ob­i­sti­ni­ti. Po­bje­da Ma­rin Le Pen bi za­i­sta bi­la ka­ta­stro­fa za Evro­pu i svi­jet.
Tu se sa­da na­me­će ne­ko­li­ko pi­ta­nja. Pr­vo, ka­ko smo uop­šte do­šli dov­de? I za­tim, da li bi po­raz Ma­rin Le Pen ipak bio sa­mo pri­vre­me­ni pre­dah u te­ku­ćoj evrop­skoj kri­zi? Ov­dje du­gu­jem krat­ko ob­ja­šnje­nje: kao i ve­ći­na lju­di na ovoj stra­ni Atlan­ti­ka, iz­bo­re u Fran­cu­skoj po­sma­tram op­te­re­ćen Tram­pom. Na­rav­no, pa­ra­le­le iz­me­đu fran­cu­skih i ame­rič­kih po­li­ti­ča­ra po­sto­je, upr­kos ve­li­kim raz­li­ka­ma iz­me­đu nji­ho­vih osnov­nih eko­nom­skih i dru­štve­nih tren­do­va.
Za po­če­tak, iako Fran­cu­sku ja­ko kri­ti­ku­ju, pri­je sve­ga pro­tiv­ni­ci dr­ža­ve bla­go­sta­nja – nje­na eko­no­mi­ja je pri­lič­no uspje­šna. Vje­ro­va­li ili ne, od­ra­sli gra­đa­ni Fran­cu­ske u naj­pro­duk­tiv­ni­jim go­di­na­ma (25-54) ima­ju znat­no ve­ću šan­su da na­đu do­bro pla­ćen po­sao ne­go nji­ho­vi ame­rič­ki vr­šnja­ci slič­nih kva­li­fi­ka­ci­ja. To­li­ko su i pro­duk­tiv­ni. Do­du­še, fran­cu­ski BDP po sta­nov­ni­ku je za če­tvr­ti­nu ma­nji od na­šeg – ali raz­log to­me su pri­je sve­ga du­ži go­di­šnji od­mo­ri i ra­ni­ji od­la­zak u pen­zi­ju.
Ma­da je u Fran­cu­skoj, kao i u mno­gim dru­gim ze­mlja­ma, opao broj rad­nih mje­sta u in­du­stri­ji, ona ni­je do­ži­vje­la „ki­ne­ski šok“ od­li­va rad­nih mje­sta. Po­red to­ga, fran­cu­ska eko­no­mi­ja skro­je­na po ljud­skoj mje­ri pru­ža ve­ću dru­štve­nu si­gur­nost od naj­smje­li­jih sno­va ame­rič­kih pro­gre­si­va­ca: ga­ran­to­va­no i kva­li­tet­no zdrav­stvo za sve, iz­da­šno po­ro­dilj­sko od­su­stvo, bes­plat­no pred­škol­sko obra­zo­va­nje i još mno­go to­ga.
Fran­cu­ska ta­ko­đe ni­je do­ži­vje­la dru­štve­ni slom kao bi­je­la Ame­ri­ka. Fran­cu­sko dru­štvo ima svo­jih pro­ble­ma, ali ko­je ih ne­ma? Me­đu­tim, tu ni­je za­bi­lje­žen po­rast „umi­ra­nja od oča­ja“ – to jest, po­ve­ća­na smrt­nost od dro­ga, al­ko­ho­la i sa­mo­u­bi­sta­va – ko­je su An­ne Ca­se i An­gus De­a­ton ot­kri­li kod ame­rič­ke bi­je­le rad­nič­ke kla­se.
Ukrat­ko, Fran­cu­ska ni­je uto­pi­ja, ali pre­ma ve­ći­ni mje­ri­la ona svo­jim gra­đa­ni­ma pru­ža pri­sto­jan ži­vot. Za­što je on­da ta­ko ve­li­ki broj njih spre­man da gla­sa – iz­go­vo­ri­mo to opet bez eufe­mi­zma – za jed­nu ra­si­stič­ku eks­tre­mist­ki­nju? Po­sto­ji vi­še raz­lo­ga za to, a pri­je svih je kul­tur­ni strah od mu­sli­man­skih imi­gra­na­ta. Ma­rin Le Pen će do­bi­ti i oprav­da­no pro­test­ne gla­so­ve pro­tiv ne­do­di­ri­vih upra­vlja­ča Evrop­skom uni­jom. Evrop­ske in­sti­tu­ci­je su se du­žnič­kom kri­zom, ko­ja je po­če­la u Grč­koj i pro­ši­ri­la se po Evro­pi, za­i­sta ba­vi­le sa za­pa­nju­ju­ćom kom­bi­na­ci­jom rav­no­du­šno­sti i aro­gan­ci­je.
Bri­sel i Ber­lin su ne­pre­kid­no gri­je­ši­li na­me­ta­njem sve po­gub­ni­je po­li­ti­ke šted­nje, pra­ve­ći se da zna­ju sve od­go­vo­re. Oči­gled­ne pat­nje ko­je su iza­zi­va­li tre­ti­ra­li su kao ne­ku vr­stu za­slu­že­ne ka­zne za pro­šle gri­je­he. Po­li­tič­ki gle­da­no, evro­kra­te su se pro­sto is­tre­sa­le na ma­lim na­ci­ja­ma, ne­moć­nim da se su­prot­sta­ve ne­ra­zum­nim za­htje­vi­ma, u stra­hu da će im bi­ti us­kra­će­no fi­nan­si­ra­nje. Ali, evrop­ska eli­ta stra­ho­vi­to gri­je­ši ka­da se na isti na­čin op­ho­di pre­ma ve­li­kim igra­či­ma ka­kav je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja.
Bi­lo bi div­no da bri­tan­ski gra­đa­ni ni­su iz­gla­sa­li Breg­zit, ko­ji će osla­bi­ti Evro­pu i osi­ro­ma­ši­ti Bri­ta­ni­ju. Ali zva­nič­ni­ci EU već zvu­če kao na­pu­šte­ni su­pru­žnik ri­je­šen da u raz­vo­du is­ci­je­di mak­si­mal­nu ali­men­ta­ci­ju. A to je su­lu­di plan. Evro­pa će mo­ra­ti da ži­vi sa ne­za­vi­snom Bri­ta­ni­jom i si­le­džij­sko po­na­ša­nje ka­kvo je po­ka­zi­va­la pre­ma Grč­koj ne­će upa­li­ti s ovom ve­li­kom, bo­ga­tom i po­no­snom na­ci­jom.
Što nas vra­ća na fran­cu­ske iz­bo­re. Uža­sa­va me mo­guć­nost po­bje­de Ma­rin Le Pen, ali sko­ro pod­jed­na­ko stra­hu­jem od to­ga da Bri­sel i Ber­lin Ma­kro­no­vu po­bje­du shva­te kao znak da je Breg­zit bio pu­ka ano­ma­li­ja i da se evrop­ski gla­sa­či za­stra­ši­va­njem mo­gu na­tje­ra­ti da pri­hva­te sve što im nji­ho­ve eli­te ser­vi­ra­ju kao nu­žni iz­bor.
Čak i ako se u Fran­cu­skoj iz­bjeg­ne naj­go­re, evrop­ske eli­te ti­me do­bi­ja­ju sa­mo oro­če­nu šan­su da po­pra­ve svo­je po­na­ša­nje.
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić