- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Div­na iz­re­ka Du­ška Ra­do­vi­ća ,,To­li­ko je ma­lo lju­ba­vi me­đu lju­di­ma, ko umi­je da vo­li ne bi tre­ba­lo ni­šta dru­go da ra­di’’, za me­ne je jed­na od naj­in­spi­ra­tiv­ni­jih ži­vot­nih isti­na. Ona po­ga­đa u su­šti­nu, su­ge­ri­še, mo­ti­vi­še, ali isto­vre­me­no opo­mi­nje i uka­zu­je na ono što je naj­vr­jed­ni­je, a to je­ste i uvi­jek će bi­ti lju­bav.
Ali, od lju­ba­vi se ne ži­vi, ka­za­će mno­gi, slu­že­ći se ovo fra­zom, pred­sta­vlja­ju­ći je kao ve­li­ku mu­drost, ko­je su se baš oni i baš ta­da do­sje­ti­li. Od lju­ba­vi se i te ka­ko ži­vi, i to ve­dro, ve­se­lo, ja­ko, sr­ča­no, smje­lo i sreć­no. Bez nje ne­ma ži­vo­ta.
Ja du­bo­ko vje­ru­jem u nje­nu sna­gu, i du­bo­ko vje­ru­jem da di­je­le­ći je ne­se­bič­no, mo­že­mo sti­ći i da­le­ko i vi­so­ko. ,,Lju­bav je za­kon’’, pje­sma je ne­ka­da­šnje gru­pe ,,Film’’. Za me­ne je­di­ni za­kon ko­ji pri­zna­jem svim sr­cem. Ne mi­slim da sam na­iv­na i da sam ,,pro­ma­ši­la pla­ne­tu’’ što u ovom da­na­šnjem vre­me­nu ,,pje­vam’’ o lju­ba­vi. Na­pro­tiv. Upra­vo ovo vri­je­me u ko­jem da­nas ži­vi­mo de­be­lo za­slu­žu­je da mu se su­prot­sta­vim lju­ba­vlju. Su­sre­ćem se če­sto s pi­ta­nji­ma mno­gih: „Gdje je ne­sta­la lju­bav?’’ Ni­gdje ona ni­je ne­sta­la, ona je uvi­jek tu, u na­ma i oko nas. Ali se mo­ra nje­go­va­ti, mo­ra se po­kla­nja­ti i ne­se­bič­no vo­lje­ti.
Za­što smo do­zvo­li­li da je ne pri­mje­ću­je­mo? Za­što smo je za­po­sta­vi­li, za­tu­ri­li? Za­što je ućut­ku­je­mo i za­ne­ma­ru­je­mo? To su pi­ta­nja ko­ja bi sva­ko­dnev­no tre­ba­lo da po­sta­vlja­mo i se­bi i dru­gi­ma. Sklo­ni smo da bje­ži­mo, da se skri­va­mo iza dru­gih, da za­ba­šu­ri­mo re­al­nost.
Ja ho­ću i že­lim, upor­no, du­go i bez pre­da­ha da na­vi­jam za lju­bav. Ho­ću da pod­sje­ćam i pod­sti­čem nje­nu sna­gu, ho­ću da se gri­jem nje­nom to­pli­nom i nje­nim sja­jem. Že­lim da do­ka­žem da je ja­ča od sve­ga ono­ga što da­nas vla­da na­šim ži­vo­ti­ma. Ne­ću ni­je­mo i rav­no­du­šno da sto­jim pred mr­žnjom, pri­mi­ti­vi­zmom i ne­ljud­sko­šću. Ne­ću da ću­tim pred uli­zi­ca­ma, pro­sta­ci­ma i li­ce­mje­ri­ma. Ne­ću da do­mi­ni­ra ne­zna­nje i agre­siv­nost. Upra­vo u ta­kvom vre­me­nu ži­vi­mo, upra­vo iz ne­do­stat­ka lju­ba­vi. Že­lim da se uki­nu sank­ci­je nad njom, da joj se vra­te osmi­jeh i do­sto­jan­stvo. Že­lim da bu­de uvi­jek i u sve­mu pr­va, jer lju­bav to za­slu­žu­je.
Ne­ću da bu­dem ma­ši­na, ho­ću da za­gr­lim čo­vje­ka. Ho­ću iz sve sna­ge, na sav glas da vik­nem- Ži­vje­la lju­bav! Ho­ću da me ču­je onaj što mi­sli da me ućut­kao! Onaj, što da­nas bez trun­ke slu­ha, smi­sla i sra­ma di­ri­gu­je na­šim ži­vo­tom. Lju­bav je mo­ja vo­di­lja, moj sa­bo­rac i sa­put­nik.
Ne­ću da mr­žnja i sva nje­na ,,bra­ća’’ bu­du mo­ji go­sti. Za­tva­ram vra­ta da­na­šnjoj ,,eli­ti’’ i ci­je­loj nje­noj svi­ti. Ne­mam re­spekt za pre­va­ran­te, za ugnje­ta­va­če mo­ra­la i ljud­sko­sti. Ne­ću da mo­jim ne­bom i mo­jim svi­je­tom ha­ra po­lu­svi­jet. Za­tva­ram pro­la­ze za ne­pri­stoj­ne i ne­za­si­te hu­ška­če be­smi­sla. Lju­bav je mo­ja po­dr­ška, na­da i moj iz­bor. Lju­bav je moj ko­na­čan od­go­vor da­na­šnjoj ma­sov­noj ne­kul­tu­ri. Ne mo­že me ku­pi­ti baš ni­čim onaj što mi­sli da mo­že sve. Ho­ću i že­lim da ,,bi­ču­jem’’ sve one i sve ono što nas bes­kru­pu­lo­zno osta­vlja na mar­gi­ni do­sto­jan­stva. Ho­ću da se bu­nim pro­tiv onih ko­ji su se­be i svo­ju su­je­tu sta­vi­li iz­nad na­ših ži­vo­ta i na­še lju­ba­vi pre­ma dru­gi­ma. Moj ,,bič’’ ne­će po­su­sta­ti, jer lju­bav je sna­ga ko­jom ga po­kre­ćem, i ko­jom ću uvi­jek te­ži­ti da nad­ja­čam one ko­ji bi da je ugu­še.
E, pa ,,ne­će mo­ći ove no­ći’’, a bo­ga­mi ni da­nas! Obe­ća­vam. I ja i moj bič, jer ži­vot bez lju­ba­vi je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)