- Autor: De­jan Ilić

Zna­li smo i ra­ni­je, ali sad smo vi­dje­li ka­ko to stvar­no iz­gle­da. Mi­slim na di­rekt­nu ve­zu iz­me­đu pred­sjed­ni­ka i na­ro­da. Ne sa­mo da pred­sjed­nik kao su­vi­šna vi­di sva po­li­tič­ka ti­je­la iz­me­đu se­be i gra­đa­na, po­go­to­vo ona ne­za­vi­sna, ko­ja bi tre­ba­lo da kon­tr­o­li­šu vlast i obez­bi­je­de po­što­va­nje Usta­va i za­ko­na; za nje­ga su su­vi­šni i svi dru­gi po­sred­ni­ci, a pri­je sve­ga me­di­ji. Šta ima ne­ko dru­gi da go­vo­ri i ko­men­ta­ri­še to što je pred­sjed­nik re­kao, od­lu­čio ili ura­dio, kad sve to pred­sjed­nik mo­že sam. Ne, ni­je stvar u to­me da je pred­sjed­nik ka­ko bi ob­ja­snio se­be za­ka­zao po­seb­nu kon­fe­ren­ci­ju za štam­pu, ili in­ter­vju u re­dov­noj emi­si­ji, ili van­red­ni in­ter­vju u re­dov­nom ter­mi­nu ne­ke dru­ge emi­si­je na ne­koj na­ci­o­nal­noj te­le­vi­zi­ji – na to smo se već na­vi­kli i to vi­še ni­ko­ga ne ču­di. Pred­sjed­nik je oti­šao ko­rak da­lje i uzur­pi­rao vri­je­me u cen­tral­noj in­fo­r­ma­tiv­noj emi­si­ji na jav­nom ser­vi­su – 18 mi­nu­ta od 38 ko­li­ko je Dnev­nik tra­jao.
Umje­sto vi­je­sti, gle­da­li smo ta­ko pred­sjed­ni­ka ko­ji nam sa­op­šta­va i do­ga­đa­je i ob­ja­šnja­va nam ka­ko da ih ra­zu­mi­je­mo. I od­mah da ka­žem, ni­je to bi­lo sa­svim bez smi­sla. Ta­ko ot­pri­li­ke iz­gle­da „unu­tra­šnji di­ja­log“ iz pred­sjed­nič­ke vi­zu­re. Po­što se u stva­ri ni­šta ni­je do­go­di­lo i bez raz­lo­ga su po­vu­če­ni rad­ni­ci iz am­ba­sa­de Sr­bi­je u Sko­plju, on­da tu no­vi­na­ri i ne­ma­ju šta da tra­že. Sve što se za­i­sta do­go­di­lo, od­i­gra­lo se u gla­vi pred­sjed­ni­ka, pa je ta gla­va on­da i je­di­ni iz­vor in­for­ma­ci­ja. Po­što je uvid u tu gla­vu objek­tiv­no ote­žan, on­da ima smi­sla da nam ona sa­ma sa­op­šti šta se do­go­di­lo. To, na­rav­no, ne zna­či da iz­mi­šlje­ne vi­je­sti ne­će ima­ti re­al­ne po­sle­di­ce: uzur­pa­ci­jom su stvo­re­ni me­ha­ni­zmi pre­ko ko­jih se u Sr­bi­ji kre­i­ra stvar­nost u skla­du s tim iz­mi­šljo­ti­na­ma. Sve i ako se ni­šta ni­je do­go­di­lo, iz­mi­šlje­ni do­ga­đa­ji sa­svim si­gur­no će ima­ti re­al­ne po­sle­di­ce.
Ilu­struj­mo to jed­nim pri­mje­rom. Pred­sjed­nik je iz­mi­slio „unu­tra­šnji di­ja­log“ o Ko­so­vu. Me­đu­tim, ni­ti se di­ja­log za­i­sta že­li, ni­ti se uop­šte vo­di. Ali, me­ha­ni­zam je po­kre­nut i po za­dat­ku se u di­ja­log uklju­ču­ju raz­ne pred­sjed­ni­ko­ve lut­ke. To na­rav­no i da­lje ne zna­či da ima­mo di­ja­log: svi ko­ji ne mo­ra­ju, u taj to­bo­žnji di­ja­log se ne uklju­ču­ju. Zbog manj­ka sa­go­vor­ni­ka i in­te­re­so­va­nja, fin­gi­ra­nje di­ja­lo­ga se ra­ši­ri­lo i na – sva je pri­li­ka na­ru­če­ne – tek­sto­ve u stra­noj štam­pi, uglav­nom na nje­mač­kom go­vor­nom pod­ruč­ju. Me­đu­tim, ono što se u tim tek­sto­vi­ma po­ja­vlju­je u ve­li­kom je ras­ko­ra­ku s onim što ov­dje za­i­sta ima­mo – ta­mo se pi­še o pri­hva­ta­nju kri­vi­ce i mi­re­nju s tim da je Ko­so­vo iz­gu­blje­no te pra­ve po­re­đe­nja sa po­kaj­nič­kim ge­stom Vi­li­ja Bran­ta – pa otu­da sum­nja da su i ti tek­sto­vi na­ru­če­ni da bi se kre­i­rao pri­vid stvar­no­sti po uku­su od­re­đe­nih adre­sa­ta.
Dru­gi pri­mjer za kre­i­ra­nje stvar­no­sti i ka­ko se to tač­no ra­di ima­li smo da­kle u Dnev­ni­ku. Za raz­li­ku od do­sa­da­šnjih pri­mje­ra, sve se pre­klo­pi­lo – i ini­ci­ja­tor i iz­vo­đač ra­do­va i ko­mu­ni­ka­ci­o­ni ka­nal za pro­iz­vod­nju stvar­no­sti. Iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga po­vu­če­ni su, da po­no­vi­mo, rad­ni­ci iz am­ba­sa­de Sr­bi­je u Sko­plju. O to­me nas je oba­vi­je­stio lič­no onaj ko­ji ih je po­vu­kao (ra­zu­mi­je se, mi­mo za­ko­na i Usta­va) i to u cen­tral­noj in­for­ma­tiv­noj emi­si­ji glav­nog dr­žav­nog me­di­ja. Od­mah smo do­bi­li i ob­ja­šnje­nje ka­ko to tre­ba da ra­zu­mi­je­mo i da se na­da­lje u skla­du s tim po­na­ša­mo. U stvar­no­sti, ni­je bi­lo ni­jed­nog raz­lo­ga za ta­kav po­li­tič­ki po­tez. Ali jed­nom kad je po­vu­čen, po­tez je po­čeo da pro­iz­vo­di po­sle­di­ce. Ka­ko se stva­ri ne bi pre­pu­sti­le slu­ča­ju, ini­ci­ja­tor je po­stao i ne­po­sred­ni iz­vo­đač ra­do­va, pa nam je tač­no ob­ja­snio ka­kve po­sle­di­ce mo­ra­ju bi­ti.
I u pr­vom i u dru­gom pri­mje­ru, u sre­di­štu je pi­ta­nje Ko­so­va. Na­rav­no, od­nos pre­ma tom pi­ta­nju iz pr­vog pri­mje­ra su­štin­ski se ko­si sa po­na­ša­njem iz dru­gog pri­mje­ra. Ako se za­i­sta ho­će od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje Ko­so­va u skla­du sa pri­hva­ta­njem kri­vi­ce i mi­re­njem s tim da je Ko­so­vo iz­gu­blje­no, on­da ob­ja­šnje­nje za po­vla­če­nje lju­di iz Sko­plja tre­nut­no pa­da u vo­du. Ako se pak una­pri­jed zna is­hod „unu­tra­šnjeg di­ja­lo­ga“ i ako to ni­je pri­hva­ta­nje re­al­nog sta­nja, jer sa­mo ta­ko mo­gu ima­ti smi­sla re­ak­ci­je pred­sjed­ni­ka na po­li­ti­ku Sko­plja pre­ma Ko­so­vu, on­da su la­žne sli­ke o di­ja­lo­gu ko­je se kre­i­ra­ju u Sr­bi­ji i van nje. Me­đu­tim, lo­vi­ti pred­sjed­ni­ka u nje­go­vim kon­tra­dik­ci­ja­ma za­lu­dan je po­sao, jer nje­ga ni­šta što ka­že ni na šta ne oba­ve­zu­je. Tu za­i­sta bri­ne ne­što dru­go – pred­sjed­nik po­ka­zu­je ja­ku ten­den­ci­ju da či­ni su­vi­šnim sve oko se­be.
Umje­sto pred­sjed­ni­ka vla­de i mi­ni­sta­ra – on vo­di ze­mlju. Umje­sto su­di­ja, on su­di. Umje­sto skup­šti­ne, on do­no­si za­ko­ne. Umje­sto no­vi­na­ra, on iz­vje­šta­va o do­ga­đa­ji­ma i ko­men­ta­ri­še ih. Umje­sto sa­me stvar­no­sti, on iz­mi­šlja do­ga­đa­je. Umje­sto nas, on ži­vi na­še ži­vo­te – i tro­ši ih. Kao što ih je jed­nom već bio po­tro­šio. Iz te per­spek­ti­ve, bio je dir­ljiv po­ku­šaj vo­di­te­lja Dnev­ni­ka da sa­ču­va ma­kar trun­ku pro­fe­si­o­nal­nog in­te­gri­te­ta i zr­no smi­sla vla­sti­tog po­sla. Po­što se za­vr­šio osam­na­e­sto­mi­nut­ni pred­sjed­nič­ki mo­no­log, vo­di­telj je pro­či­tao pr­vu sle­de­ću vi­jest – „Pred­sjed­nik Vu­čić imao je vi­še bi­la­te­ral­nih sa­sta­na­ka“, kao da ta oso­ba iz vi­je­sti ne­ma ni­ka­kve ve­ze s oso­bom ko­ja mu je ote­la 18 mi­nu­ta rad­nog vre­me­na.
Pe­šča­nik.net