- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Sr­bi­ne, mo­raš pr­vo bi­ti da bi bio Sr­bin. Mi­sliš da se Sr­bin mo­že bi­ti i bez bi­ća? Tu su se mno­gi pre­va­ri­li. I šle­pa­li se ne­ka­ko uz ono­ga ko je bio i ostao Sr­bin. Ali ne­ma ni­šta od šle­pa­nja. Ako ćeš na put, mo­raš ima­ti svoj ko­rak, ili svoj to­čak. Mno­gi su htje­li pri­je da bu­du Sr­bi, ne­go da bu­du. Pa ne ide, vi­dje­li ste to po­zo­ri­šte. Kre­ne, pa sve na­o­pa­ko okre­ne. Kom­pli­ko­va­no je bi­ti Sr­bin, ako se to ne mo­že pro­sto. Ta­ko pro­sto – ima te ili ne­ma. Ima te ili te ne­ma, kad se od­go­va­ra na va­žna pi­ta­nja ži­vo­ta. Bi­ti ili ne bi­ti, bi­lo je pr­vo pi­ta­nje Sr­bi­na od Ko­so­va do da­na­šnjeg da­na.
Sr­be u Cr­noj Go­ri uhva­ti­lo je te­ško pre­i­spi­ti­va­nje, i još te­ža zbu­nje­nost. Vi­di se - Sr­bin se ne mo­že bi­ti po pro­gra­mu, po par­tij­skom odu­še­vlje­nju, ili po za­dat­ku. Ne mo­gu se sta­vlja­ti tu­đe me­da­lje na svo­ja pr­sa. Naj­vi­ša de­gra­da­ci­ja Sr­bi­na i čo­vje­ka je kad vi­di­mo - na ri­je­či mit­ski Sr­bin, a iz­nu­tra ma­ni­pu­lant. A to ni­je ri­jet­ka po­ja­va me­đu na­ma Sr­bi­ma.
Mi­šlje­nje da je stra­nač­ke Sr­be u Cr­noj Go­ri upro­pa­stio Mi­lo Đu­ka­no­vić ima do­sta raz­lo­ga. Jer ih je kao Sr­bin, ko­ji je na vri­je­me od­u­stao od to­ga i da bu­de - do­bro po­zna­vao. Vi­dio je, kao prag­ma­ti­čan, i do­volj­no in­te­li­gen­tan čo­vjek da ti Sr­bi mo­gu bi­ti Sr­bi sa­mo na pri­či, a na dje­lu ni­ka­ko. Sam Đu­ka­no­vić, kao ći­ri­lič­ni ko­mu­ni­sto­id, i ti­pi­čan Bal­ka­nac, na po­čet­ku je za­ga­zio u Srp­stvo, ali vi­dio je da to ne mo­že ni­ka­ko po­li­tič­ki iz­dr­ža­ti, i vra­tio se s tog pu­ta, za­do­vo­ljan što je ne­ka­ko iz­vu­kao gla­vu, ko­joj je od­mah iz­dik­ti­rao dru­ga­či­je mi­sli. Pr­vo da se od­rek­ne pri­rod­nog iden­ti­te­ta, a da stvo­ri po­li­tič­ki, ko­ji će ka­sni­je da do­kraj­či pri­rod­ni iden­ti­tet. U tom noć­nom pre­o­kre­tu, do­i­sta ima ne­što mon­stru­o­zno, ali – „cilj oprav­da­va sred­stva“. Kao iz­ra­zi­tom vla­sto­ljup­cu – to mu ni­je bi­lo te­ško. Šta je maj­či­no mli­je­ko pri vla­sti, ko­ja iz­o­bil­no to­či i – med i mli­je­ko? Đu­ka­no­vi­ću, isti­na, ni­je bi­lo te­ško da pri­sta­ne na ta­kav unu­tra­šnji obrt, s ob­zi­rom na nje­gov hi­brid­ni iden­ti­tet­ski od­goj – Cr­no­go­rac srp­skog po­ri­je­kla, ko­mu­ni­sta-Ju­go­slo­ven. Iden­ti­tet­ski ne­u­ko­ri­je­njen, a bez­mjer­no vla­sto­lju­biv i sla­vo­lju­biv, la­ko je pri­stao na sa stra­ne iz­dik­ti­ran pro­gram, ko­ji će Cr­noj Go­ri ra­zo­ri­ti pri­rod­ni (na­rod­ni) iden­ti­tet, i po­di­je­li­ti ga, da u toj po­dje­li jed­ni dru­gi­ma va­de oči. Da bi ta pri­ča uspje­la na te­re­nu, ob­u­če­na je u „no­vi (i sta­ro­vje­kov­ni) cr­no­gor­ski su­ve­re­ni­tet“, ko­ji je no­si­la ide­o­lo­gi­zo­va­na ma­sa ur­la­ju­ći „vi­va Mon­te­ne­gro, evi­va Mon­te­ne­gro...“ i do­da­ju­ći „hi­lja­du go­di­na cr­no­gor­ske dr­ža­ve'', ska­ču­ći jed­no pre­ko dru­go­ga -sve u tri li­ka.
S dru­ge stra­ne, srp­ski par­tij­ski li­de­ri (po­sli­je Ki­li­bar­de), na ri­je­či, osta­li su u svom pri­rod­nom iden­ti­te­tu (po­zi­va­ju­ći se uvi­jek gla­sno na Ko­so­vo i Mi­lo­ša), ali s ne­do­volj­no lič­nog ka­pa­ci­te­ta, i s ne­do­volj­no sprem­no­sti da iz­dr­že tu pri­ču. Uče­šće u vla­sti ko­ju Đu­ka­no­vić uglav­nom pro­jek­tu­je i ob­li­ku­je, pre­ma na­lo­zi­ma vi­ših (stra­nih) in­stan­ci, bi­lo im je pre­če. Čvr­sto ide­o­lo­gi­zo­va­ni ide­o­lo­ški no­vo­cr­no­gor­ski pro­gram pod­ra­zu­mi­je­va ra­za­ra­nje srp­skog kul­tur­nog na­sle­đa, da cr­no­gor­ski Sr­bi, ima­ju sa­mo iz­bor - ili će bi­ti u vla­sti, ili će bi­ti Sr­bi? Za­to su na­šli ne­ko, na­lik so­lo­mon­skom rje­še­nju, da de­kle­ra­tiv­no bu­du Sr­bi, i da stvar­no bu­du šraf u dr­žav­nom apa­ra­tu ko­ji me­lje srp­sko (i pra­vo cr­no­gor­sko) kul­tur­no i du­hov­no na­sle­đe.
Đu­ka­no­vi­ću, od­lič­nom teh­no­lo­gu vla­sti, ko­ji u nje­no ime, ne­mi­lo­srd­no ra­za­ra je­dan na­rod na dvi­je po­lo­vi­ne (dva je­zi­ka, dvi­je isto­ri­je, dvi­je cr­kve...), od­go­va­ra ta­kva ulo­ga cr­no­gor­skih Sr­ba u vla­sti. „Si­ti se is­pri­čaj­te, ali vi mo­joj dik­ta­tu­ri, ko­ja se ostva­ru­je i pre­ko va­ših le­đa, da­je­te de­mo­krat­ski iz­gled. Vi ste mo­ji po­moć­ni­ci, iz­mi­slio bih vas, da vas ne­ma. Znam (kao što i vi zna­te), da ne mo­že­te da bu­de­te to što pri­ča­te, ali za­to va­ša pri­ča po­ma­že da mo­ja dik­ta­tu­ra iz­gle­da kao da je de­mo­kra­ti­ja. Su­o­čio sam se s tim ko­li­ko je te­ško bi­ti to što pri­ča­te, i na vri­je­me pro­mi­je­nio pri­ču, da se ne bi la­ga­li. Sad sam ja u pri­či ko­ja se ostva­ru­je, i što obe­ćam, to i uči­nim, a vi ste u pri­či ko­ja se ne ostva­ru­je, a u va­ša obe­ća­nja ne vje­ru­ju ni oni u či­je ime pri­ča­te“.
Do­tle smo do­šli, bra­ćo Sr­bi i Cr­no­gor­ci, ali još ni­je sve za­vr­še­no. Po­sla ima do mo­ti­ke.
(Autor je knji­žev­nik)