VA­ŠING­TON – Biv­ši pred­sjed­nik SAD osta­vio je ak­tu­el­nom u ama­net ten­zi­je sa Sje­ver­nom Ko­re­jom. Oba­mi­na po­li­ti­ka pre­ma Pjon­gjan­gu pot­pu­no je pro­pa­la, ka­žu struč­nja­ci. Ne­vo­lja je što je Tram­po­va jed­na­ko lo­ša, ali uz opa­snu re­to­ri­ku.
Ka­da je iza­bra­ni pred­sjed­nik Tramp, ne­što pri­je zva­nič­ne ina­u­gu­ra­ci­je, u Bi­je­loj ku­ći po­sje­tio pred­sjed­ni­ka Oba­mu, me­di­ji su pre­ni­je­li da je sta­ri šef dr­ža­ve pre­nio no­vom ka­ko će je­dan od glav­nih iza­zo­va nje­go­vog man­da­ta bi­ti Sje­ver­na Ko­re­ja. Oba­ma je, is­po­sta­vi­lo se, bio u pra­vu. Se­dam mje­se­ci ka­sni­je agre­siv­no ru­ko­vod­stvo u Pjon­gjan­gu pri­je­ti da će na­pa­sti ame­rič­ku te­ri­to­ri­ju. Da­le­ke ten­zi­je na Ko­rej­skom po­lu­o­str­vu su u vr­hu agen­de Do­nal­da Tram­pa.
U jed­noj stva­ri je Tramp ne­sum­nji­vo u pra­vu – to što Sje­ver­na Ko­re­ja i da­lje za­da­je gla­vo­bo­lje Va­šing­to­nu ima ve­ze sa lo­šom po­li­ti­kom Ba­ra­ka Oba­me.
Nje­gov pri­stup pro­ble­mu opi­su­je se sin­tag­mom stra­te­ško str­plje­nje. Ta­ko je Oba­ma stva­ri de­fi­ni­sao u jed­noj stra­te­gi­ji na­ci­o­nal­ne bez­bjed­no­sti iz 2015.
To se, do­du­še, ni­je od­no­si­lo sa­mo na Sje­ver­nu Ko­re­ju već na spolj­nu po­li­ti­ku ge­ne­ral­no, ali je da­le­ko­i­stoč­na dik­ta­tu­ra sva­ka­ko bi­la ogled­ni pri­mjer ta­kve po­li­ti­ke.
Oba­ma je ra­no na po­čet­ku svog pr­vog man­da­ta od­ba­cio voj­nu op­ci­ju u po­gle­du Pjon­gjan­ga.
Nje­go­va ad­mi­ni­stra­ci­ja je mal­te­ne pu­nih osam go­di­na str­plji­vo po­ku­ša­va­la da na raz­ne na­či­ne pri­vo­li ili pri­mo­ra Sje­ver­nu Ko­re­ju da za­u­sta­vi raz­voj ra­ke­ta i nu­kle­ar­nih bo­je­vih gla­va.
U Oba­mi­ne alat­ke su spa­da­li di­plo­mat­ski i eko­nom­ski pri­ti­sak, te stal­ne osu­de ka­ta­stro­fal­nog so­ci­jal­nog sta­nja i ne­do­stat­ka ljud­skih pra­va opi­sa­nih u iz­vje­šta­ji­ma UN.
– Oba­min pri­stup Sje­ver­noj Ko­re­ji bio je pro­ma­šaj. On je dao Sje­ver­noj Ko­re­ji vre­me­na da na­sta­vi sa raz­vo­jem svog nu­kle­ar­nog ar­se­na­la, ka­že Kel­si Da­ven­port, po­zna­va­telj­ka te­ma­ti­ke nu­kle­ar­nog raz­o­ru­ža­va­nja u ame­rič­kom tru­stu mo­zgo­va Aso­ci­ja­ci­ji za kon­tro­lu na­o­ru­ža­nja.
Osnov­na gre­ška je bi­la, sma­tra ona, Oba­mi­no oče­ki­va­nje da će Pjon­gjang bi­ti spre­man da se raz­o­ru­ža pri­je ne­go što va­šing­ton­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja uop­šte pri­sta­ne da sjed­ne za pre­go­va­rač­ki sto.
– Od Sje­ver­ne Ko­re­je se tra­ži­lo da se oba­ve­že na is­hod pre­go­vo­ra, dok se Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve ni na šta ne bi oba­ve­za­le. Pred­u­slo­vi za pre­go­vo­re su pre­la­zi­li sve gra­ni­ce.
Sank­ci­je, do­da­je sa­go­vor­ni­ca Doj­če ve­le, ni­su bi­le po­ve­za­ne sa pri­hva­tlji­vom po­nu­dom Pjon­gjan­gu ta­ko da ko­mu­ni­stič­kom re­ži­mu prak­tič­no ni­je po­nu­đen iz­laz. Ona Oba­mi­nu po­li­ti­ku opi­su­je kao „pra­vlje­nje ra­ču­na bez krč­ma­ra”.
– Po sva­kom mo­gu­ćem mje­ri­lu stra­te­ško str­plje­nje je bi­lo pro­ma­šaj, sa­gla­sna je i Se­lest Aring­ton, pro­fe­sor­ka upu­će­na u pro­ble­ma­ti­ku Ko­re­je sa Uni­ver­zi­te­ta „Džordž Va­šing­ton”.
Ona sma­tra da Va­šing­ton ni­je ra­zu­mio na­mje­re ru­ko­vod­stva Sje­ver­ne Ko­re­je.
– Sa­mo če­ka­nje na po­te­ze Pjon­gjan­ga bi­lo je pa­siv­no sta­nje. Mo­žda je Oba­mi­na ad­mi­ni­stra­ci­ja mo­gla sna­žni­je da in­si­sti­ra na di­ja­lo­gu ili ma­kar po­vrat­ku na for­mat pre­go­vo­ra šest dr­ža­va kao što je bio slu­čaj 2005. i 2006. go­di­ne.
Šta­vi­še, Bi­je­la ku­ća je ig­no­ri­sa­la dis­kret­no pru­že­nu ru­ku iz Pjon­gjan­ga. Ta­ko je, pod­sje­ća Da­ven­por­to­va, 2014. i 2015. di­na­sti­ja Kim po­nu­di­la za­mr­za­va­nje svo­jih te­sto­va nu­kle­ar­nog oruž­ja u za­mje­nu za za­mr­za­va­nje ame­rič­kih voj­nih vje­žbi sa ju­žno­ko­rej­skom voj­skom.
– Ka­da je Sje­ver­na Ko­re­ja od­škri­nu­la vra­ta za raz­go­vo­re, SAD su ih smje­sta za­lu­pi­le.
Po­re­de­ći si­tu­a­ci­ju sa ame­rič­ko-iran­skim na­pe­to­sti­ma ko­je je Oba­mi­na Vla­da pre­mo­sti­la, Kel­si Da­ven­port na­vo­di da se pre­go­vo­ri­ma sa Te­he­ra­nom pri­šlo is­kre­ni­je i otvo­re­ni­je.


No­va sta­ra po­li­ti­ka

Ono što sa­go­vor­ni­ce Doj­če ve­lea na­zi­va­ju „pro­pa­šću Oba­mi­ne po­li­ti­ke” re­zul­ti­ra­lo je po­vrat­kom Sje­ver­ne Ko­re­je pro­iz­vod­nji plu­to­ni­ju­ma za atom­sko na­o­ru­ža­nje te am­bi­ci­o­zni­jim pro­gra­mom raz­vo­ja pro­jek­ti­la. Usli­je­dio je niz te­sto­va od ko­jih je sva­ki usi­jao sta­nje u re­gi­o­nu. „Tramp je u pra­vu ka­da ka­že da je stra­te­ško str­plje­nje oma­nu­lo”, ka­že Da­ven­por­to­va.
Ali ne­vo­lja je, do­da­je, što osim kri­ti­ke na ra­čun svog pret­hod­ni­ka ak­tu­el­ni pred­sjed­nik ni­je ura­dio ni­šta da po­bolj­ša si­tu­a­ci­ju ili po­nu­di al­ter­na­ti­vu. – Za­pra­vo je Tram­po­va ad­mi­ni­stra­ci­ja pre­pa­ko­va­la stra­te­ško part­ner­stvo i pred­sta­vi­la ga pod dru­gim na­zi­vom – mak­si­mal­ni pri­ti­sak i an­ga­žo­va­nje, i upa­ri­la to sa neo­d­go­vor­nim pri­jet­nja­ma voj­nom si­lom. No­vi pri­stup ni­je ni­šta bo­lji, čak je i mno­go opa­sni­ji.
– Ka­da sve­de­te stva­ri na su­šti­nu, ne vi­dim mjer­lji­vu raz­li­ku u po­gle­du po­li­ti­ke. Mo­žda ima vi­še re­to­ri­ke i tvi­to­va i ne­ja­snih sig­na­la i zbu­nju­ju­ćih po­ru­ka, ali na po­slet­ku iz­gle­da uglav­nom kao ono što smo gle­da­li od Oba­mi­ne ad­mi­ni­stra­ci­je. Mo­žda je stra­te­ško str­plje­nje još uvi­jek ži­vo – ka­že pro­fe­sor­ka Aring­ton.