-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Zamolih praoce da dozvole da pri­stu­pim skriptama... da na tren pozajmim svitak... i pok­ušam da prepričam saznanje o mladiću kog su lju­di, ne vremena, isjekli seku­tićima.

***

Akana (od roda Tikara) odnjegovali su jagnje i sova. Mati mu bješe slabašna žena, pa je umjesto mlijeka čedu nalivala izdah sopstvene duše u malena usta. Kad je tako konačno presušila... iskapavši i zadnju česticu soka, Akan je stao na noge. Ona je ta koja je svela... sa slikom u očima ka­ko je kao mati uspjela.
Ožalio majku, smjestio njen pepeo u drvo i svezao lišćem – da uraste u stablo i nastavi da miriše. Sovu je spu­stio na rame, a jagnje uzeo u naručje i pošao da ot­kriva svijet.
Stopala mu ojačala, tijelo se izvilo u snagu, a oči postale spretne da primijete svaki damar i po mrklom mraku. Samo životinje ostaše onako mlade i sitne, ko prvog dana kad mu ih nebesa podariše.
Prođoše tako decenije, i sad već kao stasit čovjek, Akan se vrati u pređašnje doline. Nastani se bli­zu majčinog drveta i izgradi prve velike kuće.
Nije prošlo mnogo, dođoše pastiri... zamoliše ga za prenoćiš­te i kap vode. Akan pru­ži mnogo više. Sova ga kljuc­nu da bude obazriviji, ali jagnje poliza ru­ku da ,,baš tako radi!” ... da samo nastavi.
Proču se priča od br­blji­vih pastira, pa ne prođe ni pun mjesec, kad dođoše razni lju­di sa familijama... i zamoliše čovjeka da se nastane nadomak njegovih div­nih kuća.
Akan sretan što brojni u njemu vide spasa, izgradi toliko domova, napravi toliko bunara da se uskoro i sa brda mogla vidjeti golema vatra sa načičkanih ognjiš­ta. Sova ga i tada gric­nu, šapnuvši mu da malo porazmisli... ali milo jagnje li­znu čovjekovo lice i poruči da „sreća tek u darivanju počiva“.
Zanemari Akan pti­cu, dade se na još veće stvari... ogradi seoce, dovuče rala i sam izmetnu zemlju ispod pustinje... tako stvori prve plodnje njive. A onda dođoše dru­gi, raznobojni... i među njima gle!, otac pogani – što se ote od njega dok je u majčinoj utrobi sklapao srce od spore že­lje. Sova ga i sada kljuc­nu po glavi, počupa nekoliko pramenova i krik­nu da se „ne posveti toj ljudskoj bali!“, ali jagnje nakrivi glavu „bližnjem krv brani da se od istih odmetne... samo ti tako nastavi“.
Zanemari opet dobra duša cvrk­utanje, pa posluša meket... Pri­mi oca i njegovu dru­gu familiju. Brojna polubraća i izvanje sestre se smjestiše pod krov najtvrđih kuća... i uskoro tražiše od Akana da im isplete krevete od rskavog pruća. A onda i li­mun drvo zaželješe... a i više mesa za svaki od obroka.
Sova, skrušena od brige i ka čemu sve to ide - izmače se sa ramena, i po pr­vi put nakon toliko decenija rastegla krila i smjestila se na granu maminog drveta. Da odatle sa pažnjom nadgledala šta njen lu­di Akan dela. A bilo je raznih čuda... išao je od vrata do vrata i ispunjao že­lje otromboljenog naroda. Na svaku vi­ku i prozivku bi skakao i donosio dobra koliko je mogao. No, ljeta prođoše, Akan se savio... lijeni svijet nije mario. Iskao i zijevao... zahtijevao i pljuvao. Na desetine njih prst nije pomjerilo, a ljutilo se na div­nu budalu što više nije onako hitra kako se očekivalo.
Jednom mu tako zatražiše da zaustavi doba monsuna, i otjeraše ga od naselja daleko... da hladnoća repom ne dodirne njihove tabane. Dok je promrzao čekao na planini da zgrabi oluju i zaveže oblake, shvati da su mu ruke orapavile... pogleda na janje, ali ne bi više toplokrvne minijature!, već odrta ovca se uplela u sopstvene brabonjke.
Shvati Akan šta je uradio. Puče grom, al’ u njemu. Spu­sti se među otimače. Dotjera oluju u svaki dom, razvali svako ognjiš­te. Nasta cika i vrt­utma. Kletve i suze sa svih strana. Ne bi njega više briga već osta da gleda kako se sve što je tvorio raspada.
Tutnjalo je nekoliko dana... a u zoru poslednjeg da­na pojavi se sunce i čista vedrina. Naslonio se na majčino drvo i po pr­vi put odmorio od sveg tog baleganja.
Raz­bježala se gomila... osta samo hrpa nedovršenih obaveza.
Tad mu pr­vi put nakon dostine vremena, sletje sova i zgu­či se pored vrata. Stara već... ali odvajkada draga.
Izgradi za sebe ku­ću, domognu se svojih snaga i poče da ži­vi život po sovinim zahtjevima. Tek mnogo posle, vratiše se po ovcu... i smjestiše je iza ograde, da se malo oporavi od zime i leda, i su­lu­dih ideala. Nikad je više Akan ne uze u zagrljaj... ostala je tamo, da preživa i da se od pogrešnih nagona oporavlja.

***

Vama, što ste sopstvenoj familiji žrtva... vama, koji život položiste nezajažljivim hidrama... ako ste iskra, postaćete im briga. Zgaziće vas srkači kičme i mesa... zgaziti, jer im kostima treba premaz od srca. Samo da što više zlata iz­vu­ku iz žila tvog milosrđa.
Jedno utu­vi - dobro se dobrim ne vraća, i u tvojoj žr­tvi će uvijek vidjeti krivca.
Zapeci potrebu da si sluga... iscijepaj ulogu da si svemu rješenje, podrš­ka i zakrpa. Krv više nije dovoljno sveta, ni­ti bitna... ako ti je duša njome izgrebana.
Nije, stvarno nije, život čičak... već mnogo ljepša biljka. Samo ti baš­ta u kojoj si nije dala da se razlistaš.
Sova nek ti bude učiteljica, a dušebrižno jagnje?... pa, najbolje je kao jagnjetina.
Tamo negdje postoji nebo... i lju­di... koji su tvoja porodica.
Mo­je drvo je prepuno soka od vatre i šu­mskog inja... dođi, čekam te sa ispruženim rukama.
Ta­mo gdje smo, tu je tvo­ja do­mo­vi­na.
(Autor je knji­žev­nik)