- Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Apel za od­bra­nu Ko­so­va i Me­to­hi­je, ko­ji je pri­vu­kao ve­li­ku pa­žnju jav­no­sti ne sa­mo u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri već i ši­re, na­stao je u Be­o­gra­du, u sa­rad­nji Po­li­tič­kog sa­vje­ta De­mo­krat­ske stran­ke Sr­bi­je sa ne­stra­nač­kim jav­nim lič­no­sti­ma, i to kao od­go­vor jed­nog di­je­la jav­no­sti na po­ru­ke ko­je sti­žu iz vr­ha državne vla­sti. U ape­lu, iz­me­đu osta­log, pi­še da je pro­ces se­ce­si­je do­bio za­bri­nja­va­ju­ći za­mah, da se nad­vi­la opa­snost da srp­ska ru­ka pot­pi­še pre­da­ju Ko­so­va i Me­to­hi­je u tu­đe ru­ke, te da kon­flikt tre­ba za­mr­znu­ti. Kri­ti­ku­je se i iz­mje­šta­nje di­ja­lo­ga o Ko­sme­tu pod okri­lje EU, a bri­sel­ski spo­ra­zim se sma­tra ne­u­stav­nim. Pot­pi­sni­ci ape­la tra­že da se sa pred­stav­ni­ci­ma Al­ba­na­ca sa Ko­so­va i Me­to­hi­je na­sta­ve raz­go­vo­ri, ali ,,neo­ro­če­no i ne­u­slo­vlje­no, pod okri­ljem SB UN, do ko­nač­nog rje­še­nja u skla­du sa Usta­vom Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, Re­zo­lu­ci­jom SB UN 1244 i me­đu­na­rod­nim pra­vom». Ovaj, ka­ko su ga na­zva­li bo­žić­ni apel za od­bra­nu Ko­so­va, pot­pi­sa­lo je vi­še de­se­ti­na aka­de­mi­ka, vla­di­ka, sve­šte­ni­ka, pro­fe­so­ra, knji­žev­ni­ka, no­vi­na­ra.
Poč­ni­mo sa DSS-om. Ova stran­ka je ini­ci­ra­la apel i ,,upo­zo­ri­la» na opa­snost šta sve mo­že da uči­ni ,,srp­ska ru­ka». ,,Upo­zo­re­nje» je sti­glo ka­sno-tre­ba­lo je re­a­go­va­ti od­mah na­kon iz­mje­šta­nja pi­ta­nja Ko­sme­ta iz SB UN i nje­go­vog pre­mje­šta­nja u EU. (Da­kle, ,,ka­sno Mar­ko na Ko­so­vo do­đe.”)
Ka­kav je bio od­nos ove stran­ke i nje­nog osni­va­ča i du­go­go­di­šnjeg li­de­ra dr Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce pre­ma Re­zo­lu­ci­ji 1244 SB UN , ko­ja je usvo­je­na 10. ju­na 1999. go­di­ne, na­kon za­vr­šet­ka ra­ta na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji? Pro­stor ne do­zvo­lja­va de­talj­ni­je na­vo­đe­nje sa­dr­ža­ja re­zo­lu­ci­je, ali se mo­ra ci­ti­ra­ti njen dru­gi stav ko­jim se po­zi­va na ra­ni­je re­zo­lu­ci­je SB i to Re­zo­lu­ci­ju br. 1160 od 31. mar­ta 1998. go­di­ne; Re­zo­lu­ci­ju br 1199 od 23. sep­tem­bra 1998. go­di­ne; Re­zo­lu­ci­ju br. 1203 od 24. ok­to­bra 1998. i Re­zo­lu­ci­ju br. 1239 ko­ji­ma se Sa­ve­znoj Re­pu­bli­ci Ju­go­sla­vi­ji pri­zna­ju pu­ni su­ve­re­ni­tet i te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet ra­ču­na­ju­ći i Auto­nom­nu po­kra­ji­nu Ko­so­vo i Me­to­hi­ju.
U re­zo­lu­ci­ji je za­pi­sa­no da će od­re­đe­nom bro­ju srp­skog oso­blja bi­ti do­zvo­lje­no da se vra­ti i da odr­ža­va­ pri­su­stvo na srp­skim isto­rij­skim lo­ka­li­te­ti­ma i gra­nič­nim pre­la­zi­ma. Na­ve­de­na je i oba­ve­za sna­ga KFOR-a da raz­o­ru­ža­ju OVK. Ka­ko je Ko­štu­ni­ca po­bi­je­dio na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma sep­tem­bra 2000. go­di­ne do­bro je po­zna­to: ko je na nje­ga ,,ti­po­vao” i ulo­žio 70 mi­li­o­na do­la­ra da bi se osi­gu­ra­la nje­go­va i DOS-ova po­bje­da i ka­ko su re­a­go­va­le vo­de­će ze­mlje EU (ako po­bi­je­di Mi­lo­še­vić ne­će pri­zna­ti iz­bo­re), da­kle one iste ze­mlje ko­je će ka­sni­je bi­ti or­ga­ni­za­to­ri i po­kro­vi­te­lji bri­sel­skog di­ja­lo­ga. Funk­ci­ju pred­sjed­ni­ka SRJ Ko­štu­ni­ca je oba­vljao do fe­bru­a­ra 2003. ka­da se SRJ ,,pre­o­bli­ko­va­la u dr­žav­nu za­jed­ni­cu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re». SRJ je bi­la ne sa­mo Ko­štu­ni­či­na noć­na mo­ra, već i po­je­di­nih ugled­nih pot­pi­sni­ka ape­la (go­vo­ri­li su: ,,Sva­ku Ju­go­sla­vi­ju u mut­nu Ma­ri­cu») i ta­kav nje­gov i nji­hov od­nos pre­ma ovoj dr­ža­vi obe­sna­ži­vao je Re­zo­lu­ci­ju 1244. Za­ti­ra­nje ime­na Ju­go­sla­vi­je po­mo­glo je ko­sov­skim Al­ban­ci­ma u ostva­ri­va­nju nji­ho­vih se­ce­si­o­ni­stič­kih ci­lje­va, a NA­TO agre­so­ri­ma omo­gu­ći­lo da nas na­zo­vu ,,re­gi­o­nom.” Da­kle, ape­la­ši DSS- a mo­ra­ju bi­ti sa­mo­kri­tič­ni ka­da go­vo­re o svom stra­hu za ,,srp­sku ru­ku» da pot­pi­še ,,iz­da­ju” – i oni su do­pri­ni­je­li ,,mli­ta­voj” srp­skoj ru­ci.
Od­nos pre­ma Re­zo­lu­ci­ji 1244 zna­čaj­no se pro­mi­je­nio od 20. apri­la 2013, na­kon što je Sr­bi­ja pa­ra­fi­ra­la spo­ra­zum u Bri­se­lu i u stva­ri od­u­sta­la od rje­ša­va­nja pi­ta­nja Ko­so­va i Me­to­hi­je u okvi­ru UN. Uči­nje­na je kob­na gre­ška- Sr­bi­ja tek tre­ba da ,,pla­ti» za svo­ju pri­vr­že­nost evrop­skom pu­tu. Bri­sel­ski spo­ra­zum je pot­pi­san pri­je ne­go je Vu­čić za­sjeo na pre­sto, ali će osta­ti upam­će­no nje­go­vo i mi­ni­stra Da­či­ća cje­li­va­nje sa Ke­trin Ešton – nji­ho­vo na­da­nje da je en­gle­ska ba­ro­ne­sa na­klo­nje­na Sr­bi­ji po­ka­za­lo se vi­še kao ilu­zi­ja ne­go kao stvar­nost. Da­čić, šef srp­ske di­plo­ma­ti­je, po­klo­nio joj je iko­nu Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce i po­hva­lio nje­nu iz­dr­žlji­vost: ,,Ni­je joj bi­lo la­ko sa na­ma.” Ni Al­ban­ci ni­je­su sje­de­li skr­šte­nih ru­ku – Ta­či joj je uru­čio ,,Pred­sjed­nič­ku me­da­lju za za­slu­ge.” Obra­zlo­že­nje za uru­če­nje od­li­ko­va­nja za­slu­žu­je da se na­ve­de: ,,Nje­nom za­slu­gom po­če­li su bri­sel­ski pre­go­vo­ri sa Sr­bi­jom, u ko­je Al­ban­ci i da­lje po­la­žu na­de i od ko­jih ima­ju ve­li­ka oče­ki­va­nja».
Sti­žu upo­zo­re­nja iz Bri­se­la (po na­lo­gu Va­šing­to­na): rje­ša­va­nje pro­ble­ma Ko­so­va bi­će ključ­na po­li­tič­ka stvar za Sr­bi­ju u 2018. go­di­ni i da bri­sel­ski spo­ra­zum mo­ra do­bi­ti vre­men­sko ogra­ni­če­nje. Na­vo­di se rok od 18 mje­se­ci kao op­ti­ma­lan pe­ri­od za za­vr­še­tak di­ja­lo­ga sa Be­o­gra­dom, ali se če­ka ,,pre­su­dan od­go­vor Ber­li­na.”
Strah da dr­žav­ni vrh Sr­bi­je ko­sov­ski čvor ne pre­lo­mi pre­ko ko­lje­na (kom­pro­mi­si­ma, po­ga­đa­nji­ma i ustup­ci­ma i sa oro­če­nim vre­men­skim pe­ri­o­dom) i da sa­da­šnja vlast ne pod­leg­ne pri­ti­sci­ma (spo­lja i iz­nu­tra), re­al­na je opa­snost ko­ja za­bri­nja­va. Stra­sti se, me­đu­tim, mo­ra­ju smi­ri­ti. Jer, me­đu­sob­na eti­ke­ti­ra­nja ape­la­ša i pri­sta­li­ca unu­tra­šnjeg di­ja­lo­ga ima­ju svo­ju stra­nač­ku po­li­tič­ku upo­tre­bu, ali na­no­se ve­li­ku šte­tu i dr­ža­vi i Cr­kvi.
Ako ne­ko ho­će da tra­ži iz­daj­ni­ke u Sr­bi­ji, ne­ka se vra­ti ne­ko­li­ko go­di­na una­zad – bit­ku za Ko­smet, tj. za ostva­ri­va­nje Re­zo­lu­ci­je 1244 SB UN po­či­nje­mo da gu­bi­mo na­kon pe­to­ok­to­bar­skog pu­ča 2000 . go­di­ne. Ta­da su, da pod­sje­ti­mo, mon­di­ja­li­sti i ,,gra­đan­ska” opo­zi­ci­ja (Đin­đi­će­ve pri­sta­li­ce) udru­že­ni sa srp­skim na­ci­o­na­li­sti­ma pred­vo­đe­ni Ko­štu­ni­com, uz po­moć nji­ho­vih stra­nih ga­zda, na­sil­no sru­ši­li ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka SR Ju­go­sla­vi­je, ubr­zo za­tim pro­mi­je­ni­li ime dr­ža­ve i ti­me mar­gi­na­li­zo­va­li i uma­nji­li zna­čaj do­ku­men­ta ko­jim je SB ga­ran­to­vao njen su­ve­re­ni­tet i te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet. Mno­go je onih ko­ji ho­će (i me­đu ape­la­šim i me­đu pri­vr­že­ni­ci­ma vla­sti) da veo za­bo­ra­va pre­kri­je Re­zo­lu­ci­ju 1244, to ve­li­ko na­slje­đe, ko­je je (pri­znao to ne­ko ili ne), za­jed­no sa Re­pu­bli­kom Srp­skom - osta­vio Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić.