-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Ta­kav je skra­će­ni na­slov no­ve knji­ge po­zna­tih srp­skih isto­ri­ča­ra – dr Pre­dra­ga J. Mar­ko­vi­ća i prof. dr Če­do­mi­ra An­ti­ća, po­pu­lar­nog ko­lum­ni­ste ,,Da­na’’, naj­ti­ra­žni­jih no­vi­na u Cr­noj Go­ri. Re­ći ću sa­mo da se iz sa­dr­ža­ja knji­ge vi­di da su nje­ni auto­ri ,,pro­še­ta­li“ kroz isto­ri­ju Bal­ka­na i Sr­bi­je od vre­me­na Sve­to­ga Sa­ve (od nje­ga što­šta po­či­nje, ne sa­mo u sred­njo­vje­kov­noj Sr­bi­ji) pa sve do tra­gič­ne Sre­bre­ni­ce i bru­tal­nog NA­TO ra­za­ra­nja srp­skih ze­ma­lja i srp­skog na­ro­da. U isto­ri­ji isto­ri­o­gra­fi­je za­i­sta ima pu­no ne­raz­ja­šnje­nih do­ga­đa­ja. Pr­vo su ta­ko­zva­ni ro­man­ti­ča­ri uljep­ša­va­li na­šu pro­šlost. Dru­gi su ih upo­zo­ra­va­li da ne­ma po­tre­be za tim. Otac mo­der­ne isto­ri­o­gra­fi­je Le­o­pold Ran­ke ko­nač­no je lan­si­rao mak­si­mu: ,,Pi­ši ka­ko se do­ga­đaj uisti­nu de­sio. Isto­rij­ska na­u­ka mo­ra po­či­va­ti na isti­ni ni ma­nje, ni vi­še od to­ga’’.
Vri­je­me u ko­jem ži­vi­mo ima, na­ža­lost, vi­še isto­rij­skih „isti­na“. Na je­dan na­čin o isto­rij­skoj pro­šlo­sti pi­še tzv. zva­nič­na isto­ri­o­gra­fi­ja; me­đu nji­ma do­mi­ni­ra ona po­dob­na, ko­joj pri­li­či na­ziv al­ter­na­tiv­na (u od­no­su na isto­rij­sku isti­nu). Usa­mlje­na, re­kao bih do­sto­jan­stve­no sto­ji na­uč­na isto­ri­o­gra­fi­ja, oslo­nje­na na već ci­ti­ra­ne ri­je­či svo­ga ute­me­lji­va­ča.
Na­ve­de­na knji­ga po­zna­tih auto­ra nas mo­ti­vi­še i na raz­mi­šlja­nje o „al­te­r­na­tiv­noj isto­ri­ji“ ko­ju će či­ta­o­ci, na­da­mo se, shva­ti­ti na pra­vi na­čin. O to­me sam sa­da raz­mi­šljao. Ne sma­tra­mo da je isto­ri­ja – sve što se na­pi­še o na­šoj pro­šlo­sti. Ni­ti su isto­ri­ča­ri svi ko­ji pi­šu o toj pro­šlo­sti. Ne­ki ana­li­ti­ča­ri su već odav­no sa­op­šti­li vr­lo bi­tan po­da­tak da ni 10 od­sto ob­ja­vlje­nih knji­ga ne pri­pa­da pro­fe­si­o­nal­nim isto­ri­ča­ri­ma. A svi mo­gu­ći pro­pu­sti ta­kvih „isto­ri­ja“ – pri­pu­su­ju se, upra­vo, pro­fe­si­o­nal­nim isto­ri­ča­ri­ma i na­uč­noj isto­ri­o­gra­fi­ji. Po­tom nas ta­kvi „isto­ri­ča­ri“ pod­u­ča­va­ju „da nas isto­ri­ja ni­če­mu ne uči“, čak i da se „isto­ri­ja po­na­vlja“ i ko zna ka­kvim sve dru­gim ne­bu­lo­za­ma.
Iz iste „ku­hi­nje“ pla­si­ra­ju se i ide­je da ne obi­lje­ža­va­mo, re­ci­mo, 100-go­di­šnji­cu za­vr­šet­ka Pr­vog svjet­skog ra­ta. Za­ne­ma­ru­ju da se srp­ski na­rod upra­vo ta­da, kao i do ta­da – uvi­jek na­la­zio na pra­voj stra­ni isto­ri­je. Ten­den­ci­o­zno je pri­kri­va­na isti­na o toj bor­bi i tom do­pri­no­su če­mu se di­vio slo­bo­do­lju­bi­vi svi­jet. Ta­da­šnji ,,Nju­jo­rk tajms’’, na­pri­mjer, pi­sao je da Ame­ri­ka „vr­lo do­bro po­zna­je te bor­be de­mo­krat­ske Sr­bi­je“ i da je „njen isto­rij­ski pa­tri­ot­ski he­ro­i­zam-ve­lik, ka­kav je uvi­jek bio; ni­ka­da se ni­je uz­di­gao u ve­će vi­si­ne od ovih uz­vi­še­nih vi­si­na do­stig­nu­tih u nje­noj sa­da­šnjoj bor­bi“.
Slič­nih pri­mje­ra iz na­še bo­ga­te i bur­ne pro­šlo­sti ima na­pre­tek. Svo­je­vre­me­no mi je ko­le­ga iz Sa­ra­je­va go­vo­rio da mu je naj­mi­li­je i naj­lak­še pre­da­va­ti isto­ri­ju Cr­ne Go­re: „Ima se tu mno­go to­ga stu­den­ti­ma is­pri­ča­ti; to ni­je slu­čaj sa svim na­šim re­pu­bli­ka­ma“. Za­bu­nu u ta­kav objek­ti­van uti­sak ne mo­že da une­se ni „al­ter­na­tiv­na isto­ri­ja“, ni „al­ter­na­tiv­ni isto­ri­ča­ri“. Oni su pi­sci onih 90 od­sto knji­ga, ko­je uno­se za­bu­nu me­đu neo­ba­vi­je­šte­nim či­ta­o­ci­ma.
Na­ve­šću sa­mo par ekla­tant­nih pri­mje­ra, ko­jih sam se, ona­ko, slu­čaj­no i uz­gred sje­tio:
Pri­mjer br. 1: Nje­mač­ka ucje­na za Dra­žu i Ti­ta iz 1941. go­di­ne: obo­ji­ca su tre­ti­ra­ni kao ban­di­ti i uci­je­nje­ni na po 200.000 nje­mač­kih ma­ra­ka. Na za­jed­nič­kom pla­ka­tu je bio is­pi­san isti tekst (sic!) ilu­stro­van lič­nom fo­to­gra­fi­jom. Na­kon oslo­bo­đe­nja 1945. go­di­ne – no­va vlast je pre­sje­kla na po­la taj nje­mač­ki pla­kat. Onaj sa Ti­to­vim sli­kom ušao je u sve udž­be­ni­ke isto­ri­je; onaj dru­gi sa – Dra­ži­nom sli­kom sklo­njen je iza „de­vet bra­va“. Osta­vljen je ta­ko pro­stor „al­ter­na­tiv­nim isto­ri­ča­ri­ma“, da pla­si­ra­ju svo­ju pri­ču o Ti­tu he­ro­ju i Dra­ži – iz­daj­ni­ku. Ka­da je na­uč­na isto­ri­o­gra­fi­ja ot­kri­la ova­ko gru­bi fal­si­fi­kat, op­tu­že­na je od al­ter­na­tiv­nih (po­dob­nih) isto­ri­ča­ra za po­li­ti­kan­tstvo i fal­si­fi­kat.
Pri­mjer br. 2: O mar­tovskim pre­go­vo­ri­ma 1943. Nje­ma­ca i par­ti­za­na svo­je­vre­me­no je na­pi­sao stu­di­ju pu­kov­nik Mi­šo Le­ko­vić. Pri­čao mi je da je ta knji­ga če­ka­la 10-15 go­di­na da bu­de ob­ja­vlje­na, jer bi mo­gla ško­di­ti do­ta­da­šnjoj pi­sa­ni­ji – al­ter­na­tiv­nih isto­ri­ča­ra – da su ti pre­go­vo­ri iz­mi­šljo­ti­na „ne­pri­ja­te­lja NOR-a i sa­mo­zva­nih isto­ri­ča­ra“.
Pri­mjer br. 3: Sa­mo ću ci­ti­ra­ti je­dan do­ku­me­nat o po­gro­mu ne­du­žnih – na­kon slo­bo­đe­nja 1945. go­di­ne: kra­jem pro­šle go­di­ne ob­ja­vljen je do­ku­me­nat iz 1945. go­di­ne, ko­ji je do sa­da bio pri­kri­van – zbog nje­go­vog sa­dr­ža­ja. Ri­ječ je o iz­vje­šta­ju lo­kal­nog par­tij­skog funk­ci­o­ne­ra o ta­da­šnjem stri­je­lja­nji­ma:
„Iz pri­lo­že­nog spi­ska Ozne vi­di se ko­li­ko smo ih do sa­da li­kvi­di­ra­li. Tre­ba­lo bi još to­li­ko da ih bu­de... Li­kvi­da­ci­ju vr­ši ba­ta­ljon. Vr­še ih troj­ke i pe­tor­ke, ali one ne zna­ju ko­ga li­kvi­di­ra­ju. Na li­kvi­da­ci­ji is­pro­ba­va­mo lju­de, jer to je je­dan od naj­bo­ljih na­či­na, ko­ji sto­ji na ras­po­lo­že­nju. Nje­go­va od­luč­nost, re­vo­lu­ci­o­nar­nost, bes­kom­pro­mi­snost, mr­žnja pre­ma ne­pri­ja­te­lju – iz­ra­ža­va se tu naj­bo­lje. Ko ne mo­že da ubi­je ne­pri­ja­te­lja, taj te­ško i sko­ro ni­ka­ko ne mo­že bi­ti ko­mu­ni­sta’’. U skra­će­nom obi­mu ci­ti­ra­će­mo i dio do­ku­men­ta od 31. ok­to­bra 1944. go­di­ne: „One, za ko­je na­rod odo­bra­va da se li­kvi­di­ra­ju, li­kvi­di­ra­mo no­ću, sa lije­po od­štam­pa­nom pre­su­dom. Rod­bi­nu oba­ve­šta­va­mo da smo ih po­sla­li za Be­o­grad... Sma­tra da će nam oni či­je smo si­no­ve i ro­đa­ke li­kvi­dra­li bi­ti – uvi­jek ne­pri­ja­te­lji. Zbog to­ga bi­smo ih mo­ra­li eko­nom­ski uni­šti­ti, jer će­mo ih ta­ko sa­svim one­mo­gu­ći­ti...“
Pri­mjer br. 4: Ri­ječ je o sve­do­če­nju grč­kog ka­pe­ta­na Ma­ri­no­sa Ru­ci­di­sa, iz sa­sta­va NA­TO sna­ga 1999. go­di­ne, ko­ji je od­bio da bom­bar­du­je na­šu ze­mlju – iz­ja­vlju­ju­ći da je ta ak­ci­ja „ne­za­ko­ni­ta, ne­mo­ral­na i ne­e­tič­ka...“ „Isto­ga da­na sam bio uhap­šen i pre­dat Voj­nom su­du...“ Osu­đen je na vi­še­go­di­šnju ro­bi­ju: „Ni­ka­da ni­sam za­ža­lio zbog to­ga. Dr­žao sam se ri­je­či Isu­sa Hri­sta sa nje­go­vog pu­ta gol­go­te...“ U tre­nu mi u sje­ća­nje do­đo­še sli­ho­vi na­šeg pje­sni­ka: ,,I kad nam mu­ške uz­me­te ži­vo­te, gro­bo­vi na­ši bo­ri­će se s va­ma’’.
Ta­kva je bi­la od­bra­na ovog do­sto­jan­stve­nog grč­kog ofi­ci­ra, ko­ji je ta­da imao sa­mo 30 go­di­na; sve­ga to­ga se da­nas sje­ća kao 50-go­di­šnjak.
Ni­su po­treb­ni ni­ka­kvi ko­men­ta­ri na­ve­de­nih pri­mje­ra, kao što ni­su po­treb­ni za­ključ­ci o „al­ter­na­tiv­noj isto­ri­ji“ i nje­nim pro­ta­go­ni­sti­ma – po­dob­nim za isto­rij­ske fal­si­fi­ka­te.