- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Gor­ski vi­je­nac je knji­ga ko­ju ne­će­mo ni­kad do­gle­da­ti i do­či­ta­ti, pa iako ono što u njoj pi­še, naj­vi­še go­vo­ri o na­šem čo­vje­ku i na­ro­du. I je­zik Gor­skog vi­jen­ca, či­je sti­ho­ve po­ne­kad zna­mo na­pa­met, ima tu moć, da u sva­koj zgu­snu­ti­joj si­tu­a­ci­ji po­je­din­ca i na­ro­da, pro­ja­vi ne­ki du­blji smi­sao, ko­ji do ta­da ni­je­smo vi­dje­li. Mje­ri­ti se mje­rom Nje­go­še­vom sko­ro da je ne­mo­gu­će, ali na­rod, ko­ji je na ivi­ci svog op­stan­ka, ne­ma dru­gu knji­gu iz ko­je bi iš­či­tao svo­je sta­nje i svo­je pre­po­zna­nje.
Gor­ski vi­je­nac je na­stao iz du­bo­ke i vje­kov­ne kri­ze srp­skog na­ro­da, ko­ja je ro­di­la ta­kvog ge­ni­ja, či­je je dje­lo oba­sja­lo vje­ko­ve i raz­ve­dri­lo ne­bo iz­nad Go­re Cr­ne i sve­ci­je­log srp­stva. Taj du­bo­ki i su­štin­ski pre­o­kret ko­ji se de­sio kroz Nje­go­ša ro­dio je kri­te­ri­jum op­stan­ka na­ro­da, i mje­ru nje­go­ve neo­p­hod­ne mu­dro­sti.
Kao i bi­blij­ski pi­sac, Nje­goš je vi­dio da je čo­vjek no­si­lac be­smrt­ne iskre, ali je ta iskra smi­je­ša­na i za­pre­ta­na u čo­vje­kovj gli­ni, tj, smrt­nom ti­je­lu, u su­mrač­nom vre­me­nu. Za­to je i pr­vo su­o­če­nje čo­vje­ko­vo sa so­bom – ne­zna­nje ko je, i šta je!? I to su­o­če­nje se ja­vlja s unu­tra­šnjim po­tre­som, ko­ji je u sra­zmje­ri sa si­li­nom pi­ta­nja ko­ja se ja­vlja­ju iz tog pr­vog su­o­če­nja. Pi­ta­nja ko­ja je Nje­goš po­kre­nuo pre­no­se se u na­še du­hov­no na­sle­đe, a od­go­vo­re ko­ja je dao na ta pi­ta­nja ne na­sle­đu­je­mo – ne­go smo du­ži sa­mi na njih, pre­ma svo­joj mje­ri, da od­go­va­ra­mo. Za njih ni­je do­volj­no na­še umo­va­nje, pa i kad je naj­vi­šeg re­da, na ta pi­ta­nja, čo­vjek je du­žan da od­go­va­ra ži­vo­tom, i još bo­lje, ako je mo­gu­će – ži­vo­tvor­no.
Ali sa tim pr­vim i ne­pre­sta­nim pi­ta­njem skop­ča­ne su mno­ge te­ško­će, da ne ka­že­mo – pat­nje. Upra­vo za to – što je čo­vjek – „iskra u smrt­nu pra­ši­nu”, i što je „tvar­ca ma­la ko­ju ze­mlja va­ra”.
Isto­rij­sko vri­je­me za Nje­go­ša je vri­je­me sve du­bljeg pa­da i za­bo­ra­va, u ko­jem ti­ra­ni za­do­bi­ja­ju vo­de­će ulo­ge, a „ad­ske si­le” sve ve­ću moć nad čo­vje­kom i na­ro­dom. „Vri­je­me zem­no i sud­bi­na ljud­ska, Dva obra­za naj­vi­še lu­do­sti, (G.v. 2291-2), Sva­ki čo­vjek u svom vi­je­ku na­gle­da se stra­šnih i po­ra­ža­va­ju­ćih pri­zo­ra, –i u svom na­ro­du, i svi­je­tu. „Vi­di­mo li mi ova stra­ši­la /Đe pu­sto­še ne­mi­lo­sno ze­mlju (G. V. 2290). U du­bi­ni pa­da i za­bo­ra­va, čo­vjek gu­bi moć da išta po­uz­de­no ra­zu­mi­je i sa­gle­da, a i sa­mog hva­ta sum­nja u sop­stve­no po­sto­ja­nje, pa se ne­sret­nik, pri­ti­snut sop­stve­nom ze­mljom i svo­jim utva­ra­ma pi­ta: „Jel isti­na e je ovo ova­ko, Il nas oči sop­stve­ne va­ra­ju (G. V.2295-6), A kul­mi­na­ci­ja unu­tra­šnje po­ro­blje­no­sti utva­ra­ma ka­za­na je sti­hom: „Je li ja­vje od sna smu­će­ni­je...” (G.v. 2332)”. Čo­vje­ku u ta­kvom sta­nju ne tre­ba ve­ći ti­ran i oku­pa­tor od nje­go­vog stvar­nog ži­vo­ta.
Ali, Nje­goš je naj­du­blje pro­ni­kao u čo­vje­ko­vu zem­nu po­ro­blje­nost „ad­skim na­sle­di­jem”, upra­vo za­to što je u du­bi­na­ma čo­vje­ko­vim ot­krio be­smrt­nu iskru ko­ja ga ve­že s Bo­gom i be­smrt­nom slo­bo­dom.
Iskra be­smrt­na da­je čo­vje­ku mo­guć­nost da se iz­ba­vlja iz rop­stva zem­nim sti­hi­ja­ma, iz rop­stva smrt­nom za­bo­ra­vu, i iz rop­stva ti­ra­ni­ma ovo­ga svi­je­ta. Na toj iskri be­smrt­noj, sto­ji Nje­go­šev pje­snič­ki, du­hov­ni i re­al­no­i­sto­rij­ki he­ro­i­zam. Slo­bo­da je kod Nje­go­ša di­rekt­no po­ve­za­na sa naj­du­bljim zna­njem o čo­vje­ku i nje­go­voj du­žno­sti u svi­je­tu i me­đu lju­di­ma. „Bor­ba ne­pre­sta­na” nje­gov je put, i dug, a ona je mo­gu­ća, jer se čo­vjek, be­smrt­nom iskrom po­ve­zu­je sa ne­is­crp­nim si­la­ma du­ha, ko­je da­ju slo­bo­du i moć, da po­bje­đu­je ad­ske si­le, i zem­ne ti­ra­ne.
„Zla pod ne­bom što su sva­ko­li­ka /Čo­vje­ku su pr­ći­ja na ze­mlju” (G.v. 2494-5).
Ta­ko se Nje­goš naj­te­melj­ni­je po­za­ba­vio čo­vje­kom, po­je­din­cem, u ko­jem se raz­go­ri­je­va­ju naj­du­blja pi­ta­nja, ali se po­za­ba­vio i na­ro­dom, ili, ple­me­nom, u ko­jem ži­vi po­je­di­nac. Ve­za po­je­din­ca i ple­me­na, ili na­ro­da je ista ta­ko ne­pro­zir­na, ali su u du­bo­koj i dra­ma­tič­noj ve­zi. U Gor­skom vi­jen­cu gla­va­ri su oni ko­ji sto­je is­pred na­ro­da, ali nji­ho­va ulo­ga ni­je naj­va­žni­ja. Me­đu nji­ma, oni ko­ji je naj­vi­ši umom „ze­be od mno­go mi­šlje­nja”. Naj­va­žni­ja ulo­ga kod Nje­go­ša pri­pa­da onom ko­ji mo­že da da­je od­go­vo­re na naj­du­blja pi­ta­nja, a to su oni po­je­din­ci upu­će­ni u skri­ve­ne taj­ne čo­vje­ka i svi­je­ta. Vla­di­ka Da­ni­lo i Igu­man Ste­fan ni­je­su na­rod­ni gla­va­ri ne­go – taj­no­vi­ci – ko­ji ipak ima­ju vo­de­ću ulo­gu u sud­bi­ni na­ro­da. Oni naj­du­blje mi­sle, ima­ju naj­ve­ću od­go­vor­nost i za čo­vje­ka i za ple­me. Bez nji­ho­ve du­hov­ne pa­žnje, i bez nji­ho­vih od­lu­ka, ži­vo­ta na­ro­da, i nje­go­vih gla­va­ra, vra­tio bi se u zem­nu sti­hi­ju, u ko­ma­da­nje ze­mlje i na­ro­da, „ko­ma­da­nje car­stva” u rop­stvo pr­vot­noj sti­hi­ji.
(Autor je knji­žev­nik)