- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Cr­na Go­ra je, evo, zbog pre­pi­si­va­nja do­bi­la je­di­ni­cu iz vla­da­nja. I to od onih ko­ji su joj da­va­li po­dr­šku da pre­pi­su­je sve od pr­ve stra­ni­ce. Sad na­jed­nom pre­pi­si­va­nje ni­je do­zvo­lje­no! To ne­ma smi­sla! Sad mo­že da po­sta­ne pro­blem ono čim je Cr­na Go­ra ri­je­ši­la da iza­đe iz pro­ble­ma, iz sop­stve­ne re­al­no­sti. Ne­mo­gu­će je vi­še Cr­noj Go­ri da se vra­ti u re­al­nost, tj. da mi­sli svo­jom gla­vom, da go­vo­ri svo­jim je­zi­kom, da pi­še svo­jim pi­smom, da se osla­nja na svo­je lju­de. Svo­je pi­smo joj je po­sta­lo omr­znu­to, svo­ja gla­va ne­po­treb­na, svo­ji lju­di - tu­đi­ni.
Tre­ba na­ši su­sje­di da po­ka­žu ele­men­tar­nu so­li­dar­nost i ra­zu­mi­je­va­nje. Pa pre­pi­si­va­njem se ni­je ba­vi­lo sa­mo jed­no mi­ni­star­stvo, ne­go dr­ža­va i sve nje­ne in­sti­tu­ci­je. To joj je pred­lo­že­no. Taj pred­log po­nu­đen je kao iz­laz iz kri­ze re­al­no­sti u ko­ju je bi­la za­pa­la. Pred­log je, na­rav­no, pri­hva­ti­la s ve­li­kim odu­še­vlje­njem. Za cr­no­gor­sku vlast to je bi­lo re­al­no i vr­lo prag­ma­tič­no rje­še­nje. Jer Cr­na Go­ra ni­je vi­še mo­gla da ide svo­jim pu­tem, da se su­sre­će sa svo­jim pro­ble­mi­ma, da go­vo­ri svo­jim je­zi­kom, Cr­na Go­ra je u po­sled­njoj de­ce­ni­ji, po du­hu bi­la vi­še Hr­vat­ska, Bo­sna, ili Al­ba­ni­ja. To je za nju bi­lo rje­še­nje i iz­laz iz kri­ze. Bi­la se ne­ka­ko za­lju­bi­la u taj svoj pre­pis, u svo­ju dru­gost. U pre­pi­sa­no li­ce se­be sa­me. U pre­pi­sa­ni mo­zak svog bez­u­mlja. Ni­je znak to­ga što je sa­svim pre­šla na la­ti­ni­cu i omr­znu­la ći­ri­li­cu, ne­go je taj pre­pi­si­vač­ki um ugra­di­la u pred­sta­vu svo­je bu­duć­no­sti. Pre­ko no­ći je mo­ra­la da iz­ve­de taj svoj kul­tu­ro­lo­ško-ci­vi­li­za­cij­ski obrt. Jer taj obrt ako se ne iz­ve­de pre­ko no­ći, ne mo­že pre­ko da­na. Noć je du­šu da­la za ta­kve pre­stu­pe. Pre­stup­ni­ci i za­lu­đe­ne pri­sta­li­ce to pre­stu­pa­nje do­ži­vlja­va­ju kao ne­ku odoc­nje­lu ini­ci­ja­ci­ju. Oslo­bo­di­ti se od svog na­sle­đa, ko­je je po­sta­lo stid­no, je­ste ne­ki ko­rak slo­bo­de?!
Cr­na nam Go­ra pre­ko­noć kre­nu da po­sta­ne ono što ni­je.
Mi­slim da je ovaj slu­čaj pro­zi­va­nja cr­no­gor­ske dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je zbog pre­pi­si­va­nja hr­vat­skih škol­skih pro­gra­ma sa­mo škol­ski pri­mjer ka­ko da se po­vre­me­no pod­sje­te po­da­ni­ci, pre­pi­si­va­či, kon­ver­ti­ti, da ne­ma­ju svoj slo­bod­ni ži­vot, je­zik, pi­smo, pro­gram i slič­no. Ne­ka se ne bo­ji ova Cr­na Go­ra od ta­kvih ma­lih i ne­u­god­nih pod­sje­ća­nja, ona vi­še ne­ma šta da bri­ne o se­bi. Ona je tu bri­gu pre­bri­nu­la. Ma­le, prav­ne, sud­ske in­ci­den­te mo­že pla­ti­ti bla­gim nov­ča­nim ka­zna­ma, za­mje­nom po­ko­jeg dr­žav­nog či­nov­ni­ka i sl. Za­mje­na ne­kog dr­žav­nog či­nov­ni­ka, pre­pi­si­va­ča, ne­kim dru­gim, još go­rim, ni­je ni­ka­kav pro­blem za dr­žav­nu ad­mi­ni­stra­ci­ju.
Je­di­ni pro­blem ko­ji ni­ka­da ova Cr­na Go­ra ne mo­že ri­je­ši­ti, to je pro­blem sa nje­nim gra­đa­ni­ma, ko­ji su dav­no vi­dje­li i re­kli joj u li­ce, da ne pra­vi od se­be ta­kvu ma­ri­o­ne­tu. Da se ta­ko krup­no ne la­že i ne pro­da­je, da ne uzi­ma obraz i bu­duć­nost svom na­ro­du. Pro­blem sa tim lju­di­ma iz Cr­ne Go­re ko­ji joj to ka­žu, ona ni­kad ne mo­že ri­je­ši­ti, jer je ri­je­ši­la da tog pro­ble­ma ne­ma. Pro­sto, u svo­joj agen­di funk­ci­o­ni­sa­nja, ona ne ra­ču­na na ta­kve lju­de, na dio na­ro­da, ko­ji ti lju­di pred­sta­vlja­ju. A to su oni ko­ji dr­že nje­no pam­će­nje, ko­ji uza­lud umi­va­ju nje­no li­ce. Ko­ji je i ova­kvu bra­ne od nje­nog sti­da i sra­ma, ali uza­lud.
Pre­pi­si­va­či su ta­kvi, oni ne mo­gu da pi­šu, tj. da mi­sle... Oni pre­pi­su­ju i ne mi­sle. Oni ko­ri­ste dr­ža­vu i nje­ne re­sur­se, ali istin­ski ne ži­ve, ne mi­sle, ne po­sto­je. Tro­še dr­ža­vu, tro­še­ći i po­sled­nje ostat­ke svo­je su­šti­ne. No­se uga­še­no li­ce i uga­še­nu sa­vjest. Pri­ča­ju tu­đu pri­ču, dro­be do be­svi­je­sti. Ne­ma­ju li­ce, ima­ju sa­mo ne­ku fi­zi­o­no­mi­ju, ne­ku šmin­ku, ne­što što je još sa­mo ko­ba­ja­gi ne­ki lik. Oni su re­kli ,,do­vi­đe­nja’’ čo­vje­ku. Ne­će­mo se vi­še gle­da­ti, ne­ma­mo vi­še oči za to. Ne­ma­mo oči, to jest, ima­mo sa­mo bez­oč­nost. Bez­oč­ni­ma ne mo­že čo­vjek ni­šta re­ći, jer su osli­je­plje­li za isti­nu, oglu­vje­li za smi­sao. Ta­kva je ta pre­pi­si­vač­ka Cr­na Go­ra. Jed­na­ko stra­sna i bi­jed­na. Stra­sna ko­li­ko i bi­jed­na. Tu­đa ko­li­ko pol­tron­ska, pre­pi­si­vač­ka, od­ro­đe­na, ni­kad ro­đe­na, uze­ti­nja jed­na, od­u­ze­ta od se­be. Ni­ka­kva, a opet stra­sna, jer još sa­mo mo­že da me­lje svo­jim dr­žav­nim, pre­pi­si­vač­kim me­ha­ni­zmom, osta­tak na­ro­da.
(Autor je knji­žev­nik)