-Piše: Vladan Šćepanović

Na­ja­vljen je no­vi za­kon, oštar, na­rav­no, ka­ko i pri­li­či prav­no ure­đe­noj i de­mo­krat­skoj ze­mlji ka­kva je Cr­na Go­ra. Za­kon se od­no­si na sank­ci­o­ni­sa­nje svih onih ko­ji se usu­de da upu­te uvre­de. Ra­zu­mlji­vo, s ob­zi­rom na to da vlast sma­tra se­be dr­ža­vom, a svi oni ve­za­ni za vlast su tvor­ci te dr­ža­ve, mo­ra­ju se bi­ra­ti ri­je­či, a po­seb­no ri­je­či upu­će­ne stra­nim fak­to­ri­ma po­put NA­TO pak­ta, ra­znih di­plo­ma­ta ko­ji nam že­le sve naj­bo­lje, am­ba­sa­da ko­je pro­sto ne zna­ju kud će sa nov­cem, pa nam sve­srd­no po­ma­žu... Po­sta­vlja se pi­ta­nje za­što se uvo­de mje­re ka­žnja­va­nja, je li to na­rod ne­za­hva­lan, pa ku­di sve do­bro što je ura­đe­no, ili to što je ura­đe­no ni­je do­bro? To je baš enig­ma.
Na­rav­no, s ob­zi­rom na to da im se ne­će smje­ti ka­za­ti ni­šta ru­žno, on­da je bo­lje bi­ti flek­si­bi­lan i na­ći na­či­na da se uva­ži tri­de­se­to­go­di­šnji trud i rad vla­da­ju­će gar­ni­tu­re i mi­slim da je red da im se jav­no za­hva­li­mo. Na­pra­vi­mo hro­no­lo­gi­ju uspje­ha na svim ni­vo­i­ma, ali ukrat­ko, jer to­li­ko su to­ga uči­ni­li za na­rod i ze­mlju, da bi nam tre­bao je­dan za­se­ban broj dnev­ne štam­pe, za­jed­no sa pro­sto­rom za či­tu­lje.
Hva­la vam za sve, za sve one si­ro­tinj­ske je­se­ni i zi­me, jer tre­ba da se na­u­či­mo šta zna­či ne­ma­ti, kao što ste vi to na­u­či­li i pro­šli i sve te mi­li­o­ne, za ko­je vas zlu­ra­di ne­pri­ja­te­lji dr­ža­ve pro­zi­va­ju, vi ste ih za­slu­ži­li, pa kad do­đe­mo na red, bi­će i za nas. Hva­la što ste nas oslo­bo­di­li vje­re u bo­lje sju­tra, jer za­što bi­smo pri­zi­va­li bo­lje, ako ste nam re­kli da nam je do­bro i da smo li­de­ri u sve­mu. Mi va­ma vje­ru­je­mo, jer va­ša ri­ječ je tvr­đa od ka­me­na, pa ko­li­ko ste sa­mo pu­ta to do­ka­za­li, ali na­ro­du ni­kad ugo­di­ti. Hva­la što ste nam po­mo­gli da ko­nač­no shva­ti­mo ko smo, ili šta smo i što ko­nač­no ula­zi­mo u pe­ri­od ka­da ne­ma ni­ka­kve po­tre­be mi­sli­ti i go­vo­ri­ti, jer tu ste vi da go­vo­ri­te i mi­sli­te za nas, da nas vo­di­te, gdje god to bi­lo. Hva­la što ste nas na­u­či­li da bu­de­mo istin­ske pa­tri­o­te, jer šta su Ju­go­sla­vi­ja, Sr­bi­ja i nje­no Ko­so­vo, ka­kve mi ve­ze ima­mo s Ru­si­jom i za­što bi se mi gr­li­li sa nji­ma, mi ima­mo Ame­re, Njem­ce ili Ho­lan­đa­ne, zdra­ve na­ci­je i ze­mlje, od ko­jih mo­že­mo po­pri­mi­ti zdra­vi duh i vje­ru, za na­šu dje­cu, za sva bu­du­ća po­ko­lje­nja.
Za­i­sta smo po­no­sni na vas i va­šu po­li­tič­ku evo­lu­ci­ju i zna­mo da, iako ste bi­li pu­no­ljet­ni, ni­je­ste bi­li do­volj­no zre­li da ne zna­te ka­ko ru­še­nje Ju­go­sla­vi­je ne­će do­ni­je­ti do­bro. Ubi­je­đen sam da ni­je­ste zna­li ka­ko bi lju­di ko­je ste pot­pa­lji­va­li pre­ko me­di­ja i po­sla­li na ra­ti­šte, mo­žda mo­gli da stra­da­ju, jer vi ste još bi­li pod uti­ca­jem li­je­pog dje­tinj­stva, ka­da ste igra­li bor­be ili gle­da­li ak­ci­o­ne fil­mo­ve, u ko­ji­ma se mo­glo gi­nu­ti vi­še pu­ta. Uvi­dje­li ste mno­go stva­ri, mo­že se re­ći – na vri­je­me, bez ob­zi­ra na sve one ko­ji su oti­šli za­u­vi­jek, ka­ko u ra­tu, ta­ko i u mi­ru, bez ob­zi­ra na uni­šte­ne ži­vo­te, po­ro­di­ce, ta­len­te i sve ono kre­a­tiv­no što je­dan na­rod či­ni po­no­snim. Ipak, od onog mo­men­ta kad su vas po­če­le fi­nan­si­ra­ti stra­ne am­ba­sa­de i oba­vje­štaj­ne slu­žbe, jed­no­stav­no ste pro­gle­da­li i sve pre­o­kre­nu­li u ko­rist na­ci­je, da pro­sto ne­ma pri­mje­ra u Evro­pi ka­ko se mo­že, bez ve­li­kog in­te­re­sa, bo­ri­ti za svoj na­rod i ze­mlju, a pro­ce­nat ko­ji ste uze­li, mi­slim da bi naš na­rod uvi­jek bio za to da vam se da, ako vam je ma­lo re­ci­te, tu smo, sku­pi­će­mo, za­slu­ži­li ste.
Hva­la što ste nas sa­ču­va­li od bom­bar­do­va­nja, ta­ko se to ra­di, ode se fi­no kod tih do­brih lju­di, za­mo­li se, ako tre­ba i za­pla­če, iz­ne­su se lju­di­ma po­vjer­lji­vi po­da­ci, da im si­tu­a­ci­ja bu­de ja­sni­ja, jer sa­mo pa­tri­o­te kao što ste vi su sprem­ni da na sve za nas, hva­la vam, za­i­sta. To­li­ko je to­ga ura­đe­no, da čo­vje­ku dah za­sta­ne. Ko­li­ko je sa­mo pu­te­va ura­đe­no, vo­do­vod­ne i elek­tro in­fra­struk­tu­re, pa tre­ba se po­di­ći pa vam se za­hva­li­ti što u 21. vi­je­ku sko­ro svi ima­mo as­falt, stru­ju i vo­du, pa i ako ste se ugra­di­li, ra­zu­mi­je­mo, ne­ka ste uze­li, ne­ka ste sa­gra­di­li i va­ša dje­ca mo­ra­ju ima­ti krov nad gla­vom i ško­lo­va­ti se, kao da je bit­no gdje, Lon­don, Pa­riz, Nju­jork, jer to su ka­dro­vi ko­ji će nas vo­di­ti kao vi. Mi sa­mo tre­ba da se pu­sti­mo niz ri­je­ku i uži­va­mo u spla­va­re­nju na ži­vo­tu sa­gra­đe­nom od bu­ko­vih bal­va­na, ko­ji su mr­tvi,a li ni­kad ne­će stru­nu­ti.
Hva­la va­ma i va­šim stra­nim part­ne­ri­ma što ste fa­bri­ke, gdje su ra­di­le hi­lja­de rad­ni­ka, sve­li na par sto­ti­na, jer osim to­ga što su bi­li vi­šak i u fa­bri­ka­ma i u ži­vo­tu, ti ne­sret­ni rad­ni­ci su stal­no ne­što tra­ži­li i bu­ni­li se. Bo­lje je što ste ih po­sla­li ku­ći, pa ta­mo ne­ka se bu­ne, sa­mo naj­ja­či su osta­vlje­ni, oni ko­ji mo­gu ra­di­ti za tro­ji­cu i ko­ji slu­ša­ju šta im se ka­že, a ne štrajk za sva­ku sit­ni­cu. Što se ti­če ne­za­po­sle­nih, red se mo­ra po­što­va­ti, pr­vo oni za­slu­žni, pa tek oni ko­ji se ni­je­su po­ka­za­li kao do­bri sa­rad­ni­ci svih ovih go­di­na, ako bu­de mje­sta.
Hva­la i za ovo div­no re­for­mi­sa­no i mo­der­no škol­stvo u ko­me struč­ni ka­dro­vi ne po­sto­je, jer ni­je­su ni po­treb­ni, do­volj­no je što su ka­dro­vi. Oni sa­mo tre­ba da pro­či­ta­ju što im je do­sta­vlje­no i ne raz­mi­šlja­ju pu­no o sa­dr­ža­ju, već da na­ša dje­ca ko­nač­no shva­te da ni­je­su ono što su ih uči­li dje­do­vi i oče­vi, da smo svi po­gre­šno pri­ča­li, pi­sa­li i mi­sli­li. Hva­la što na­ci­ju iz­vo­di­te na pra­vi put, „ma” to ni­je put, to je auto­put.
Ka­ko čo­vjek da se ne pri­sje­ti va­še bor­be, osim ra­ti­šta, onih slav­nih de­ve­de­se­tih, kad ste se bo­ri­li da opo­ra­vi­te na­šu eko­no­mi­ju i ko­li­ko je sa­mo ci­ga­ra, naf­te i ko zna če­ga sve, pre­šlo pre­ko va­ših ru­ka. Zbi­lja je tre­ba­lo sve to uto­va­ri­ti, is­to­va­ri­ti i iz­ve­sti, stra­šno, a sve to da bi na­ma bi­lo bo­lje... Emo­ci­je pro­ra­de, čo­vjek ne mo­že osta­ti rav­no­du­šan. Hva­la vla­di ko­ja je uglav­nom ista od de­ve­de­se­te pa do da­nas, jer ko bi vas za­mi­je­nio i ka­ko ne­ko da se upu­sti da ne­što stva­ra po­sli­je vas, ka­ko? Stvo­ri­li ste i dr­ža­vu, dru­gi su ima­li ide­je i že­lje, ali se sve svo­di­lo na pri­ču. Vi ste je stvo­ri­li i ona je va­ša, i ri­je­ke i pla­ni­ne, i ovo pla­vo ne­bo, sve je va­še, pa ko­me se ne svi­đa ne­ka se­li, ne­bit­no, iona­ko nas je pre­vi­še. Dvi­je tre­ći­ne tre­ba da idu, sre­tan im put, ta­man ma­lo da pro­di­še­te po­sli­je ove sil­ne bor­be, sko­ro tri de­ce­ni­je, bor­be za na­rod, vaš na­rod i va­šu ze­mlju, hva­la... hva­la. Ko­li­ko je sa­mo po­re­za, tak­si, ka­zni, ra­ču­na tre­ba­lo na­pla­ti­ti da bi ova ze­mlja oži­vje­la, a po­je­di­ni pri­go­va­ra­ju gdje ide taj no­vac, stra­šno. Vi ste se do­ka­za­li kao naj­sprem­ni­ji do sa­da da usmje­ri­te no­vac na pra­vi na­čin i ne kri­je nam se, a svak ko sum­nja u va­šu struč­nost za tu oblast, ne­ka se za­pi­ta, oda­kle ova­ko sta­bil­na pri­vre­da i eko­no­mi­ja, ko to mu­ko­trp­no odr­ža­va, upr­kos pri­ti­sci­ma i kle­ve­ta­ma.
Ne slu­šaj­te ni­ko­ga, ni ove sil­ne stra­ne i do­ma­će eko­no­mi­ste, prav­ni­ke, pro­fe­so­re, ni­ko­ga, a po­go­to­vo ne na­rod, to ni­po­što, jer na­rod vam je kao na­vi­jač­ka gru­pa, svi mi­sle da su ro­đe­ni za tre­ne­ra, a tak­ti­ku ne­ma­ju. Vi ima­te tak­ti­ku i zdra­vu vi­zi­ju i ako ne ide mi­lom, on­da se ide đo­nom, to je pra­vi na­čin vo­đe­nja po­li­ti­ke, gdje bi­smo bi­li da ne ra­di­te ta­ko, a ne kao u ne­kim ze­mlja­ma gdje vla­da­ju oni ko­ji za sva­ku sit­ni­cu ras­pi­su­ju re­fe­ren­dum i pi­ta­ju na­rod šta da ra­de, to je sa­mo od­raz nji­ho­ve ne­struč­no­sti i ne­si­gur­no­sti u vo­đe­nju dr­ža­ve. Vi ima­te pe­tlju da naj­krup­ni­ja dr­žav­na pi­ta­nja rje­ša­va­te sa­mi, bez ra­znih bes­po­treb­nih eks­pe­ra­ta i na­ro­da ko­ji, odav­no već, ne zna ni­šta. Hva­la za sve, za bla­go­sta­nje i bo­gat­stvo, ne­bit­no či­je, za si­gur­nost obez­bi­je­đe­nu NA­TO pak­tom i na­šim žan­da­ri­ma, hva­la za svu tu omla­di­nu ko­ja se od­se­li­la i za­po­sli­la po ino­stran­stvu, da ni­je bi­lo vas ne bi svi­je­ta gle­da­li. Mi, ko­ji osta­je­mo, mo­ra­mo bi­ti za­hval­ni, jer sva­ka­ko no­vi za­kon pro­pi­su­je da pri­go­vo­ri, ili ne daj bo­že uvre­de, mo­gu sku­po da nas ko­šta­ju, pa ako je ta­ko,on­da hva­la, pa do­kle će se iz­dr­ža­ti, vi­dje­će­mo.
Na kra­ju ove za­hval­ni­ce, ko­ja je su­vi­še skrom­na i krat­ka za sve što ste ura­di­li za nas, li­je­po bi bi­lo po­zdra­vi­ti vas sta­rom, na­rod­nom umo­tvo­ri­nom, ko­ja će naj­bo­lje osli­ka­ti na­že odu­še­vlje­nje i za­do­volj­stvo: „Ka­men vam u sve što ste ura­di­li, što ra­di­te i što ima­te, u sve vam ka­men”.