Pa­le­stin­ski li­de­ri sma­tra­ju da je pre­go­va­rač­ki pro­ces sa Izra­e­lom de­fi­ni­tiv­no sa­hra­njen od­lu­kom Do­nal­da Tram­pa da pri­zna Je­ru­sa­lim za glav­ni grad. Ali, SAD osta­ju je­di­na si­la ko­ja mo­že da po­kre­ne no­ve pre­go­vo­re.
Ko bi još sad mi­slio o mi­rov­nom pro­ce­su? U pe­tak je ra­ke­ta iz Po­ja­sa Ga­ze po­go­di­la izra­el­ski grad Zde­rot i ošte­ti­la ne­ko­li­ko auto­mo­bi­la. Izra­el je od­go­vo­rio na­pa­dom na, ka­ko je na­ve­de­no, jed­no sje­di­šte i je­dan ma­ga­cin oruž­ja ra­di­kal­nog Ha­ma­sa.
U pro­te­sti­ma u Je­ru­sa­li­mu i dru­gim gra­do­vi­ma stra­dao je je­dan Pa­le­sti­nac dok su sto­ti­ne po­vri­je­đe­ne, uglav­nom od gu­me­nih me­ta­ka. Pre­go­vo­ri opet dje­lu­ju uda­lje­ni svje­tlo­snim go­di­na­ma.
Pro­šle sed­mi­ce je jed­na di­plo­mat­ska de­le­ga­ci­ja u ime pa­le­stin­skog pred­sjed­ni­ka Mah­mu­da Aba­sa već upo­zo­ri­la Tram­po­vog ze­ta i sa­vjet­ni­ka Dža­re­da Ku­šne­ra da bi od­lu­ka o pri­zna­nju Je­ru­sa­li­ma kao glav­nog gra­da Izra­e­la mo­gla da ,,ubi­je” mi­rov­ni pro­ces na Bli­skom is­to­ku. Ako bi Tramp – što je u me­đu­vre­me­nu i ura­dio – od­lu­čio da u Je­ru­sa­lim pre­ba­ci am­ba­sa­du, on­da Pa­le­stin­ci vi­še ame­rič­ku ad­mi­ni­stra­ci­ju ne bi mo­gli da shva­te kao ,,iskre­nog po­sred­ni­ka”.
Tramp je od­lu­ku zva­nič­no sa­op­štio u sri­je­du. Ame­rič­ka am­ba­sa­da bi tre­ba­lo da se pre­ba­ci iz Tel Avi­va u Je­ru­sa­lim. Ti­me je, ma­kar pri­vre­me­no, za­pe­ča­će­na sud­bi­na mi­rov­nih pre­go­vo­ra.
Ame­ri­kan­ci su “ubi­li” mi­rov­ni pro­ces, ob­ja­vio je i Isma­il Ha­ni­ja, li­der ra­di­kal­nog Ha­ma­sa, u jed­nom go­vo­ru u Ga­zi. Tram­po­va od­lu­ka je, re­kao je, “ob­ja­va ra­ta” Pa­le­stin­ci­ma. Ha­nan Ašr­vai, vi­so­ki funk­ci­o­ner Pa­le­stin­ske oslo­bo­di­lač­ke or­ga­ni­za­ci­je, re­kao je da je ,,okon­ča­na far­sa u ko­joj su se SAD pred­sta­vlja­le kao ne­pri­stra­sni po­sred­nik”. Da li je ti­me mi­rov­ni pro­ces pro­pao? ,,Ko­ji mi­rov­ni pro­ces?”, pi­ta se u jed­nom ko­men­ta­ru izra­el­ski list ,,Je­ru­sa­lim post’’. Već tri go­di­ne pre­go­vo­ra ne­ma. Do­du­še, pi­še list, Tram­po­va od­lu­ka ne po­ma­že ni­ko­me i pod­ri­va di­plo­mat­ske i stra­te­ške in­te­re­se SAD. Ali, ipak Va­šing­ton osta­je po­sred­nik bez ko­jeg se ni­šta ne­će po­mje­ri­ti s mr­tve tač­ke.
-Ako ika­da po­no­vo bu­de ozbilj­nih pre­go­vo­ra, Pa­le­stin­ci­ma će tre­ba­ti SAD jer ni­jed­na dru­ga ze­mlja ne­ma neo­p­hod­ni uti­caj na Izra­el ka­ko bi spro­veo do­go­vo­re­no- pi­še ,,Je­ru­sa­lim post’’.
Po­li­tič­ka i voj­na moć su od­u­vi­jek bi­li naj­va­žni­ji fak­tor u mi­rov­nim pre­go­vo­ri­ma. Po­li­ti­ko­log Džil Mur­si­ja­no, po­zna­va­lac bli­sko­i­stoč­nog pi­ta­nja iz ber­lin­ske Fon­da­ci­je za na­u­ku i po­li­ti­ku, uka­zu­je da je do­du­še od­u­vi­jek bi­lo ozbilj­nih ini­ci­ja­ti­va ko­je ni­su do­la­zi­le iz SAD. Re­ci­mo, po­sje­ta egi­pat­skog pred­sjed­ni­ka An­va­ra el Sa­da­ta Je­ru­sa­li­mu 1977. go­di­ne ili Arap­ska mi­rov­na ini­ci­ja­ti­va ko­ju je 2002. po­kre­nu­la Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja.
Ali, i Mur­si­ja­no vje­ru­je da su Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve ubu­du­će ne­za­o­bi­la­zne.
-Jer su na­ža­lost Ame­ri­kan­ci je­di­ni ko­ji ima­ju do­volj­no mo­ći da igra­ju na po­li­ti­ku šta­pa i šar­ga­re­pe. Sa­mo su oni u sta­nju da da­ju neo­p­hod­ne bez­bjed­no­sne ga­ran­ci­je, sma­tra on.
Još je­dan pri­log ovoj te­zi je či­nje­ni­ca da dru­gih po­ten­ci­jal­nih po­sred­ni­ka – ne­ma.
Ru­si­ja, zna­ča­jan igrač u si­rij­skom kon­flik­tu i ti­me u ci­je­lom re­gi­o­nu, ne uži­va po­vje­re­nje Izra­e­la. Glav­ni raz­log je što Mo­skva ni­je u si­rij­skom ra­tu po­ku­ša­va­la da ogra­ni­či uti­caj Ira­na, na­pro­tiv – bor­ci ši­it­skog He­zbo­la­ha su na Go­lan­skoj vi­so­rav­ni na gra­ni­ci sa Izra­e­lom.
-To je že­sto­ko po­lju­lja­lo po­vje­re­nje Izra­e­la- do­da­je Mur­si­ja­no u raz­go­vo­ru za ,,Doj­če ve­le’’.
On sma­tra da ni Evrop­ska uni­ja ne do­la­zi u ob­zir. Ona je do­sad pru­ža­la pa­siv­nu po­dr­šku mi­rov­nim ini­ci­ja­ti­va­ma, ali ni­šta vi­še od to­ga. ,,Za­to je EU ire­le­vant­na za mi­rov­ni pro­ces”, ka­že naš sa­go­vor­nik.
Ne­ma sum­nje, ako pre­go­vo­ri po­no­vo poč­nu bi­će još te­ži ne­go ra­ni­je. Zbog ra­ta u su­sjed­noj Si­ri­ji je stra­te­ška po­zi­ci­ja Izra­e­la osla­blje­na, a strah od iran­ske pri­jet­nje ni­ka­da ve­ći.(RTS)


Te­he­ran po­zi­va na ot­por za­vje­ri

Te­he­ran je smje­sta is­ko­ri­stio Tram­pov po­tez u svo­je svr­he: ,,Mu­sli­ma­ni se mo­ra­ju za­jed­no od­u­pri­je­ti ovoj ve­li­koj za­vje­ri”, re­kao je iran­ski pred­sjed­nik Ha­san Ro­ha­ni još pri­je ne­go što je Bi­je­la ku­ća sa­op­šti­la od­lu­ku. Te ri­je­či su na­i­šle na po­zi­ti­van od­jek čak i u su­nit­skom svi­je­tu. Upr­kos sve­mu, igra­či na Bli­skom is­to­ku će po­sle ne­kog vre­me­na vje­ro­vat­no po­no­vo do­ći na po­zi­ci­ju da pre­go­vo­ri ne­ma­ju al­ter­na­ti­vu. Po­sta­vi­će se ta­da pi­ta­nje ne sa­mo ko ho­će ne­go ko ho­će i mo­že da mo­de­ri­ra pre­go­vo­re. Upr­kos sa­da­šnjem gla­snom ne­go­do­va­nju, na kra­ju bi to mo­gle da bu­du ipak Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve.