-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Bi­la je to 1723. Mje­sta­šce bez ime­na - po­red ne­kog šu­mar­ka, da­le­ko od se­o­ce­ta... Pa­la svje­tlost uz si­je­de vla­si čo­vje­ka - star­ca pod ri­ta­ma, ko­ji je is­pod ba­gre­ma za sva vre­me­na usnio...

* * *
Ka­da su si­šli po nje­ga, vaz­ni­je­la mu se du­ša. Ote­la od smr­ti. Ni­je pu­stio ri­ječ, mo­gao je sa­mo da zu­ri u ta pre­li­je­pa li­ca. Ni­šta na­lik nji­ma ni­je spo­znao... I mi­ris ma­ho­vi­ne... po­svu­da. Ra­ši­ri­li su ru­ke i kri­la, usa­na raz­vu­če­nih u osmi­jeh sre­će bez prem­ca - kao kad že­na po­sle pre­vi­še vre­me­na do­če­ka če­do. To­li­ko im je zna­čio. To­li­ko im je tre­bao.
- Vri­je­me je - po­mi­lo­va­li su mu ko­su ko­ja je iz sta­rač­ke pre­la­zi­la u gu­stu, zre­lu - Stu­pi u svje­tlost, bra­te - re­ko­še.
Htio je, vi­še od sve­ga... ali, mo­rao je da po­ku­ša.
-Ne, dok ne vi­dim ar­han­đe­la - shva­ti da mu je glas či­sti­ji, a ri­je­či raz­go­vjet­ni­je. Umje­sto ru­pa, zu­bi su se vra­ti­li na pre­đa­šnja mje­sta.
-Ka­ko že­liš - na­klo­ni­še se, a je­dan od njih ne­sta­de u stu­bu pla­vi­ča­stom, dok su osta­li ple­šu­ći nad­li­je­ta­li mje­sto gdje je umro.
-Do­bro­ do­šao, bra­te - lje­po­ti nje­go­voj ni­je bi­lo prem­ca. Bra­da mu se nji­ha­la iako ni­je bi­lo vje­tra. Bio je ve­ći od tri, mo­žda i če­ti­ri me­tra, a kri­la su mu bi­la uz le­đa... leb­dio je tik iz­nad ze­mlje, lat do nje­ga.
-Ti si... pre­di­van - su­ze mu po­te­ko­še od ča­sno­te ko­ju je lu­čio - Ta­ko si br­zo do­šao. Hva­la ti.
-Hva­la te­bi - ar­han­đel se na­klo­ni - Raj te če­ka - po­ka­za put ju­go­i­sto­ka, iz­nad ne­ba - Ho­će­mo li, bra­te?
Shva­ti da mu se ko­ža za­te­gla, da mu u ru­ke pri­li­va sna­ga... isto­vre­me­no je ra­zu­mio i sle­de­će, ako sa­da ode - oti­šao je. I ne­će ga vi­še bi­ti bri­ga.
-Sa­če­kaj... - do­dir­nu mu ru­ku, pri­kaz svi­je­ta kra­sni­jeg od kra­snog mu se uka­za. I grad pre­pun an­đe­la. Udah­nu že­ljan da ode ta­mo od­mah, ali sklo­ni pr­ste, da ga vi­zi­ja ne oma­mi - ... Mo­ram ne­što da te pi­tam.
-Ka­zuj, bra­te?
-Ko­ji sam JA po re­du? Ko­li­ko ih je po­šlo ovog lje­ta?
-Dva­de­set tre­ći od la­ni - ar­han­đel mu sklo­ni ri­te sa le­đa i po­mi­lo­va ra­me­na. Kri­la po­če­še da mu ra­stu. Dra­ži osje­ćaj mr­tvo če­lja­de ne mo­že oku­si­ti - Za­što pi­taš?
-Tek dva­de­set tre­ći?! U dvi­je go­di­ne?! - po­ku­ša­vao je da dr­ži oči otvo­re­ne i da osta­ne pri­bran... ali te­ško bje­še da se od­u­pre bla­žen­stvu - To je ne­do­volj­no. To je ta­ko ne­do­volj­no!
-Znam - i an­đe­li što su kru­ži­li, ras­tu­ži­še se - Sve ma­nje svi­je­ta od­la­zi go­re... a sve vi­še na­ro­da umi­re bez du­še. Ta­ko za­u­vi­jek ne­sta­nu.
-Ne umi­ju vi­še da je na­đu, bra­te! Ni­je to lak na­čin.
-Zbi­lja? - pr­vi od an­đe­la se na­smi­ja i do­dir­nu mu dva sit­na mla­de­ža is­pod li­je­vog oka, znak da je du­ša u tog čo­vje­ka bi­la či­sta - A ka­ko si ti pro­na­šao svo­ju on­da?
-La­ko... - za­bri­nu se da ti­me što će re­ći ne po­re­me­ti ono što je ka­nio da za­mo­li - ... Bi­la je ta­mo gdje se svi­ma na­la­zi. Tri ko­ra­ka od mje­sta gdje si ...
- ... za­šti­tio ne­ko­ga ko je pa­tio - ar­han­đel za­jed­no sa njim do­vr­ši re­če­ni­cu pa se na­smi­ja. - Vi­diš, znao si. Uvi­jek je ta­mo. Od­u­vi­jek je ta­ko. Na­do­hvat.
-Da, ali lju­di su za­bo­ra­vi­li - sad već osje­ti da je i sam an­đe­o­ski iz­ra­stao, jer ga je gle­dao bli­že. Ne­će bi­ti nje­go­ve vi­si­ne ni­kad, ali si­gur­no je du­plo sta­si­ti­ji ne­go što je kao čo­vjek bio - Vi­diš i sam da sve ma­nje lju­di od­la­zi u Raj.
Tu­ga i bri­ga, po­put sro­đe­nog bar­ja­ka, uma­ha­še li­ce ar­han­đe­la. Klo­nu mu svje­tlost za te­žak ton:
-Vi­dim, bra­te. Vi­dim. Ali ne­ma­ju du­šu. A bez du­še ne­ma Ra­ja.
-Mo­lim te... - za­gr­li ga oko stru­ka - ... Mo­lim te po­slu­šaj me. Za­bo­ra­vi­li su gdje se na­la­zi. Svi. I bi­će još go­re. Na­u­či­li su da ži­ve bez nje. Na­vi­kli su na tje­sko­bu, da osu­đu­ju, da se ru­ga­ju, da do­bro ne či­ne... i naj­ma­nja od dje­ce su po­sta­la gad­na. Ta­kvi bu­du i ka­da od­ra­stu. Bez­um­ni­ji čak.
-Šta on­da pred­la­žeš, bra­te?
-Na­đi jed­no­stav­ni­ji na­čin. Ne­ka im du­ša bu­de bli­že. Od­mah po ro­đe­nju ne­ka je do­bi­ju.
-Ka­ko mi­sliš? - po­di­že se s njim iz­nad ze­mlje - Du­ša se mo­ra pre­da­ti sa­ma. Da skli­zne. Ne mo­že­mo je na si­lu uba­ci­ti u čo­vje­ka.
-Pu­sti ne­ka obi­ta­va u mje­hu­ru trud­ni­ce. Ne­ka ta­mo če­ka dok se di­je­te ne ro­di. Čim be­ba za­kme­či i sto­mak na­pu­sti ne­ka mu je sa­ma ma­ti pre­da.
-Hm- jed­nom ru­kom se po­mi­lo­va po bra­di, dok je dru­gom la­ga­no dr­žao čo­vje­ka ko­ji je la­ga­no spo­zna­vao mo­guć­nost le­ta - Do­bro... mo­žda bi i mo­glo. Kad odem do Go­spo­da za­mo­li­ću ga. Ne­go, ka­ko će­mo is­po­što­va­ti sve­te prin­ci­pe? Oba.
-Mi­sliš “mje­sto tvor­be i broj do nje”? - ar­han­đel klim­nu.
-Mje­sto ima­mo... ne­ka se du­ša zač­ne pri plo­du, od­mah. A što se bro­ja ti­če... - tap­nu se do bra­de - ... Ne­ka bu­de ono­li­ko mi­nu­ta ko­li­ko smo mi raz­go­va­ra­li sa­da. De­set?
-De­set, a? Mo­že! Ho­ću. Za­mo­li­ću ga - klim­nu pa se sva­ki ton svje­tla opet ja­vi - Ide­mo sa­da. Uđi, bra­te, u svje­tlost i po­đi gdje ćeš da ži­viš us­hi­ćen za­u­vi­jek!
* * *
Ako se pi­ta­te da li je ovo isti­na.. re­ći ću vam - ve­će od nje ne­ma! Ar­han­đel je od­mah oti­šao do Go­spo­da. Is­pri­čao mu sve ka­ko je­ste i šta je bo­lja na­mje­ra. Bog ga je po­slu­šao i uči­nio iz­re­če­no. No, ka­ko sva­ka iz­mje­na “mje­sta tvor­be du­še, i bro­ja do nje” pod­ra­zu­mi­je­va pro­mje­nu hi­lja­de ko­smo­sa - za tu ci­je­nu je ar­han­đel pre­dao svo­je po­sto­ja­nje. Ta­ko je bi­lo 1723. (pre­ma ka­len­da­ru čo­vje­ka)... i du­ša je od ta­da bli­ža lju­di­ma.
No... u Raj ih i da­nas, ma u ča­su ovom, sve ma­nje ide?! Ni­ko­li­ko za­pra­vo.
Za­što, ču­di­te se?
Elem... Čim be­ba iza­đe, udah­ne i za­kme­či... du­ši tre­ba de­set mi­nu­ta da kroz vrp­cu iz maj­ke u di­je­te pre­đe. Avaj, pup­ča­no pre­di­vo ki­da­ju mno­go pri­je.
Za­to smo ova­kvi. Du­šu ni­smo ni do­bi­li! Is­cu­ri­la je na pre­sje­če­nom kra­ju i ne­sta­la.
Sve zbog pre­vi­še mi­nu­ta i ne­str­plji­vih aku­še­ra.
(Autor je knji­žev­nik)