- Pi­še: mr Slo­bo­dan M. Ču­ro­vić Apis

Ovo bez zve­ka ne za­vr­ša­va. Upam­ti do­bro što sam ti re­kao, po­vje­ri mi se Dr­zmo Šo­rov. A bi­ja­še ga ne­što pro­će­ra­lo. Naj­lak­še je oni­ma što se će­ra­ju. Njih ni­kad iš­će­ra­ti, a zna­ju sa­ma­šte­ni­ja da će­ra­ju i na­ba­ski­ja­ju se do­bro. A ba­sta im i da raš­će­ra­ju i za­će­ra­ju. Sve smo go­re srav­ni­li ko­li­ko smo mo­gli i ko­li­ko je ko­me za­pa­lo. Ako je ima­lo štr­ča­la go­ra, mo­ra­li smo je skra­ći­va­ti, da ima­mo Di­volj go­ru, Žu­ber go­ru, Za­đe­vi­nu, Ku­ro­zov i Vi­si­kur. Sa­mo nam za­sme­ta­še Rav­ne go­re. Da ni­je bi­lo rav­nih go­ra, ne bi bi­lo kr­sta­tih go­ra. Ako ni­je ta­ko, ne­ka do­ka­žu Sr­bi ko­lum­ni­sti, ne­ka­da­šnji ko­mu­ni­sti i bor­bi­sti. Mo­ra­li su ku­po­va­ti „Bor­bu” da bi ra­di­la krv­na zrn­ca. Ako ni­je­su bi­la do­volj­no cr­ve­na, čr­ve­na, ne va­lja ni­šta. Sve bi đa­vo po đa­vo­lu.
Svim smo go­ra­ma za­per­ke mi­ca­li i vr­ho­ve tu­pi­li, jer kad su tu­pi oslo­bo­di­mo se, u naj­tu­plji­ma je naj­lak­še.
Rav­na go­ra je naj­ljep­ša go­ra, go­ra nad go­ra­ma. Za­mi­sli da se zo­ve Šu­plja go­ra, Na­o­pa­ka go­ra, Lju­ta go­ra, Panj­ka go­ra, Bi­džo­va ka­me­ni­ca. Sa­či­vi­či­šte, Go­ve­đe br­do, Ši­šman pla­ni­na, Vi­ro­štak, Pri­si­ren, Mra­mor­ni­ca, Kr­če­vi­ne, Gr­lja­ča, Obar­ci, Če­li­ne, Ku­tac-do, Go­lo­pust, Go­la pla­ni­na, Pi­ska­vi­ce, Za­boj, Bra­než, Pa­lji­ka, Ku­ri­lo­vo, Pi­šav­sko br­do, Obr­nji­ce, Mi­la­vin do.
Ali, ona je Rav­na, ni­je Ve­lja, ni­ti se ve­lja. Rav­na za sva­ko­ga. Go­ra rav­na.
Mo­gla je i krun­ska, ali je ne do­zva­še ta­ko ta­da. Ka­sni­je su ni­ca­li krun­ski sa­vje­ti i za­vje­ti, ali bog­me ka­sno. Tre­ba­lo je sti­snu­ti pe­tlju, maj­čin si­ne i ta­jo­va oso­bi­no, aj ako ti ba­sta.
Sa­mo kod nas i vr­ho­ve je­zer­ske to­pe u ne­vi­de i po­sta­vlja­ju fa­ra­on­ska obi­ljež­ja, da lu­ta još vla­di­ka Ra­de, iz se­o­be u se­o­bu, a vla­dar Go­re Cr­ne sa­mo tra­ži da za­leg­ne u grob i pri­gr­li ze­ru sun­ča­nih ho­ro­va.
I ta­da je sve bi­lo iz­re­če­no na „sa­stan­ko­vi­ma“ ak­ti­vi­sta i oda­ni­sta, a po­slu­šni lak­ci jag­mi­li se, ko će pr­vi da mu tum­ba ti­je­lo, re­ko­še, mo­ra­mo srav­nji­va­ti.
Ču­do je to srav­nji­va­nje, obič­no ra­ču­ni­ca da se ne pre­se­fi­mo. Da nam ne ka­žu ma­ka­nja ili dun­da ba­bi­na.
E kad smo va­la mo­gli i vrh da za­ki­ne­mo, tre­ba srav­ni­ti i Rav­nu go­ru. Po­tom­ci („blo­dže­ri”) su vi­še za ne­zbor­nik sa isto­ri­jom, (jed­na gla­va a de­vet ava­za), mon­di­ja­li­sti. A sje­ti­li se bo­go­mi i do­hod­ni­ci fa­kul­te­ta, „ćer do­tle” pa i oni bi da rav­nja­ju te­ren. A ne­te va­la ka­ko su za­u­mi­li!
Ako je još za­rav­ne pi­ši pro­pa­lo, šta bi re­kao na to sva­ki ba­tli­ja. Pro­će­ra­lo nas, brat­ko. Do­bro. Ako smo po­sra­mlje­ni, ne­ka bu­de­mo i po­rav­nje­ni. Stvar­no su rav­ne go­re ču­do. ,,Ko­li­ko ih ima?”, pi­tao sam jed­nog sta­ri­nu. „Dok vi­diš sa­mo do­bro, do­tle su. A šta si mi­slio dru­go?”
Rav­na go­ra... Kad za­leg­neš u Rav­noj go­ri na rav­nom si, lak­še ti je pu­no, no iz Vi­so­ke go­re. Ne žu­lja te. Iz Le­lek­ne ne­ka­ko naj­go­re, ako je cr­na bez bi­je­la znad­ni ku­ćeš mu­če­ni­če. Ku­da bi i ku­da si po­i­tao. Ti oćeš u ne­rav­ne i za­peo baš ta­mo. A šta bi ju­na­če da su kr­sta­te go­re, ku­da bi on­da ova­ri­sao? Niz ko­ji sur­dup, pr­lo bi se spu­štio. Ku­da bi te obur­da­li, spr­ca­li niz vla­ke. Ka­ko bi se on­da po­fu­ljao.
E, ne­ćeš va­la ići „plje­ške” dok sam ja živ. Ov­dje ti ni­šta ne po­da­vi­re, pri­ta­ji se ti u go­ri cr­noj, što bi iz­la­zio na ra­van. Cr­nje ti je i ljep­še ta­ko, ko maj­ci u sr­ce. Sa sva­kim si li­je­po ni sa kim iskre­no.
Mo­gao si u Bi­je­lu go­ru. U Bi­je­lu ku­ću. Ta­mo bi te od­ma po­zna­li. Ali ti za­dro, skop­ti­sao u Rav­nu go­ru...
E ne­ćeš va­la bez pre­ko me­ne mr­tva u Rav­nu go­ru.
Ta­mo je sve pre­o­ra­no, ta­mo or­ni­ka ni do­la­zni­ka, bez po­đe­ko­ji ako ba­ne.
Ta­mo je i go­ro­vi­to i rav­no­vi­to. I pre­se­li­to u ja­me i ja­mi­šta. Za­to se zo­ve Rav­no­go­ra, Bra­to­bo­lja.
Je­si li pri­mi­je­tio da je ve­li­ka kao Ru­si­ja, pro­stra­na, ši­ro­ka. Ma je­ste, al ne tre­ba na­ma Ru­si­ja, ni­je­smo mi tra­di­ci­o­nal­no bli­ski bi­li, a i naj­te­že kad im je bi­lo mi je spa­si­smo od gla­di, va­zda spa­sa­va­li ta­ko. Bli­ža je na­ma sa­ve­zna ame­ri­kan­ska dr­ža­va Mejn. Hej, hej, on­da će­mo ući u van­ze­malj­sku flo­tu, pa će­mo le­će­ti ćer do­tle. Ima da nas svla­če u ra­van, kad do­đu one pe­če. Još sa­mo sank­ci­je Ru­si­ji da za­be­to­ni­ra­mo, ka­ko li će pre­te­ći i oće li bez nas i da sa­če­ka­mo bra­ću iz Mej­na, a on­da po spi­sko­vi­ma će nam po­ka­za­ti svo­ga Bo­ga, za­hva­lju­ju­ći do­jav­ni­ci­ma što su pre­ža­li, za­re­đa­će po ku­ća­ma, kri­će­mo se iza ka­tu­na još cip­ci­je­lo vri­je­me, da ne bi vas­kr­snuo ne je­dan, ne­go tri Go­la oto­ka, no­ve pro­kle­te avli­je.
Po ne­ko­li­ko pu­ta će istog pri­ja­vlji­va­ti, ako je sa­mo i pro­šao po­red Rav­ne go­re, ili je slu­čaj­no „imen­to­vo”, ona­ko u po­vje­re­nju, a crn­ka ne bi­je­li.
„Đa­vo mi ga za­u­ze te re­koh”. A mo­gao sam i ću­ta­ti i ve­se­li te Bo­že, ko i dru­gi, kao ma­ka­nje.
Kad uzmeš rav­nja­ču sve rav­njaj, ne pa­ti­ši, ali uz­dig­nu­tu prav­du ne ti­či. Mo­že im ga bi­ti. Ni­naj, ni­naj, sa­mo bi­raj, Ha­ra­di­naj, kriv­do, svi­raj. Eto ka­ko je pra­vo po­spre­mlje­no kod svu­če­nih stran­skih su­do­va. A ko­ga oni svoj­ski pro­pra­te i uple­ka­ju se taj se ne vr­će, po­go­to­vo ovi iz rav­nih go­ra. Njih osu­de i pri­je ne­go do­đu, no ona­ko da se iz­ra­zgo­va­ra­ju, mi va­zda rav­no kri­vi ovi dru­gi vi­šlji, zdra­vi ko pu­ce. Ko če­pi­na. Ne­moj da ti je za­jad što nas ne bra­ne, kad bi nas uš­ču­va­li, tek bi nam ta­da pu­kla po­gi­bi­ja, jer nji­ma se odav­no stu­ži­lo, pa ve­le naj­bo­lje da otu­ži­mo kad ima­mo, rav­ne go­re.
Osta­je nam ba­rem ro­sij­sko mo­re i ri­ječ Ru­si­ja, ve­li­ka, slat­ka, bes­ko­nač­na. Maj­či­ca, ama­net­ni­ca sv. Pe­tra, Ru­si­ji­ca.
(Autor je knji­žev­nik i
knji­žev­ni kri­ti­čar)