-Pi­še: Dra­go­slav De­do­vić

Još kra­jem de­cem­bra 2016. nje­mač­ka jav­nost, oma­mlje­na bo­žić­nim kon­zu­me­ri­zmom i pra­znič­nim ras­po­lo­že­njem ni­je ni pri­mi­je­ti­la da su nji­ho­vi za­stup­ni­ci u par­la­men­tu pro­gu­ra­li za­kon ko­ji za­di­re u slo­bo­du svih lju­di ko­ji ni­su pod ju­ris­dik­ci­jom Nje­mač­ke i EU.
Ri­ječ je o za­ko­nu ko­ji do­zvo­lja­va Nje­mač­koj sa­ve­znoj in­for­ma­tiv­noj slu­žbi (BND), da­kle nje­mač­kim oba­vje­štaj­ci­ma, da bez sud­skog na­lo­ga i kon­tro­le pri­slu­šku­ju u ino­stran­stvu ko­ga ho­će i kad ho­će.
Do­du­še, nje­mač­ki oba­vje­štaj­ci su to ra­di­li i ra­ni­je. Oni su, ka­ko je pri­je go­di­nu da­na na­pi­sao ,,Špigl'', od 1999. pod lu­pom ima­li naj­ma­nje pe­de­se­tak no­vi­na­ra iz ino­stran­stva, me­đu ko­ji­ma su lju­di ko­ji ra­de za Bi-Bi-Si ili ,,Nju­jork tajms'' u kri­znim pod­ruč­ji­ma kao što je Av­ga­ni­stan.
Naj­vi­ša nje­mač­ka za­ko­no­dav­na vlast je na­knad­no le­ga­li­zo­va­la ta­kvu ile­gal­nu prak­su.
Tre­ba re­ći da je BND sa­mo ju­ni­or­ski part­ner me­đu­na­rod­nog špi­jun­skog kon­cer­na u vla­sni­štvu Va­šing­to­na ko­ji je po­znat pod na­zi­vom Na­ci­o­nal­na bez­bjed­no­sna agen­ci­ja (NSA). U nji­ho­voj cen­tra­li ra­di 40. 000 lju­di, a dnev­na ko­li­či­na si­ro­vih po­da­ta­ka ko­ji su uglav­nom ile­gal­no pri­ba­vlje­ni u svi­je­tu di­gi­tal­ne špi­ju­na­že iz­no­si 30.000 te­ra­baj­ta.
Za­hva­lju­ju­ći Edvar­du Sno­u­de­nu, zna­mo da su pri­slu­ški­va­li 122 še­fa dr­ža­va i vla­da, uklju­ču­ju­ći i An­ge­lu Mer­kel, kao i mi­li­o­ne lju­di ši­rom svi­je­ta. Po­sle 11. sep­tem­bra 2001. nji­ma je sve do­zvo­lje­no i ima­ju fak­tič­ki neo­gra­ni­če­na sred­stva.
Ma­da Is­tra­žni par­la­men­tar­ni od­bor Bun­de­sta­ga već go­di­na­ma po­ku­ša­va da raz­mr­si oba­vje­štaj­no klup­ko u ko­jem su ga­zde ame­rič­ki oba­vje­štaj­ci, a vo­do­no­še nji­ho­ve nje­mač­ke ko­le­ge, po­sla­ni­ci do­bi­ja­ju na uvid pot­pu­no cr­na do­ku­men­ta, ko­ja su ne­čit­kim uči­ni­li upra­vo oni ko­je va­lja kon­tro­li­sa­ti.
Ta­ko da na­knad­na za­kon­ska le­gi­ti­ma­ci­ja iz­van­za­kon­skog po­na­ša­nja nje­mač­kih oba­vje­šta­ja­ca s kra­ja 2016. ima pre­ven­tiv­nu funk­ci­ju – bu­du­ći opo­zi­ci­o­ni par­la­men­tar­ci ne­će ima­ti prav­nu osno­vu da kri­tič­ki raz­mo­tre ovu prak­su i sa­zo­vu is­tra­žni od­bor.
Ipak, stvar ni­je pro­šla ta­ko glat­ko.
U de­mo­krat­skom okru­že­nju ne­ke stva­ri se od­vi­ja­ju spo­ri­je. Ali se od­vi­ja­ju. Stru­kov­na udru­že­nja ko­ja oku­plja­ju nje­mač­ke no­vi­na­re na­ja­vi­la su još ta­da da će re­a­go­va­ti sud­skim pu­tem. Na­po­slet­ku, oko tu­žbe Ustav­nom su­du oku­pi­la su se de­cem­bra 2017. dva ve­li­ka udru­že­nja no­vi­na­ra, me­đu­na­rod­ne ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je po­put ,,Re­por­te­ra bez gra­ni­ca'' i ,,Is­tra­ži­vač­ke mre­že'', ali i svjet­ski po­zna­ti no­vi­na­ri istraživači.
U če­mu je su­štin­ski pro­blem? Pri­je sve­ga, BND po no­vom za­ko­nu ne mo­ra da če­ka na ne­ki po­se­ban po­vod. Sva­ki stra­ni dr­ža­vlja­nin iz­van Evrop­ske uni­je mo­že bi­ti ,,objekt ob­ra­de”. Za ta­kav po­stu­pak, za raz­li­ku od istog po­stup­ka u Nje­mač­koj ili u in­sti­tu­ci­ja­ma Evrop­ske uni­je ni­je po­tre­ban sud­ski na­log. Do­volj­no je da oba­vje­štaj­na struk­tu­ra ka­že da že­li da sa­ku­plja in­for­ma­ci­je ,,od bez­bjed­no­snog ili spolj­no­po­li­tič­kog in­te­re­sa”. A to mo­že bi­ti sve. Za­tim u ne­koj elek­tron­skoj ko­mu­ni­ka­ci­ji bu­de uočen ta­ko­zva­ni ,,se­lek­tor”, po­jam, adre­sa ili te­le­fon­ski broj ko­ji je re­gi­stro­va­na kao za­ni­mljiv, i pri­smo­tra mo­že da poč­ne.
Za­mi­sli­mo jed­nu obič­nu si­tu­a­ci­ju iz sva­ko­dne­vi­ce is­tra­ži­vač­kog no­vi­na­ra. On je, na pri­mjer, iz Sr­bi­je i ra­di na vru­ćoj pri­či u Be­o­gra­du. Trag ga vo­di do Frank­fur­ta. Pri­rod­no je da za­mo­li za po­moć nje­mač­ke ko­le­ge. Stvar je to­li­ko vru­ća da BND že­li da sa­zna vi­še. Pro­blem ko­ji špi­ju­ni ima­ju u Nje­mač­koj – bez sud­skog na­lo­ga ne mo­gu or­ga­ni­zo­va­ti pri­slu­ški­va­nje ni obič­nog gra­đa­ni­na, a ka­mo­li no­vi­na­ra – mo­že bi­ti ele­gant­no za­o­bi­đen ako u Be­o­gra­du pra­te ko­mu­ni­ka­ci­ju srp­skog no­vi­na­ra. U nje­go­vim mej­lo­vi­ma pro­či­ta­će sve što ih in­te­re­su­je: ko su iz­vo­ri i na Maj­ni i na Du­na­vu, ko­li­ko je u toj pri­či ugro­žen nje­mač­ki dr­žav­ni, ili ne­či­ji pri­vat­ni po­li­tič­ki in­te­res.
Na­me­će se su­mo­ran za­klju­čak: nje­mač­ki oba­vje­štaj­ci mo­ra­ju sa­mo da pre­ko­ra­če svo­ju dr­žav­nu gra­ni­cu i za njih vi­še ne va­že za­ko­ni ko­ji šti­te gra­đan­sku pri­vat­nost ili pra­vo na pro­fe­si­o­nal­no ču­va­nje taj­ne u no­vi­nar­skoj, advo­kat­skoj ili lje­kar­skoj bran­ši.
Još ve­ći pro­blem na­sta­je usljed auto­ma­ti­zma raz­mje­ne in­for­ma­ci­ja sa taj­nim slu­žba­ma dru­gih ze­ma­lja. Ame­ri­kan­ci­ma BND uglav­nom da­je sve, ne­fil­tri­ra­no. Za ma­nje slu­žbe to ne va­ži. Po­vjer­lji­ve ili te­ško do­stup­ne in­for­ma­ci­je su tra­že­na va­lu­ta na oba­vje­štaj­nom tr­ži­štu. BND mo­že po si­ste­mu ,,ja te­bi – ti me­ni” bal­kan­skim ko­le­ga­ma tran­spa­rent­nim uči­ni­ti, na pri­mjer, ne­u­god­ne ,,zvi­žda­če” ili lju­de ko­ji­ma je obe­ća­na ano­nim­nost u za­mje­nu za in­saj­der­ske po­dat­ke o te­škoj mu­lja­ži u ra­spo­nu od dr­žav­nog, pre­ko kri­mi­nal­no-pa­ra­voj­nog do lo­kal­nog ka­ba­da­hij­skog mi­ljea.
Na Bal­ka­nu vi­še ne mo­ra­ju ućut­ki­va­ti no­vi­na­re ona­ko ka­ko su to do­ne­dav­no či­ni­li – kun­da­kom i met­kom. Do­volj­no je da se ano­nim­ni iz­vor po­ja­vi pod pu­nim ime­nom i pre­zi­me­nom na stra­ni­ca­ma ta­blo­i­da u ko­ji­ma ured­nič­ko-oba­vje­štaj­na kli­ka ima pre­vlast. Taj ni­ka­da vi­še ne­će raz­go­va­ra­ti sa no­vi­na­ri­ma istraživačima.
De­za­vu­i­šeš iz­vo­re, za­stra­šiš ih, ili im u kraj­njem slu­ča­ju na­pa­ku­ješ ne­ko zlo.
Svi­jet se odav­no po­ve­zao. Ma­fi­ja, dr­žav­ne, pa­ra­dr­žav­ne, struk­tu­re, kon­cer­ni, oba­vje­štaj­ne agen­ci­je, ge­o­po­li­ti­ka i lo­kal­na mi­to­ma­ni­ja, fa­bri­ke la­žnih vi­je­sti i ar­mi­je bo­to­va ra­de na to­me da se isti­na one­mo­gu­ći.
De­vet od de­set me­mo­ri­sa­nih ime­na u bes­kraj­nim di­gi­tal­nim hod­ni­ci­ma ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa te­ro­ri­zmom. Upr­kos svoj toj ma­sov­noj špi­ju­na­ži ni NSA ni BND ni­su spri­je­či­li te­ro­ri­stič­ke na­pa­de u za­pad­nim me­tro­po­la­ma. Zna­či, sma­nju­je se pro­stor slo­bo­de i osnov­nih pra­va in­di­vi­du­u­ma, a nje­go­va bez­bjed­nost se ti­me bit­no ne po­ve­ća­va.
Sto­ga ova­kva tu­žba ni­je bor­ba nje­mač­kih ro­man­ti­ča­ra iz Dru­štva za slo­bo­dar­ska pra­va i dru­gih ne­vla­di­nih i no­vi­nar­skih udru­že­nja za ne­što što već ima­ju u mno­go ve­ćoj mje­ri ne­go nji­ho­ve bal­kan­ske ko­le­ge – za pra­vo na slo­bod­no i ne­za­vi­sno iz­vje­šta­va­nje. To je va­žan dio glo­bal­ne bor­be za ugro­že­no gra­đan­sko pra­vo da se čo­vjek bez stra­ha obra­ti no­vi­na­ri­ma, za­štit­ni­ku gra­đa­na, advo­ka­ti­ma ka­da je svje­dok te­škim svi­nja­ri­ja­ma ja­ko moć­nih lju­di. Za­stra­ši­va­nje i ućut­ki­va­nje ta­kvih lju­di, ali i oba­vje­štaj­na ,,ob­ra­da” nji­ho­vih ak­tiv­no­sti, bi­li bi rav­ni dr­žav­nom te­ro­ru. Čak i ka­da se dr­ža­ve i svi bje­lo­svjet­ski špi­ju­ni pri to­me po­zi­va­ju na bor­bu pro­tiv te­ro­ri­zma.(Al Ja­ze­e­ra)