- Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić

Ono­mad, dok sam do­ko­li­čio po ku­ći, po­gled mi do­lu­ta do ekra­na te­le­vi­zo­ra u bo­ji. Ka­ko da­ljin­ski bi­ja­še u ru­ka­ma mo­je ćer­ke (da, naš te­le­vi­zor je ap­so­lut­no sa­vre­men i ima da­ljin­ski upra­vljač), ona od­lu­či da pre­tra­gu okon­ča na ka­na­lu Te­le­vi­zi­je Nik­šić. A ta­mo, ne­ki se na­rod oku­pio. U sa­li ne­koj. I slu­ša­ju pi­sca šta im go­vo­ri, pa ga po­ne­što pri­u­pi­ta­ju. Pi­sac sa­slu­ša, pa mu­dro od­go­vo­ri. Fi­no dru­že­nje, u fi­nom gra­du.
U jed­nom tre­nut­ku, ne­sta­šni ka­mer­man po­me­nu­te te­le­vi­zi­je, okre­nu svo­je oruž­je pre­ma pu­bli­ci. I na­ni­ša­ni na jed­nog ozbilj­nog go­spo­di­na, s ozbilj­nom bra­dom, in­te­li­gent­nim iz­ra­zom li­ca. U dru­goj se­kun­di pre­po­znah ti­pa, upe­rih prst u ekran i re­koh su­pru­zi ,,OVO JE BE­LI’’! Ve­sna me po­gle­da, po­gle­da ti­pa na ekra­nu. Ob­ja­snih joj o ko­me je ri­ječ. Aha, znam, re­če, vi­dje­li smo ga on­da na pro­mo­ci­ji...
Tip se zo­ve Be­li Bo­ško­vić. Zna­te li ko je on? Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja Nik­ši­ća­na, i sta­ri­ji, i te ka­ko zna­ju. Za mla­đe ni­sam si­gu­ran. Na mla­di­ma svi­jet osta­je, zbog mla­dih ću is­pri­ča­ti ovu pri­ču. O ovom čo­vje­ku.
Ne­gdje 1986. go­di­ne, u vri­je­me kad ne­što kao, to­bo­že i ko­ba­ja­gi bi­jah mlad, dje­čak sa ozbilj­nom na­mje­rom da iz­ra­ste u mla­di­ća, osje­tih da mi mu­zi­ka zna­či ma­lo vi­še od obič­nog uži­va­nja pri­li­kom slu­ša­nja. Uhva­ti me ro­ken­rol pod svo­je, po­čeh ma­šta­ti o na­stu­pi­ma pred us­hi­će­nom pu­bli­kom. U kom­bi­na­ci­ji sa, da pro­sti­te, pu­ber­te­tom... bje­še za­ni­mlji­vo.
To vri­je­me ni­je po­zna­va­lo svi­je­tlo­ga in­ter­ne­ta i još svje­tli­je saj­to­ve da­na­šnje, na ko­ji­ma ima­de mu­zič­kog sa­dr­ža­ja svih bo­ja. Mi­slim, za sva­či­ji ukus. Ne, ta­da si mo­gao ču­ti mu­zi­ku na ra­di­ju, po­ne­kad. Mi­slim, po­ne­kad baš onu ko­ja ti sr­cu pri­ja. One dru­ge je ne­ka­ko uvi­jek bi­lo vi­še. I če­šće.
U to vri­je­me, pro­gram Ra­dio Nik­ši­ća bi­ja­še po­di­je­ljen na dva ne­jed­na­ka di­je­la. Pr­vi je po­či­njao uju­tru u de­vet i te­kao do je­da­na­est. Dru­gi se bu­dio u po­la tri i pro­te­zao se do po­la se­dam. Za­vr­ša­vao se emi­si­jom ,,Po­zdra­vi i če­stit­ke’’.
Ovaj pr­vi, ko­ji se zva­še ,,Mu­zič­ki ma­ga­zin’’ mi je ta­da do­šao k’o žed­no­me iz­vor­ska vo­da, bi­stra i hlad­na. U toj emi­si­ji je po­me­nu­ti go­spo­din pu­štao naj­no­vi­ja mu­zič­ka ostva­re­nja, ju­go­slo­ven­ska i svjet­ska. Po­zna­vao je iz­vo­đa­če i nji­ho­va dje­la, pri­čao nam o nji­ma svo­jim spe­ci­fič­nim ra­dij­skim gla­som. Za­hva­lju­ju­ći nje­mu, čuo sam ,,Sul­ta­ne svin­ga’’ sjaj­nog Mar­ka No­fle­ra. Bi­li Aj­dol je pje­vao če­sto u ma­ga­zi­nu, Sa­man­ta Foks uz­di­sa­la:,, Do­dir­ni me...’’ i pu­no dru­gih. A on­da je no­vi ta­las uda­rio ja­ko – Ju­ra je za­pje­vao o to­me ka­ko je vo­zio sto dva­de­set na sat, a mla­da dje­va je sto­pi­ra­la. Run­dek se otvo­rio – ci­je­li ži­vot sa­nja ka­ko pu­tu­je sta­rim pa­ro­bro­dom ko­ji vo­zi sol... Bo­ra je sa­op­štio – ,,imam svoj ma­li svet i oko nje­ga Ki­ne­ski zid...’’ Že­ra je vik­nuo gla­sno – ,,od Var­da­ra mo­ja ra­ja, do Tri­gla­va ne­ma kra­ja...’’ I sve sam to ta­da upi­jao, sni­mao sa ra­di­ja pra­vo na ka­se­tu, za­lju­blji­vao se u dje­voj­či­ce iz raz­re­da... i če­kao sle­de­ći ma­ga­zin da ču­jem šta ima no­vo.
Ka­sni­je, kad sam sta­sao u ovo­li­kog mom­ka, sa sve gi­ta­rom i du­gom ko­som, bi­jah an­ga­žo­van kao svi­rač u kult­nom nik­šić­kom klu­bu ,,Ar­gen­ti­na’’. I, jed­ne zim­ske no­ći, ne­ko mi re­če – ono je Be­li... Upo­znao sam zvi­je­zdu iz vre­me­na od­ra­sta­nja, pri­ča­li smo, pi­li nik­šić­ko, a te­kli su i to­no­vi sa mo­je gi­ta­re. Ne sje­ćam se da li sam mu ta­da re­kao sve ovo, pa sad ko­ri­stim pri­li­ku. Be­li, ako či­taš ove re­do­ve, sad znaš šta je tvoj ta­da­šnji rad zna­čio me­ni, a i mno­gi­ma dru­gi­ma u Nik­ši­ću. I znaj da sam ti pu­no za­hva­lan.