-Pi­še: Milisav S. Popović

Kroz oko igle se gledalo štošta. Samo ti, možda, o tome ne znaš dosta. Pa čak i da jesi od onih koje je Bosa srela... tek po njenoj smrti priča se povela. Bješe to baka što je iglom znala da opšije stvari koje je muka pregrizla... bi ona ta koja se, čini se, na Zemlji zatekla. S neke druge strane svijeta stigla, htjela, sjela, pa i ostala. Kada je svela, usahla je i u pomenima. Nema natpisa nad njenim kostima... nema ploče, nema kamena. Nismo mi ti koji posluju s čudima.
Imala je malo hrapave kože, tek trakice na prevojima palca i kažiprsta. Ostala koža joj bi glatka, pa joj niko ne znade koliko je stara... ili mlada. Njima je stezala iglu od crvena metala... ne bih umio da ti kažem da li je od bakra ili ljutkamena, ali je djelovala vrelo i važno. Dođu joj tako razni pa kažu “mene je nešto stislo pa mi se ne da”, te “uteklo mi je žeđi za srećom”, pa i “baka Bose šta je ovo ovako grdno sa mnom?”
Nasmijala bi se, navukla krpu preko glave, da joj vlasi kapke ne svrbe... podigla iglu, okrenula oko put oka i tri puta srknula “amin”.
Gledala bi kroz crveni sjaj u ženu ili čovjeka... gledala kratko, bez treptanja. Potom bi žicku poljubila, u maramu zabola, svukla sve s glave i rekla... “Tebi se sinko tvoja sjena prelomila i odvezala... Samo to. Sa`će ja da je svezam”.
Sjena je duša, ako niste znali. U sjeni su pohranjene sve stvari - sve one prevarene strasti, poljupci i šamari, ugalj i katran koji su te načinili takvim. Majka Bosa bi prišla, šapnula ti da ustaneš i da zažmuriš dok ona sjenu za leđa prišiva... pojala bi pritom. Pojala divno. Pjesme o Striboru i Zlatnom rogu i nekakvom divu sa trećom sisom. Razgovor vodila sa nečim što ne vidimo. Kada bi završila, prešla bi dlanovima meko po resi lada... ono što mi nismo kadri dotaći... ona bi držala, preslagala i gladila. Čupnula bi sa sjenke gromuljne čičke i staru parčad - pogađate, micala bi tako boli i neki ružni značaj. Mazila bi opet dok ne bi bila sigurna da pod rukom ne osjeća rapav trag, svodila grub prevoj na blag talas. Pljesnula bi te onda po dupetu i veselo ciknula “Gotovo! A sada idi i pjevaj!”
Nesrećni, tužni, pokradeni, sakati... pa i oni od rakije pobijeđeni, potrčali bi kao da su nanovo rođeni. Jer, uz sjen prišivenu, kada su šavovi pojačani, sve što fali izraste, sve što te svladalo... se zbaci. Vidiš stvari koje si vidio kad si bio mali.
Stigao tako trgovac iz Dubrovnika. Htio da kupi babu Bosu... da je zlatnicima namami. Pričao joj priče kako će pored mora da se obogati. Obećavao joj talijanskih klijenata i posjeta nekakvih knjeginjica stranjskih... Podbočila se samo, zapalila duvan i rekla “Jok more! Ne mogu ja dolje, prevelika vlaga. No ti ostani ođe, da skupljamo važnije stvari”.
U čudu je gledao. Kako to? Otkud njoj tako? Pa on je došao da je odvede, ne nikako naopako! No, Bosa bi mudrija od trgovca žednog zlatnika... vidjela ona da on njima neku drugu jamu zatrpava. A ta rupa bezdana. Tapnu ga dva puta iglom po ušima, primakla se da je ptice ne čuju “Vidiš čojek... tebi tvoje sjenke nema. Utekla! Možda se i otrgla. Ostani ođe dok ne naiđe neka izgubljena... da je uvatim, pripitomim i na tebe našavim. Inače, crko si prije no što krepaš”.
Posluša je bogami. Bio kod nje tri ljeta. Naišla jednom neka vjetrina, on da se skloni, ona mu ne da. Uhvati ga za ruku, a drugom nešto iz vihora ščepa. “Eto te na!” uzviknu, pa se na brzinu pohrva sa sjenkom i njegovim leđima. Priši mu novu sjen... a on zbunjen, poče nesvjesan da jeca.
“Oće to tako...”, gladila mu čelo i leđa “Srce se navikava... stigla mu sreća”.
Neki će reći da to bješe duša nekog umrlog djeteta, drugi da je od djeve što je preklana... treći tvrdiše da je od stradalog ratnika. Svejedno, istinu je samo švalja znala... i nije mu je rekla.
Oči se trgovcu promijeniše, postadoše plavlje. Stasa on u veliko ime kasnije. Istorija ga pamti kao Zmajevića od Vatre. Prvog našeg čovjeka što je pošao daleko od daljeg - stigao na mrazni pol Sjevera i tamo liječio mornare od skorbuta. Napisao je i dnevnike ljepše od stihova Šekspira... a kako i ne bi, kad je na njega bila sašivena sjenka Njegoševa.
Njemu je iglu ostavila.
Njega pamte, ona je zaboravljena.
Baba Bosi... švalji što nije platno krotila.

* * *
Imam ovo nešto što nosim odjednom u sebi i nad sobom... rekao bih da je duša, ali ne znam zasigurno. Imam je odavno i malo je čudna... spakuje me da odem, ali ne znam kuda... pa onda ostanem. I čekam tako. Ispod lampe... na prelazu bez smjerova. A šta i koga... ne znam tačno. Kišu propušta, pa se skvasim i bude hladno ponekad... naježim se često, ali prođe mrazotina. Od svega najviše volim kada zapleše, tu ispod kože, na terenu u grudima - mazi se i onda se smijem, pa se izrazgovaram sa nevidljivim zečevima i zelenim lavovima. Aha, čudne prijatelje ima. Koža joj je oblačasta, osjetljiva na varovima. Od dodira se rastuži... klone i rascijepi... na milione malih štipanja. Onda moram da budem zagrljen... jako, široko... da se sve uzme. Tako snažno da se stegnem kao grudva od neke tople vune. Da svaka krhotina jedna drugoj dođe... da se prilijepi i nalegne, da štipanje prestane. Ja tako ne znam šta joj je i koja je verzija... Možda je u pitanju zastarela aplikacija, bez apdejta. Ali je imam, i šta ću... drugačije ne umijem... i spremna je da te prati, samo je pogladi po ušima. Poput kučeta... puna je bubica. Gledaće te kao da si nešto što se ne ponavlja... voljeće te bez nekog velikog razloga. Zato i stojim ispod lampe na prelazu... bez smjerova... stojim i čekam... da me uzmeš, zagrliš, iglom bocneš i prišapneš “Ajmo doma”.
(Autor je književnik)