- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

U zna­nju se osje­ćam kao u gip­su. Ka­kvo cr­no zna­nje. Čim ne­što to­bo­že sa­znam uže­lim se ne­zna­nja. Ne­zna­njem se pe­rem od zna­nja. Ta­ko ne­ka­ko do­đe. Ovo ni­je po­šte­no što go­vo­rim, ali ta­ko ti je to, moj sa­go­vor­ni­če. Da­nas lju­di sa­mo tr­če da što sa­zna­ju, da do ne­če­ga do­đu, da se za ne­što uhva­te, a te­bi, kao i me­ni, zna­nje za­čas po­sta­je okov, uza­lud­na pr­ći­ja.
I te­bi su zna­nja do­sad­na, vi­dim te, ali to ne­ćeš da ka­žeš. Po­zna­jem te po oči­ma. Oči ti go­vo­re, da zna­nja ni­šta ne zna­ju. Oči ne la­žu. Taj zrak iz oči­ju sve go­vo­ri. Ako se u du­šu ne use­li ve­dro ne­bo, oko­van si zna­nji­ma, ako ne ne­kim ve­li­kim, a ono onim s uli­ce i pi­ja­ce. A sko­ro da ne­ma raz­li­ke, oki­va­ju i jed­na i dru­ga. Žu­lja­ju du­šu. Na­žu­lja­la je du­ša i pod ve­ćim i pod ko­mli­ko­va­ni­jim, kao i pod ni­žim i pro­sti­jim zna­nji­ma. A ja ko lud, vi­še vo­lim ne­be­sko ne­zna­nje, no sva zna­nja ovo­ga svi­je­ta.
Sad ćeš ti da pi­taš - ka­kvo je to ne­be­sko ne­zna­nje? Ka­ko ne­zna­nje mo­že bi­ti ne­be­sko? Ma pi­taj Sve­tog Sa­vu, ne pi­taj me­ne, pi­taj Sve­tog Pe­tra. Eto, imaš ko­ga da pi­taš, ako te to stvar­no in­te­re­su­je. A ako pi­taš sa­mo da bi iz­gle­da­lo da te to ta­ko in­te­re­su­je, on­da ni­šta ni­je­si ni pi­tao. Ta­kvi­jeh je da­nas do­sta, ne do­sta, ne­go pre­mno­go. Će­ra­ju ne­ku to­bo­že ra­do­zna­lost, ne­ki dis­kurs, a stvar­no ih ne za­ni­ma. Umno­ži­li se dis­kur­si. Ne mo­žeš da­nas sre­sti čo­vje­ka, ako ne­što to­bo­že zna, i ako ima ne­ku po­tvr­du da ne­što zna, što te od­mah ne­će za­pi­ta­ti – ko­ju pa­ra­dig­mu pre­fe­ri­raš, u ko­jem se na­ra­ti­vu naj­bo­lje osje­ćaš, ko­ju kul­tur­ni ide­o­lo­gi­ju i po­li­ti­ku sli­je­diš itd.?
Vi­di ti šta mi ovaj na­pri­ča za sve­ga dva mi­nu­ta? Kao da je sad s ča­sa sred­njo­škol­ske fi­lo­so­fi­je. Ili sa kur­sa ubr­za­nog obra­zo­va­nja. Da, ima sve vi­še ta­kvih kur­se­va za ubr­za­no sti­ca­nje zna­nja. Kur­se­vi za bez­bol­no sti­ca­nje zna­nja. Ili, pro­sto, kur­se­vi sa uop­šte­nim na­zi­vom „Zna­nje bez mu­ke“.
Mla­di Ras­to Ne­ma­njić bio je već sa 17 go­di­na do­sta na­či­tan mla­dić. Obe­ća­vao je ta­da da će bi­ti ve­li­ki zna­lac i do­bar ru­ko­vo­di­lac. I baš ta­da mu se smu­či­lo na svo zna­nje ovo­ga svi­je­ta. Eto, ta­kav je bio princ. Ka­kvo cr­no zna­nje, ako mo­žeš na­gla­vač­ke da sko­čiš u va­tru, u ko­joj su skon­cen­tri­sa­na sva zna­nja. Zna­nja ovo­ga i ono­ga svi­je­ta. Pla­me­na zna­nja, ko­ja se ne pre­no­se ljud­skim je­zi­kom, ljud­skom lo­gi­kom, de­duk­ci­jom, si­lo­gi­zmom i sl.
Li­jep, sun­čan dan, a po­seb­no ako je to Sa­vin­dan, ili apo­sto­la Pa­vla, na­go­va­ra­ju nas da sva­ko ljud­sko zna­nje ba­ci­mo pod no­ge. Da pi­je­mo sun­ča­nu svje­tlost, ili, ka­ko bi Nje­goš po­ne­kad re­kao, a ni­je imao ko­me- da se na­do­ji­mo su­na­ča­ni­jeh lu­čah.
Uhva­tio sam se­be u sa­zna­nju da lju­di pi­šu za­to što to ne­ma­ju ko­me uži­vo da ka­žu. Ne­ma­ju s kim da raz­go­va­ra­ju, pa pi­sa­nje do­đe kao kom­pen­za­ci­ja za sa­go­vor­ni­ka ko­ga ne­ma. I to je ne­ki, ali oče­vid­ni, i stal­no tu-pri­su­stvu­ju­ći ap­surd: tu su lju­di, na sva­kom ko­ra­ku, ali ne­maš s kim pro­go­vo­ri­ti, čo­vje­če! Dža­ba sve čo­vjek do čo­vje­ka, i ri­ječ do ri­je­či, ti ne­maš s kim pro­go­vo­ri­ti. A o če­mu? Pa o onom pra­vom! Ka­ko da go­vo­riš o onom pra­vom u Cr­noj nam Go­ri? Ni­šta ha­o­tič­ni­je ne­ma od Cr­ne nam Go­re. Ve­ći­ni je mo­zak po­re­me­ti­la, i za­po­sli­la ga ka­ko ne tre­ba. Njen je ha­os kriv što ja ovo ova­ko pi­šem. Ne pi­šem, ne­go ša­ram. Ne ša­ram, ne­go cr­tam is­pre­ki­da­nom li­ni­jom. Is­pre­ki­da­nom, iz­lo­mlje­nom li­ni­jom. Ne­ću da ide­a­li­šem, no sve ona­ko ka­ko je. Da se ni­šta vi­še ne zna, ne­go ono­li­ko ko­li­ko se zna
Ako ćeš da bu­deš su­ve­ren čo­vjek u ova­kvoj Cr­noj Go­ri, on­da idi u pe­ći­nu. Pa tra­ži su­ve­re­ni­tet od ne­ba.
Ne­ma dru­go­ga su­ve­re­ni­te­ta. A svi ju­re za ovim (va­zal­nim) su­ve­re­ni­te­tom. Evo šta se uči­ni u Cr­noj nam Go­ri sa nje­nim su­ve­re­ni­te­tom? Po­le­će­še k’o lu­di na bra­šno, pa se na­đo­še u mi­šo­lov­ki. Do­sta je NA­TO pak­tu jed­na mi­šo­lov­ka za Cr­nu Go­ru. Ra­zu­mlji­vo da se ra­di o me­ta­fo­ri, NA­TO ne ko­ri­sti obič­ne mi­šo­lov­ke za mi­še­ve. U tom pa­ra­dig­mat­skom klju­ču, mo­že­mo do­da­ti – Cr­na Go­ra je po­sta­la mi­šo­lov­ka za Cr­no­gor­ce. Ali ma­mac je bio neo­do­ljiv. Slat­ka ma­ma bi na udi­ci. Čo­vjek ne mo­že su­ve­re­no da od­lu­ču­je kad uđe u pro­stor zra­če­nja neo­do­lji­vog mam­ca. Što se ka­že - iz­gu­bi gla­vu, ni­za­što. To ima ne­ke ve­ze sa pa­ra­dok­som zna­nja. Jer zna­nje je če­sto - ma­mac, mi­šo­lov­ka. Eto, kao ono u ra­ju. Je­dan za­lo­gaj, i go­to­vo. Htio si to da znaš, i sad vi­še ne mo­žeš da znaš ni­šta vi­še. Crk­ni, puk­ni. Vu­ko­ta, Vu­ko­ta - ne­ma tvo­ga ko­ko­ta. Gla­vu mu od­ru­bi­še tu pred tvo­jim oči­ma!
(Autor je knji­žev­nik)