- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pro­roč­ka pjes­ma Kon­stan­ti­na Ka­va­fi­ja „Če­ka­ju­ći var­va­re“ uma­nji­la je zna­čaj svo­jom ostva­re­no­šću? U na­šem vi­je­ku po­ka­za­lo se da var­va­ri ni­je­su ni­ka­kvo rje­še­nje, ali se vi­dje­lo da su – nu­žnost! Nu­žna po­sle­di­ca ko­lek­tiv­nog umo­ra u svi­je­tu, ko­ji je na kra­ju i pri­ro­da sa­mog svi­je­ta. Ko­lek­tiv­ni umor do­la­zi kao za­ko­ni­ta po­sle­di­ca zna­nja, ili, sa­zna­nja da je svi­jet „ne­ko rje­še­nje“, to jest nje­go­va so­ci­jal­no- teh­no­lo­ška struk­tu­ra, i nje­gov ras­pri­ča­ni hu­ma­ni­zam.
Ži­vot i ima ne­ko rje­še­nje, a svi­jet ne­ma! I ži­vot i svi­jet su to po­ka­za­li ne­bro­je­no pu­ta. Ali, to ni­je uru­ši­lo upor­nost svi­je­ta da pra­vi rje­še­nja i kad ih ne­ma. Vi­di­mo li to mi sad? Ame­ri­ka je htje­la da na­pra­vi „no­vi svjet­ski po­re­dak“ ( „ne­ko rje­še­nje“), a upa­la je u ge­o­po­li­tič­ki ap­surd, i ne­mo­guć­nost ika­kvog rje­še­nja. To ame­rič­ko „uvo­đe­nje svjet­skog po­ret­ka“ pro­iz­ve­lo je te­ro­ri­zam svjet­skih raz­mje­ra, ko­ji di­rekt­no uni­šta­va sva­ki po­re­dak, za­vo­de­ći po­re­dak te­ro­ra.
Ide­lo­gi­je ko­je dr­že i „una­pre­đu­ju svi­jet“ pod­ra­zu­mi­je­va­ju ne­ka „do­bra“ rje­še­nja, bi­lo to na ide­o­lo­škom, teh­no­lo­škom ili na so­ci­jal­nom pla­nu. Ci­je­la in­fra­struk­tu­ra svi­je­ta sa­mo nu­di rje­še­nja, to je stal­na utak­mi­ca do­brih rje­še­nja, da čo­vjek pro­sto ne mo­že da iza­be­re naj­bo­lje, jer uvi­jek ima i bo­lje, za ko­je ne zna.
Lajb­nic je go­vo­rio o ovom svi­je­tu kao „naj­bo­ljem od svih svje­to­va“, a nje­go­vu te­melj­nu mi­sao iz­vr­gao je ma­što­vi­toj iro­ni­ji ge­ni­jal­ni zna­lac pri­ro­de svi­je­ta - Vol­ter. Nje­go­vu iro­nij­sko-hu­mo­ri­stič­ku knji­ži­cu ,,Kan­did’’ tre­ba po­če­šće či­ta­ti, ne sa­mo da bi se br­že ras­pr­ši­lo na­še na­iv­no po­vje­re­nje u do­bro­tu i sa­vr­še­nost ovog svi­je­ta, ne­go da bi­smo uoči­li skri­ve­nu dra­ma­tur­gi­ju či­je je sje­me po­si­ja­no u čo­vje­ko­voj du­ši, ko­ja se tri­je­zni je­di­no kroz udar­ce, sa­zna­je kroz pat­nje, osmje­lju­je se i us­pra­vlja u pot­pu­noj sa­mo­ći, gdje vi­še ne mo­gu po­mo­ći ni svi­jet ni lju­di.
Kan­did i ,,Don Ki­hot’’ se do­pu­nju­ju, s tim što je Ki­hot vi­tez, ko­ga po­ra­zi u rel­nom svi­je­tu ne obes­hra­bru­ju, ne­go još vi­še učvr­šću­ju vi­te­ške obra­sce po­sto­ja­nja. A kod Kan­di­da po­ra­zi u re­al­nom svi­je­tu raz­bi­ja­ju nje­go­vu na­iv­nu pred­sta­vu da je „ovaj svi­jet naj­bo­lji od svijh svje­to­va“.
Špen­gler je go­vo­rio o „pro­pa­sti Za­pa­da“, upra­vo na­gla­ša­va­ju­ći „is­cr­plje­nost rje­še­nja“, ko­je nam (za­pad­ni) svi­jet nu­di. Simp­to­ma­tič­no je da u ko­lek­tiv­noj svi­je­sti (ili pod­svi­je­sti), pri­li­kom du­bljih po­tre­sa, za­čas oži­vi in­tu­i­tiv­na pred­sta­va o „ kra­ju (sma­ku) svi­je­ta“. Te in­tu­i­tiv­ne pred­sta­ve, ili „pred­zna­nja“, la­ko se ak­ti­vi­ra­ju i u du­ša­ma dje­ce, ko­ja, da­kle, ne­ma­ju ni­ka­kvu re­al­nu pred­sta­vu o svi­je­tu, a po­seb­no o isto­ri­ji svi­je­ta. Kao da ta mi­sao bo­ra­vi u sva­koj du­ši, ali ona ne iz­la­zi na vi­dje­lo, dok čo­vje­ka ne ob­u­zme ne­sa­gle­di­va dra­ma, ko­ja mo­že bi­ti po­sle­di­ca lič­nog po­tre­sa, ali i ko­lek­tiv­nog ude­sa.
Hri­sto­vi apo­sto­li su sma­tra­li da čo­vje­kov ži­vot ne mo­že da na­đe rje­še­nje u ovom svi­je­tu, jer čo­vje­ko­va taj­na, tj. su­šti­na - „ni­je od ovog svi­je­ta“.
Re­li­gij­sko tu­ma­če­nje svi­je­ta i ži­vo­ta, na­rav­no da je svi­jet od­ba­cio, to jest, nje­go­vi is­tak­nu­ti ide­o­lo­zi, mi­sli­o­ci, hu­ma­ni­sti, stra­te­zi, po­li­tič­ki li­de­ri i sl.
Dru­ga po­lo­vi­na de­cem­bra du­šu je da­la za ova­kva raz­mi­šlja­nja, je li ta­ko? S kra­jem go­di­ne ne do­la­zi i „kraj svi­je­ta“, ali oži­vlja­va in­tu­i­ci­ja o kra­ju. I ta in­tu­i­ci­ja ne oži­vlja­va sa­mo kod onih ko­ji ne­što vi­še mi­sle, ne­go i kod onih ko­ji ma­nje mi­sle. Sad me ne­ko mo­že op­tu­ži­ti za umi­šlje­ni ari­sto­kra­ti­zam, di­je­le­ći lju­de na one ko­ji vi­še mi­sle, i na one ko­ji ma­nje mi­sle? Ne­će me od­bra­ni­ti ni to kad ka­žem da mo­gu bo­lje da mi­sle oni ko­ji ma­nje mi­sle, ne­go oni ko­ji vi­še mi­sle. Ali ni­šta, ne­ka bu­de ta­ko ka­ko je. Htio sam re­ći ne­što dru­go. Na­i­me, i oni ko­ji „ma­nje mi­sle“, dra­ma­tič­no re­a­gu­ju na kraj go­di­ne, iako u nji­ho­voj gla­vi ne­ma alar­mant­nih mi­sli o kra­ju. Ti­me što su ipak mal­či­ce us­pa­ni­če­ni, jer ne zna­ju šta će pri­je, šta da ku­pe, a šta da ne ku­pe, ka­ko da se na­tr­pa­ju stva­ri­ma, ka­ko da se odje­nu, ka­ko da se raz­o­dje­nu, ka­ko da se obo­dre za­ba­va­ma, ili ka­ko da se za­šti­te od svo­je de­pre­si­je, sa­mo­će, i slič­no, da ta­ko tu­žni ne do­če­ka­ju kraj go­di­ne, i po­če­tak No­ve. Mo­ra­ju da ne­što či­ne, ma­kar se sa­mo mo­ta­li po sa­mo­po­slu­ga­ma, mar­ke­ti­ma, tr­go­vi­ma, pi­ja­ca­ma, da se „za­bo­ra­ve“, da ne bi mi­sli­li – o kra­ju, o če­mu li...?(Autor je knji­žev­nik)