-Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Ba­vi se ne­čim uno­snim, kad već ne znaš šta ćeš. Oba­vi ne­ki ko­ri­sni po­sli­ćak, ako već ne znaš šta bi ra­dio. Bu­di ne­ko i ne­što, kad se već do­sa­đu­ješ. Uči­ni ne­što, da te ne­lju­di po do­bru po­mi­nju, a lju­di i ona­ko ne zna­ju ni šta bi od se­be, a ni šta će im sop­stve­na sje­ća­nja. Ne bu­di, ja­do, čo­vjek ko­ji ne zna šta će, kao što lju­di ne zna­ju, već ura­di ne­što ne­ljud­sko, ako već ne znaš šta ćeš. I vi­dje­ćeš, is­pla­ti­će se. Uvi­jek se ne­ka­ko is­pla­ti ako ura­diš ne­što, ako ti već do­di­ja že­lja da ne­što ura­diš. Pro­stra­na su ne­be­sa mo­guć­no­sti, du­bo­ka je pu­či­na šan­si, ako već ne znaš šta ćeš...
Ako već ne znaš šta ćeš, a ne­što bi po sva­ku ci­je­nu, udri ne­ko­ga, udri pr­vo­ga do se­be. Sa­mo gle­daj da je re­ci­mo tu­žni i oja­đe­ni Sr­balj, jer naj­bo­lje je po nje­mu i po nje­go­vo­me, ako već ne znaš šta ćeš. Udri ne­šte­di­mi­ce i za­tup­kom i oštri­com, i uši­ca­ma i dr­ža­li­com, sa­mo gle­daj da je Srb, pa udri, iz­u­da­raj se po nje­mu i nje­go­vo­me, ako već ne znaš šta ćeš. I vi­dje­ćeš, is­pla­ti se uda­ra­ti po Sr­ba­di­ji, ako već ne znaš šta ćeš i ako su ti svi pa­met­ni po­slo­vi ute­kli iz gla­ve, iz­mi­go­lji­li se iz ra­zu­ma...
Ako već ne znaš šta ćeš, ras­pa­li po sve­serb­skoj tin­ta­ri i gle­daj da ras­pa­liš što ja­če, to je uvi­jek naj­bo­lje kad već ne znaš šta bi ra­dio i za­što bi ra­bo­tao. Vi­dje­ćeš, ako već ne znaš šta bi dru­go, to se uvi­jek is­pla­ti. Ko raz­bi­je serb­sku ti­kvu i raz­va­li serb­sku bo­go­mo­lju, ko obur­da serb­sku ško­li­cu i za­og­nji serb­sko se­o­ce, kad već ne­ma pa­met­ni­je­ga po­sla i ako već ne zna šta bi dru­go i dru­go­ja­či­je, taj do­bro pro­đe. Po­sta­ne re­ci­mo Na­ser, sla­vo­zva­ni, onaj na­rod­ni opje­va­ni ma­hal­ski ju­nak, a ci­je­li svi­jet ti je ne­ka­ko po­stao ma­ha­la u ko­joj ca­ru­ju ma­li ca­re­vi-ma­hal­ci i avli­ja­ši, a ci­je­li svi­jet ti je, bo­lan, po­stao za­bran tih i ta­kvih ma­ha­la­ca i avli­ja­ša svih bo­ja i na­rod­no­sti. Ili po­sta­neš, na pri­mjer, ozva­ni­če­na ve­li­či­na, ve­li­či­na nad ve­li­či­na­ma, kao onaj na­rod­ni ju­nak Ra­muš, ko­me i oni Ser­bi raz­bi­je­nih tin­ta­ri­ca i po­pa­lje­nih ku­ći­ca, cr­kvi­ca i ško­li­ca ono­mad sa­sta­vi­še vla­du. Vla­da Ra­muš kao što sva­ko vla­da, jer nje­go­va ti je vla­da na­lik sva­koj vla­di, a ako ne znaš šta ćeš, ti vla­daj pa vla­daj uvi­jek će bi­ti ne­zna­ve­ne go­mi­li­ce i ko­rum­pi­ra­ne fu­ka­ri­ce da ti da da vla­daš, ako već ne znaš šta ćeš...
Ako već ne znaš šta ćeš, što na pri­mjer ne bi bio zmi­ja. Onaj Ha­šim, ko­ji i ne zna šta bi ne­go da bu­de Ha­šim Zmi­ja, mi­ro­tvo­rac i po­mi­ri­telj, za­štit­nik lju­di ko­je je po­ma­lo bi­juc­kao i ubi­juc­kao, za­štit­nik bo­go­mo­lja ko­je je pri­mje­ri­ce i mal­či­ce obi­juc­kao i pa­luc­kao. Ni­je čo­vjek imao pa­met­ni­ja po­sla, pa po­stao Zmi­ja ko­ja je kao i sva­ka zmi­ja ko­ja vla­da ovim zmij­skim svje­tom umi­lje­la i u na­še zi­di­šte, i u na­še te­me­lje i odža­ke...
Ako već ne znaš šta ćeš, bu­di, pri­mje­ri­ce, Ko­lin­da, i tan­cuj uz usta­ške pje­sme i sva­ko­ga da­na u zr­ca­lu se­be po­zdra­vljaj sta­rim do­mo­ljub­nim po­zdra­vljem: za dom sprem­na ja, ku­ka­la ja. Kad već ne zna šta će, što ne bi bi­la do­mo­ljup­ka neo­do­lji­vog do­mo­ljub­nog šar­ma ko­ji uvi­jek do­no­si do­bro tvo­re­ći zlo i ko­ja neo­bič­no li­či na ne­što što je već bi­lo, a što je ne­koć pu­ni­lo ne­ka­kve bez­da­ne ja­me u ko­ji­ma je osta­lo još mje­sta ko­je će valj­da za­u­vi­jek osta­ti ne­po­pu­nje­no. Ali tko bi ga znao, ni­ka­da se ne zna sa oni­ma ko­ji ne zna­ju šta bi, pa se on­da sje­te da bi, pa po­gle­da­ju po­pri­je­ko ono­ga ko­ga bi...Ni­je Ko­lin­da kri­va što ni­je zna­la šta bi, pa kad već ni­je zna­la, on­da je po­če­la da mar­ši­ra u svo­jim le­gi­o­nar­skim šti­kli­ca­ma...
Ako već ne zbaš šta bi, za­bo­ra­vi i šta si bio, za­bo­ra­vi i ko si bio, za­bo­ra­vi sve što je ne­za­bo­rav­no i pri­hva­ti se za­bo­ra­va kao je­di­no­ga tra­ja­nja. To htje­doh re­ći- ako već ne znaš šta bi, po­sta­ni, re­ci­mo, Mi­lo, pa har­či i de­mo­krat­ski vla­daj sve dok ti ne do­sa­di, a ako ti do­sa­di, po­što ne znaš šta bi, ti opet vla­daj, spro­vo­di kriv­du, pra­vi kri­ve pu­te­ve za sljed­be­ni­ke-kri­vu­lja­ke. Ako već ne zna šta bi, za­što Mi­lo ne bi bio Mi­lo, kad već ne­ma pa­met­ni­je­ga po­sla. Sve je pa­met­ne po­slo­ve po­svr­ša­vao i sad mu je osta­lo sa­mo da pra­vi glu­po­sti, da bu­de mal­či­ce glup kad je već bio to­li­ko pa­me­tan. Pre­o­sta­lo mu je, ako već ne zna šta bi, da bu­de po­ma­lo ne­po­šten kad je već to­li­ko bio po­šten i da bu­de mal­či­ce sa­mo­lju­bljiv kad je već to­li­ko bio skro­man.
Ako već ne znaš šta bi, po­sta­ni, na pri­mjer Vu­čić zva­ni Alek­san­dar, pa ćeš vi­dje­ti ko­li­ko je bi­lo bo­lje dok si imao ne­ka pa­met­ni­je­ga po­sla i ko­li­ko je sve bi­lo bo­lje dok ti ni­je pa­lo na pa­met da bu­deš ono što ni­ka­da ni­je­si mo­gao bi­ti. Ako već ne znaš šta bi, ne mo­raš baš bi­ti Alek­san­dar, jer si mo­gao bi­ti ono što si bio dok si imao pa­met­ni­ja po­sla. A bio si sim­pa­tič­ni ul­traš ko­ji ne vla­da so­bom, a sa­da si po­stao ul­tra li­der ko­ji ne vla­da so­bom, a vla­da dru­gi­ma. Kao i sva­ki ko­smič­ki li­der, li­der u erup­ci­ji, a pu­na ih je svjet­ska pro­kle­ta avli­ja, ko­ji ni­je ni imao pa­met­ni­ja po­sla ne­go da bu­de ne­što umje­sto da bu­de ne­ko...
Ako već ne znaš šta bi, ne znam ni ja. Sa­mo znam da ne­ću da znam šta bi bi­lo sa mnom kad ne bih znao u šta sam se pre­tvo­rio...
(Autor je knji­žev­nik)