- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Slu­ša­ju­ći i ka­sni­je či­ta­ju­ći Vi­šnji­će­vu pje­smu ,,Po­če­tak bu­ne pro­tiv da­hi­ja’’ uvi­jek mi je ne­ka­ko uz­vi­še­no, dram­tič­no i ne­vje­ro­vat­no zvu­čao onaj dio u ko­me ne­be­ska zna­me­nja po­zi­va­ju Sr­be na usta­nak. On­da sam se jed­nog sve­to­sav­skog da­na vra­ćao s fa­kul­te­ta, išao sam po­gnut i go­lo­gav dok mi se na gla­vi stva­ra­lo br­da­šce sni­je­ga, ka­da su se bi­je­lim ne­bom pro­lo­mi­li gro­mo­vi. Bi­la je to cr­na 1995. go­di­na.
Sve­to­sav­ski dan je ove go­di­ne u Be­o­gra­du bio sun­čan i to­pao. Mo­žda go­di­na ne­će bi­ti sud­bo­no­sna i stra­šna, a nje­na zna­me­nja ni­su od vi­šnjih si­la... Ho­ror je, me­đu­tim, tu, na ze­mlji, me­đu na­ma. U ne­dje­lji ka­da će Mi­lan Kne­že­vić, je­dan od vo­đa de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je i srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri, bi­ti osu­đen na ro­bi­ju (zbog, ka­ko u pre­su­di sto­ji, na­pa­da, i to na upra­vo one ko­ji su na pod­go­rič­kim uli­ca­ma tu­kli na­rod), u glav­ni grad Cr­ne Go­re sti­gao je mi­ni­star spo­ljih po­slo­va Sr­bi­je. Ni­sam čuo da je Da­čić na­stu­pio na Srp­skoj te­le­vi­zi­ji, ali sam pro­či­tao o nje­go­vom go­sto­va­nju na Pin­ku M. Pra­vo mje­sto za go­sto­va­nje srp­skog mi­ni­stra. S ove te­le­vi­zi­je Da­čić je ja­sno upu­tio srp­ski na­rod šta tre­ba, ali što je mno­go va­žni­je, i šta ne tre­ba da ra­di. Ču­li smo sa ekra­na te­le­vi­zi­je ko­ja, iako joj je osni­vač i uzor jed­na srp­ska kom­pa­ni­ja, ni­ka­da ni­je otvo­re­no sta­la na stra­nu srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri i nje­go­vih le­gi­tim­nih pra­va, da Sr­bi ne tre­ba da se ba­ve „ve­li­kim te­ma­ma“ – da­kle dr­žav­no­šću i NA­TO-om. Ta­ko bi ih ne­ko mo­gao pre­po­zna­ti kao „an­ti­dr­žav­ni ele­ment“. Do­ži­vje­li smo da An­drej Ni­ko­la­i­dis u ko­lum­ni uzme u za­šti­tu srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri!? Ni­je da bi Ni­ko­la­i­dis bio zain­te­re­so­van za od­bra­nu srp­skog na­ro­da, ali on mi­sli da i Sr­bi, po­put dru­gih na­ro­da ko­ji ži­ve u Cr­noj Go­ri, ima­ju pra­vo da se iz­ja­sne o svim po­li­tič­kim pi­ta­nji­ma ko­ja se ti­ču dr­ža­ve u ko­joj ži­ve.
Da­či­će­ve po­ru­ke su iz­u­zet­no za­ni­mlji­ve. Sva­ka­ko u mje­ri u ko­joj je in­te­re­sant­no sje­ti­ti se ka­ko je biv­ši pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić pre­po­ru­či­vao srp­skim stran­ka­ma u Cr­noj Go­ri da stu­pe u vla­du Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Pi­tam se, gdje je tu od­go­vor­nost? Čak i da ovi bez­oč­ni i be­smi­sle­ni sa­vje­ti ni­su da­ti u mje­se­ci­ma ka­da je za­ti­ra­nje srp­skog iden­ti­te­ta i kul­tu­re je­dan od naj­va­žni­jih ci­lje­va cr­no­gor­ske vla­sti, sje­ti­mo se od ko­ga po­ti­ču. Pri­sje­ti­mo se be­smi­sle­ne i u svo­joj su­šti­ni an­ti­srp­ske po­li­ti­ke SPS-a, SRS-a i, ko­nač­no, SNS-a pre­ma srp­skom na­ro­du iz­van Sr­bi­je, a po­seb­no u Cr­noj Go­ri. Ka­ko su ih ra­di­ka­li­zo­va­li upre­žu­ći ih u od­bra­nu la­žne ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve u ko­joj pra­va srp­skog na­ro­da ni­su bi­la ni de­fi­ni­sa­na, ni za­šti­će­na. Ka­ko su se, Ni­ko­lić i Vu­čić, po­i­gra­va­li pro­da­ju­ći očaj­nim lju­di­ma ra­di­kal­ne kon­cep­te u ko­je su, ka­ko smo vi­dje­li, vje­ro­va­li sa­mo dok su im se is­pla­ti­li i dok im se ve­ća vlast i moć ni­su osmjeh­nu­li. Gdje je tu od­go­vor­nost? Mo­že­mo li uop­šte da raz­go­va­ra­mo o ovoj te­mi sa oso­ba­ma kao što je Da­čić?
Pro­šla je sve­to­sav­ska pro­sla­va. Iako srp­ski na­rod či­ni 34 od­sto sta­nov­ni­štva Cr­ne Go­re, dok srp­skim je­zi­kom go­vo­ri i Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi pri­pa­da vi­še od po­lo­vi­ne gra­đa­na, ni­sam pri­mi­je­tio da je dr­ža­va na bi­lo ko­ji na­čin obi­lje­ži­la dan srp­skog sve­ti­te­te­lja. Ali šta oče­ki­va­ti od Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma? Me­ne po­ne­kad iz­ne­na­di so­fi­sti­ci­ra­nost nje­go­vog zla. Oče­ki­vao sam odav­no, onaj je­dan tenk na uli­ci, na­o­ru­ža­ne lju­de oko sta­di­o­na, a „ne­pri­ja­te­lje“ na sta­di­o­nu...
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, naj­vi­ši pra­vo­slav­ni je­rarh u Cr­noj Go­ri, i ovom je pri­go­dom za te­mu svo­je pro­po­vi­je­di uzeo mno­go­stra­da­lo Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Me­di­ji su iz­dvo­ji­li mi­sao da se oko Ko­so­va i Me­to­hi­je „lo­mi sud­bi­na svi­je­ta“. Sa­gla­san sam. Ri­ječ je o oči­gled­noj či­nje­ni­ci. Sa­mo, de­vet­na­est go­di­na po­sle oku­pa­ci­je i de­set go­di­na na­kon jed­no­stra­nog pro­gla­še­nja ne­za­vi­sno­sti, po­sta­vlja se pi­ta­nje bi­lan­sa. Vi­dje­li smo da je Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva sta­ja­la na bra­ni­ku vje­re i dr­ža­ve u ote­toj po­kra­ji­ni. Ali gdje su, po­sle sve­ga, re­zul­ta­ti? SPC ni­je uspje­la da pro­mi­je­ni srp­ske po­li­ti­ča­re, ni da na­rod uvje­ri da tre­ba da ži­vi dru­ga­či­je (ko­rup­ci­ja, de­mo­kra­ti­ja, mo­der­ni­za­ci­ja, kul­tur­ni obra­zac). Me­ni je ja­sno da na­ša cr­kva ne­ma moć ne­kih dru­gih cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca. Po­zi­vi ne mo­gu pro­mi­je­ni­ti zlo sta­nje ko­je je na­sta­lo odav­no i ima mno­go uzro­ka. Ipak, za sve ove go­di­ne cr­kva je valj­da ra­zu­mje­la da pra­zne ri­je­či ne­ma­ju efek­ta. Na­iz­mje­nič­no pro­kli­nja­nje i bla­go­si­lja­nje vla­sti ne po­ma­žu. Ja­sno je da SPC ima ve­li­ki i ne­u­po­re­di­vi auto­ri­tet, on me­đu­tim ni­je do­vo­ljan da upla­ši vlast, šta­vi­še on je opa­san za ovu sla­bu i de­ce­ni­ja­ma sa svih stra­na pod­ri­va­nu, dra­go­cje­nu i drev­nu srp­sku usta­no­vu. SPC ne mo­že da se od­va­ži čak ni da svo­je sje­di­šte pre­se­li u Peć, a ka­mo­li ne­što vi­še...
Sna­ge je po­treb­no pra­vi­lno pro­ci­je­ni­ti. Va­lja­no tre­ba usmje­ri­ti svo­je te­žnje i za­htje­ve. Bo­ri­ti se za prav­du je te­ško i opa­sno. To­kom pro­te­klih sto­ti­nu go­di­na ima­li smo pre­vi­še Da­či­ća, a ma­lo Man­di­ća i Kne­že­vi­ća.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu)