-Autor: Ja­nis Va­ru­fa­kis

Za­pad­nom ka­pi­ta­li­zmu ni­je osta­lo mno­go sve­tih kra­va. Vri­je­me je da se po­ve­de ras­pra­va o još jed­nom od nje­go­vih ne­do­dir­lji­vih pra­vi­la: o ne­za­vi­sno­sti cen­tral­nih ba­na­ka od iza­bra­nih vla­da.
Obra­zlo­že­nje za sta­vlja­nje mo­ne­tar­ne po­li­ti­ke pod kon­tro­lu cen­tral­ne ban­ke do­bro je po­zna­to: to­kom iz­bor­nog ci­klu­sa po­li­ti­ča­ri če­sto pa­da­ju u is­ku­še­nje da uve­ća­ju ko­li­či­nu nov­ca i ta­ko ugro­ze eko­nom­sku sta­bil­nost. Ma­da su pred­stav­ni­ci pro­gre­siv­nih sna­ga od­u­vi­jek iz­no­si­li pri­mjed­bu da cen­tral­ne ban­ke ne mo­gu bi­ti za­i­sta ne­za­vi­sne, jer auto­no­mi­ja u od­no­su na iza­bra­ne po­li­tič­ke pred­stav­ni­ke uve­ća­va nji­ho­vu za­vi­snost od fi­nan­si­je­ra ko­je bi tre­ba­lo da dr­že pod kon­tro­lom, argu­ment u pri­log raz­da­va­ja­nju mo­ne­tar­nih po­li­ti­ka i de­mo­krat­skog po­li­tič­kog pro­ce­sa ne do­vo­di se u pi­ta­nje još od 70-ih go­di­na 20. vi­je­ka.
Ako po­li­tič­ke kon­tro­ver­ze na tre­nu­tak osta­vi­mo po stra­ni, vi­dje­će­mo da ar­gu­ment za ne­za­vi­snost cen­tral­ne ban­ke po­či­va na eko­nom­skom ak­si­o­mu o raz­dva­ja­nju nov­ca i du­ga (ili kre­di­ta). Du­gom se mo­že tr­go­va­ti unu­tar ze­mlje – na pri­mjer, dr­žav­nim ili kor­po­ra­cij­skim ob­ve­zni­ca­ma ko­je se ku­pu­ju i pro­da­ju po ci­je­ni ko­ja je funk­ci­ja in­fla­ci­je i ri­zi­ka ne­pla­ća­nja. Kod nov­ca, s dru­ge stra­ne, ri­zik ne­pla­ća­nja ne po­sto­ji, a no­vac je če­šće sred­stvo ne­go pred­met raz­mje­ne (ako za­ne­ma­ri­mo tr­ži­šte va­lu­ta).
Ali taj ak­si­om vi­še ne va­ži. S pro­du­blji­va­njem fi­nan­si­ja­li­za­ci­je, ko­mer­ci­jal­ne ban­ke se u sva­ko­dnev­nom po­slo­va­nju sve vi­še osla­nja­ju jed­ne na dru­ge i ko­ri­ste uza­jam­ne krat­ko­roč­ne po­zaj­mi­ce za ko­je se kao ga­ran­ci­ja obič­no po­la­žu dr­žav­ne ob­ve­zni­ce. Ta­kav ob­lik li­kvid­no­sti do­bi­ja do­bro po­zna­ta svoj­stva: bu­du­ći da se ko­ri­sti kao sred­stvo raz­mje­ne i kao sred­stvo ču­va­nja vri­jed­no­sti, on po­sta­je ne­ka vr­sta nov­ca.
U to­me je po­en­ta: što vi­še me­đu­ban­kar­skog nov­ca ban­ke ko­ri­ste, to je fi­nan­sij­skom si­ste­mu po­treb­na ve­ća ko­li­či­na dr­žav­nih ob­ve­zni­ca kao po­log za taj rast. Rast po­nu­de me­đu­ban­kar­skog nov­ca uve­ća­va tra­žnju za dr­žav­nim du­gom u bes­kraj­nom za­ča­ra­nom kru­gu ko­ji pro­iz­vo­di ta­la­se li­kvid­no­sti nad ko­ji­ma ban­ke ne­ma­ju kon­tro­lu.
U vr­lom no­vom fi­nan­sij­skom svi­je­tu ne­za­vi­snost cen­tral­ne ban­ke gu­bi smi­sao, jer no­vac ko­ji ona stva­ra či­ni sve ma­nji dio ukup­ne ko­li­či­ne nov­ca u po­nu­di. Sa uspo­nom me­đu­ban­kar­skog nov­ca, či­ja je osno­va uglav­nom dr­žav­ni dug, fi­skal­na po­li­ti­ka po­sta­je pre­sud­no va­žna za re­gu­li­sa­nje ko­li­či­ne stvar­nog nov­ca ko­jim se pod­ma­zu­je mo­der­ni ka­pi­ta­li­zam.
Za­pra­vo, što je cen­tral­na ban­ka ne­za­vi­sni­ja, to je ulo­ga fi­skal­ne po­li­ti­ke u re­gu­la­ci­ji ko­li­či­ne nov­ca u eko­no­mi­ji va­žni­ja. Na pri­mjer, re­strik­tiv­na fi­skal­na po­li­ti­ka u Nje­mač­koj pro­iz­ve­la je ne­sta­ši­cu „bun­do­va“ (nje­mač­kih dr­žav­nih ob­ve­zni­ca) u evro­zo­ni, či­me su ogra­ni­če­ni ka­pa­ci­te­ti Evrop­ske cen­tral­ne ban­ke za spro­vo­đe­nje po­li­ti­ke kvan­ti­ta­tiv­nog po­pu­šta­nja i ko­mer­ci­jal­nih ba­na­ka da pro­iz­vo­de vi­še me­đu­ban­kar­skog nov­ca. No­vac i dr­žav­ni dug su da­nas to­li­ko pre­ple­te­ni da je sa­ma ana­li­tič­ka osno­va za auto­no­mi­ju cen­tral­ne ban­ke ne­sta­la.
Na­rav­no, po­ku­ša­ji da se tre­zor i cen­tral­na ban­ka vra­te pod je­dan krov iz­lo­ži­li bi po­li­ti­ča­re op­tu­žba­ma da po­ku­ša­va­ju da se do­ko­pa­ju po­lu­ga mo­ne­tar­ne po­lit­ke. Ali na no­vu stvar­nost se mo­že re­a­go­va­ti i na dru­gi na­čin: osta­vi­mo cen­tral­ne ban­ke na mi­ru, ali do­zvo­li­mo vla­da­ma da vi­še uti­ču na stva­ra­nje do­ma­ćeg nov­ca – i ta­ko do­bi­ju vi­še ne­za­vi­sno­sti u od­no­su na cen­tral­ne ban­ke – ta­ko što će us­po­sta­vi­ti pa­ra­lel­ni plat­ni si­stem ko­ji ko­ri­sti fi­skal­ni no­vac ili, tač­ni­je, no­vac za ko­ji će ga­ran­ci­ja bi­ti bu­du­će po­re­ske oba­ve­ze.
Ka­ko bi taj no­vac funk­ci­o­ni­sao? Pri­je sve­ga, „ži­vio“ bi na di­gi­tal­noj plat­for­mi po­re­ske upra­ve, uz ko­ri­šće­nje već po­sto­je­ćih po­re­skih iden­ti­fi­ka­ci­o­nih bro­je­va fi­zič­kih li­ca i pred­u­ze­ća. Sva­ko ko ima po­re­ski iden­ti­fi­ka­ci­o­ni broj (PIB) do­bio bi bes­pla­tan ra­čun po­ve­zan sa tim bro­jem. Po­je­din­ci i pred­u­ze­ća bi on­da upla­ći­va­li kre­dit na ra­ču­ne po­ve­za­ne sa po­re­skim iden­ti­fi­ka­ci­o­nim bro­je­vi­ma pre­ba­cu­ju­ći no­vac sa svo­jih ban­kov­nih ra­ču­na, isto kao što to da­nas či­ne ka­da pla­ća­ju po­rez. Ali to bi či­ni­li una­pri­jed, jer bi im sva­kih 1.000 eura ko­je upla­te da­nas dr­ža­va ob­ra­ču­na­la kao 1.080 eura pla­će­nog bu­du­ćeg po­re­za – što da­je efek­tiv­nu go­di­šnju ka­ma­tu od 8 od­sto, ako ste sprem­ni da po­rez pla­ti­te go­di­nu pri­je do­spi­je­ća.
U prak­si, ka­da se na PIB ra­čun upla­ti 1.000 eura, upla­ti­o­cu se iz­da­je lič­ni iden­ti­fi­ka­co­ni broj (uobi­ča­je­ni PIN) ko­ji se mo­že is­ko­ri­sti­ti da se kre­dit od 1.000 eura pre­ba­ci na PIB ra­čun ne­kog dru­gog li­ca ili da se iz­nos is­ko­ri­sti za pla­ća­nje bu­du­ćeg po­re­za. Ta­kva vre­men­ski obi­lje­že­na sred­stva od bu­du­ćih po­re­skih oba­ve­za, ili fi­skal­ni euri, mo­gu se dr­ža­ti na ra­ču­nu jed­nu go­di­nu, do do­spi­je­ća, ili ko­ri­sti­ti za pla­ća­nja u ko­rist dru­gih po­re­skih ob­ve­zni­ka. Apli­ka­ci­je na mo­bil­nim te­le­fo­ni­ma ili kar­ti­ce ko­je bi iz­da­va­la dr­ža­va (na pri­mjer, kar­ti­ce ko­je bi isto­vre­me­no slu­ži­le kao iden­ti­fi­ka­ci­o­ne kar­ti­ce so­ci­jal­nog osi­gu­ra­nja) mak­si­mal­no bi olak­ša­le i ubr­za­le ta­kve tran­sak­ci­je, ta­ko da se one prak­tič­no ne bi raz­li­ko­va­le od tran­ska­ci­ja iz­vr­še­nih ko­ri­šće­njem nov­ca cen­tral­ne ban­ke.
U ta­kvom za­tvo­re­nom plat­nom si­ste­mu, sa pri­bli­ža­va­njem da­tu­ma do­spi­je­ća fi­skal­nog nov­ca po­re­ski ob­ve­zni­ci ko­ji ne ras­po­la­žu kre­di­tom za da­tu fi­skal­nu go­di­nu uve­ća­li bi tra­žnju za njim. Da bi se osi­gu­ra­la odr­ži­vost si­ste­ma, tre­zor bi mo­rao da kon­tro­li­še ukup­nu po­nu­du fi­skal­nog nov­ca ko­ri­ste­ći efek­tiv­nu ka­mat­nu sto­pu, ta­ko da obez­bi­je­di da no­mi­nal­na vri­jed­nost po­nu­de ne pre­ma­ši od­re­đe­ni pro­ce­nat na­ci­o­nal­nog do­hot­ka ili agre­gat­ni iz­nos po­re­skih za­du­že­nja, o če­mu bi od­lu­či­va­li za­ko­no­dav­ci. Da bi se osi­gu­ra­la pu­na tran­spa­rent­nost i po­vje­re­nje, tran­sak­ci­je iz­vr­še­ne fi­skal­nim nov­cem re­gu­li­sa­le bi se ko­ri­šće­njem blok­čejn al­go­rit­ma ko­ji je raz­vio i ko­ji kon­tro­li­še ne­za­vi­sni or­gan na ni­vou dr­ža­ve.
Fi­skal­ni no­vac ima broj­ne pred­no­sti. Dr­ža­ve bi ta­ko obez­bi­je­di­le iz­vor li­kvid­no­sti ko­ji ne za­vi­si od tr­ži­šta ob­ve­zni­ca. Ogra­ni­či­lo bi se uče­šće dr­žav­nog du­ga u stva­ra­nju me­đu­ban­kar­skog nov­ca ili bi se bar fi­nan­si­je­ri pri­mo­ra­li da dio me­đu­ban­kar­skog nov­ca uklju­če u za­tvo­re­ni si­stem do­ma­ćeg fi­skal­nog nov­ca, či­me se šo­ko­vi usled na­glog po­vla­če­nja ka­pi­ta­la svo­de na mi­ni­mum. Kroz kon­ku­ren­ci­ju sa ban­kar­skim plat­nim si­ste­mom fi­skal­ni no­vac bi do­pri­nio sma­nje­nju pro­vi­zi­ja ko­je kli­jen­ti da­nas pla­ća­ju ban­ka­ma.
Za­hva­lju­ju­ći blok­čejn teh­no­lo­gi­ji fi­skal­ni no­vac bi mo­gao da funk­ci­o­ni­še kao pot­pu­no tran­spa­ren­tan i bes­pla­tan jav­ni plat­ni si­stem ko­ji bi za­jed­nič­ki nad­gle­da­li svi dr­ža­vlja­ni (i ne­dr­ža­vlja­ni) ko­ji u nje­mu uče­stvu­ju.
Fi­skal­ni no­vac je i po­li­tič­ki atrak­ti­van. Dr­ža­va mo­že is­ko­ri­sti­ti even­tu­al­ne vi­ško­ve nov­ča­ne po­nu­de da do­pu­ni PIB ra­ču­ne po­ro­di­ca ko­je pri­ma­ju so­ci­jal­nu po­moć ili da fi­nan­si­ra jav­ne ra­do­ve, što ovu ide­ju či­ni pri­vlač­nom pro­gre­siv­nim sna­ga­ma. A i kon­zer­va­tiv­ci­ma bi tre­ba­lo da se do­pad­ne si­stem ko­ji do­no­si zna­čaj­ne po­re­ske olak­ši­ce svi­ma ko­ji po­ma­žu dr­ža­vi u kre­i­ra­nju fi­skal­nog nov­ca, ne do­vo­de­ći pri­tom u pi­ta­nje ulo­gu cen­tral­ne ban­ke u re­gu­li­sa­nju ka­mat­nih sto­pa.
Po­ten­ci­jal­ne pred­no­sti fi­skal­nog nov­ca na tran­sna­ci­o­nal­nom ni­vou ta­ko­đe su va­žne. Na pri­mjer, uz fi­skal­ni no­vac Grč­ka se mo­gla od­u­pri­je­ti za­htje­vi­ma po­vje­ri­la­ca iz 2015. i to je bi­la srž mog pla­na za su­prot­sta­vlja­nje pre­da­tor­skim ban­kar­skim po­li­ti­ka­ma ko­je nam je na­met­nu­la Evrop­ska cen­tral­na ban­ka. Da­nas bi ta­kav no­vac Ita­li­ji, Fran­cu­skoj i dru­gim čla­ni­ca­ma evro­zo­ne obez­bi­je­dio po­tre­ban fi­skal­ni pro­stor ko­ji im ne­do­sta­je, a mo­žda i stvo­rio te­me­lje za jed­nu re­for­mi­sa­nu evro­zo­nu uza­jam­no po­ve­za­nih do­ma­ćih fi­skal­nih eura, umje­sto pa­ra­lel­nih va­lu­ta, što bi dje­lo­va­lo sta­bi­li­zu­ju­će na ma­kro­e­ko­no­mi­ju. Mo­žda bi to bi­la do­bra osno­va za ne­ki no­vi Bre­ton Vuds, spo­ra­zum o sve­o­bu­hvat­noj kli­rin­škoj uni­ji vi­še raz­li­či­tih plat­nih si­ste­ma.
Pre­veo: Đor­đe To­mić
Pe­šča­nik.net