Mla­da na­uč­ni­ca Ana Jo­ka­no­vić ra­de­ći u Bar­se­lo­ni, u na­uč­nom cen­tru BSC – „Bar­se­lo­na su­per­com­pu­ting cen­ter”, gdje je oti­šla na dok­tor­ske stu­di­je, već go­di­na­ma je na iz­vo­ru zna­nja, kao dio ti­ma ko­ji ra­di na su­per­kom­pju­te­ru Ma­re­No­strum – tri­na­e­stom po ve­li­či­ni su­per­ra­ču­na­ru na svi­je­tu, ko­ji se na­la­zi u ka­pe­li Tor­re Gi­ro­na Kroz raz­go­vor sa njom sa­zna­li smo gdje se sve pri­mje­nju­je su­per­ra­ču­nar, ko­li­ko je i za­što on već go­di­na­ma dio na­še sva­ko­dne­vi­ce, gdje ide na­u­ka in­for­ma­tič­ka na­u­ka i ko­li­ko je zna­čaj­na za čo­vje­čan­stvo. Na­rav­no, Ana Jo­ka­no­vić nam je ot­kri­la gdje je nju na­u­ka od­ve­la, ka­ko se­be vi­di za de­ce­ni­ju dvi­je, od­li­vu mo­zgo­va, i sa­vje­ti­ma mla­di­ma ko­ji su želj­ni zna­nja.
Mla­da na­uč­ni­ca, ko­ja je pri­je­klom iz Pi­ve, a ko­ja je ro­đe­na u Fo­či, is­ta­kla je da je na­uč­ni cen­tar u Bar­se­lo­ni, ko­je fi­nan­si­ra­ju EU, Špa­ni­ja i Ka­ta­lo­ni­ja, je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih in­for­ma­tič­kih ce­nr­ta­ra na svi­je­tu ko­ji ima če­ti­ri od­sje­ka – Ra­ču­nar­ske na­u­ke, Ge­o­na­u­ka, Na­u­ka o ži­vim or­ga­ni­zmi­ma i Ra­ču­a­nr­ske apli­ka­ci­je. Ba­zič­no, BSC je po­sve­ćen raz­vo­ju su­pe­r­ra­ču­na­ra, ra­ču­nar­skih mo­de­la i apli­ka­ci­ja, ali sa­ra­đu­je i sa naj­po­zna­ti­jim IT kom­pa­ni­ja­ma –Le­no­vo, Ci­sko, Fu­jit­su, po­zna­tim la­bo­ra­to­ri­ja­ma, naft­nom i he­mij­sko in­du­stri­jom, avi­o­in­du­stri­jom, kom­pa­ni­ja­ma ko­je se ba­ve ino­va­tiv­nim iz­vo­ri­ma ener­gi­je po­put po­put vje­tra... Iako obić­nom čo­vje­ku mo­žda i ni­je ja­sno za­što mo­ra­ju da pso­to­je su­per­ra­ču­na­ri, Ana Jo­ka­no­vić je na­gla­si­la da da­nas svi­jet ne bi mo­gao bez njih. Nez njih ne bi mo­gli da ra­de ve­li­ki na­uč­ni ce­tri, bol­ni­ce, fa­kul­te­ti... kom­pju­te­ri su po­sta­li sa­stav­ni i oba­ve­zni dio na­še stvar­no­sti.
• Šta obi­čan čo­vjek tre­ba da zna o su­per­ra­ču­na­ri­ma. Za­što bi­smo tre­ba­li da ula­že­mo no­vac po­re­skih ob­ve­zni­ka u njo­hov raz­voj?
– Po­ći­ću od ono­ga što nas sve in­te­re­su­je – vre­men­ske prog­no­ze. Ona za­vi­si od ve­li­kog bro­ja pa­ra­me­ta­ra u at­mos­fe­ri. Da bi od­re­di­li pre­dik­ci­ju sva­ke tač­ke tih pa­ra­me­ta­ra tre­ba nam ogro­man broj pro­ce­so­ra. Su­per­ra­ču­na­ri su upra­vo ta ma­ši­na ko­ja po­sje­du­je ogro­man broj pro­ce­so­ra, i sva­ki od njoh ob­ra­đu­je po je­dan pa­ra­me­tar u at­mos­fe­ri, ko­ji je ve­zan za in­for­ma­ci­ju ko­ja nam po­ma­že da ura­di­mo vre­men­sku prog­no­zu. Ima­mo hi­lja­de i mi­li­o­ne uve­za­nih pro­ce­so­ra, i sva­ki od njih ob­ra­đu­je po je­dan dje­lić at­mos­fe­re, a on­da oni iz­me­đu se­be ko­mu­ni­ci­ra­ju i do­bi­je se glo­bal­na sli­ka - glo­bal­ni za­klju­čak, i kao re­zil­tat ima­mo prog­no­zu vre­me­na.
• Su­per­ra­ču­na­ri su, da­kle, već dva­de­se­tak go­di­na sa­stav­ni i neo­hod­ni dio na­še sva­ko­dne­vi­ce, i to u ra­znim obla­sti­ma, a da to­ga mo­žda i ni­smo svje­sni?
– Oni su dio na­šeg ži­vo­ta u ra­znim obla­sti­ma, a eto, vre­men­ska prog­no­za je mo­žda je naj­do­stup­ni­ja i ona nas naj­vi­še in­te­re­su­je. Me­đu­tim, ko­ri­ste se za mno­go na­pred­ni­je obla­sti kao što su astro­no­mi­ja, ne­u­ro­na­u­ka, me­di­ci­na, mo­de­lo­va­nje mo­le­ku­la... Sve će nam bi­ti bli­ži i kad je u pi­ta­nju pro­iz­vod­nja ener­gi­je. Eto, i mi sad u Cr­noj Go­ri ima­mo vje­tre­nja­če i vje­tr­o­ge­ne­ra­to­re, pa se su­per­ra­ču­na­ri ko­ri­ste kod prog­no­ze za pro­iz­vod­nju ener­gi­je u nji­ma. Pri­mje­nju­je se od sva­ko­dnev­nih ljud­skih po­tre­ba do obla­sti ko­je pred­sta­vlja­ju po­sled­nju ri­ječ na­u­ke. Mi­slim da su su­per­kom­pju­te­ri u me­di­ji­ma na Za­pa­du mno­go pri­sut­ni­ji, no, ta­mo je na­u­ka raz­vi­je­ni­ja i o nji­ma se, pri­rod­no, vi­še zna. Ali, sva­ka­ko i za nas po­sto­je obla­sti za ko­je su su­per­ra­ču­na­ri bir­ni, a ko­ji i te ka­ko uti­ču na naš sva­ko­dnev­ni ži­vot.
• Či­nje­ni­ca da je u Cr­noj Go­ri već go­di­na­ma i de­ce­ni­ja­ma od­liv mo­zgo­va u pu­nom je­ku. Ta­len­to­va­ni lju­di po­put Vas ne na­la­ze ov­dje svo­je mje­sto. Ka­ko ste se sna­šli sa zna­njem ko­je ste ste­kli ov­dje u Špa­ni­ji?
– Za­vr­ši­la sam smjer Te­le­ko­mu­nik­ci­ja i ra­di­la sam go­di­na­ma u te­le­no­ru kao in­že­njer za mre­žu. Ka­da sam oti­šla u Špa­ni­ju, pr­vo na ma­gi­star­ske a za­tim i na dok­tor­ske stu­di­je ja prak­tič­no ni­sam ima­la ni­ka­kvos e uklju­čim u či­ta­vu pri­ču, a da ne­ka­žem da pso­ti­žem ne­ke re­zul­ta­te. To pred­zna­nje o pa­ra­lel­nom pro­gra­mi­ra­nju. Ap­so­lut­no ni­ka­kvo. Na osnov­nim stu­di­ja­ma ni­sam ima­la ni je­dan pred­met iz te obla­sti, ta­ko da kad sam ta­mo do­šla mo­ra­la sam da po­la­žem par is­pi­ta sa osnov­nih stu­di­ja ka­ko bih mo­gla da pra­tim pro­gram na ma­gi­star­skim stu­di­ja­ma. To je bio je­dan pre­la­zan pe­ri­od ko­ji mi je bio ja­ko te­žak, a mo­ra­la sam da ga pro­đem da bih uop­šte mo­gla da pra­tim sva de­ša­va­nja i da se sa­mo uklju­čim u či­ta­vu pri­ču, a ne da po­sti­žem ne­ke re­zul­ta­te. O to­me ni­sam ni sa­nja­la. Još su osnov­ne stu­di­je bi­le na špan­skom je­zi­ku pa sam i to pa­ra­lel­no mo­ra­la da sa­vla­dam. Bi­lo je te­ško tih par go­di­na. Ali, po­sli­je par go­di­na pri­la­go­đa­va­nja do­šao je onaj in­te­re­sant­ni­ji pe­ri­od, jer to je to­li­ko za­ni­mlji­va oblast i to­li­ko pru­ža jed­nom iže­nje­ru da ima iza­zo­va i uslo­va da ra­di.
• Na ka­kve ste uslo­ve na­i­šli u Bar­se­lo­ni?
– Ima­mo od­lič­ne uslo­ve, to­li­ko re­sur­sa na ras­po­la­ga­nju u smi­slu ma­ši­na na ko­ji­ma mo­že­mo da ra­di­mo i in­fra­stuk­tu­re da je to ve­o­ma in­spi­ra­tiv­no.
Što sa­vje­tu­je mla­dom čo­vje­ku. Da ide ili da osta­ne i po­ku­ša ne­što da po­mje­ri.
– Sa­mo mo­gu da po­ru­čim ono što bih se­bi re­kla, a to je da ka­da osje­ti da je ogra­ni­čen i spu­tan mo­ra da pro­na­đe put da bi na­sta­vio da se usa­vr­ša­va. T ni­je u ne­skla­du sa pa­tri­o­ti­zmom – na­pro­tiv, sma­tram da je to pa­tri­o­ski čin, jer gdje god bi­lo mi smo dio ovih pro­sto­ra. I ako se­be usa­vr­ša­va­mo mi obo­ga­ću­je­mo svoj za­vi­čaj, po­put pre­da­va­nja, go­sto­va­nja, na­uč­nih tri­bi­na Uvi­jek mo­že­mo da se vra­ti­mo i po­di­je­li­mo svo­je zna­nje i ta­ko po­mjer­ni­mo gra­ni­ce, po­mog­ne­mo ko­le­ga­ma u lo­ka­li­ma i pru­ži­mo im svo­ja is­ku­stva. Ako ne­ma pri­li­ke da se na­pre­du­je ov­dje uvi­jek sa­vje­tu­jem ko­le­ge da se kre­ne da­lje i ne vi­dim to kao iz­da­ju. Mi­slim da je naj­go­re osta­ti ta­mo gdje si spu­tan. Kao što re­koh, uvi­jek po­sto­ji pri­li­ka za po­vra­tak, da li stal­no ili po­vre­me­no, mo­žda kao go­stu­ju­ći pre­da­vač. Ali, ni­kad se ne za­bo­ra­vlja oni oda­kle si i što si.
• Ka­ko vi­di­te se­be za de­set, dva­de­set go­di­na? Da li ima­te neo­stva­re­ni san ka­da je na­u­ka u pi­ta­nju?
– Obič­no ne pla­ni­ram to­li­ko da­le­ko, za­to što kad se se ostvr­nem una­zad i pri­sje­tim se ka­ko su stva­ri u ži­vo­tu išle, a obič­no su me iz­ne­na­đi­va­le, on­da imam odje­ćaj da ne­ma po­tor­be da pla­ni­ram. Na­rav­no, za­sad imam že­lju da se ba­vim pro­gra­mi­ra­njem i su­pe­r­ra­ču­na­ri­ma. Dok god osje­ćam da me me ne­što is­pu­nja­va i da ra­stem u du­hov­nom i in­te­lek­tu­al­nom bi­ću tu gdje je­sam, ali ako osje­tim u bi­o­lo kom smi­slu sa sam spu­ta­na i da mi ne­što ne od­go­va­ra, po­ku­ša­ću da pro­na­đem ne­što no­vo - ili oblast iststra­ži­va­nja, ili pro­stor. Mi­slim da je naj­va­žni­je da čo­vjek ima šan­su da se usa­vr­ša­va.
S.ĆET­KO­VIĆ


Jed­no je po­li­ti­ka, dru­go na­u­ka

Ana Jo­ka­no­vić je pro­ko­men­ta­ri­sa­la za „Dan” ka­ko će uti­ca­ti tre­nut­na po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja u Ka­ta­lo­ni­ji, gdje se na­la­zi Na­uč­ni cen­tar u ko­jem ra­di.
– Mi­slim da se stva­ri ne­će ra­di­kal­no pri­mi­je­ni­ti. Ko­li­ko sam shva­ti­la uko­li­ko ka­ta­lon­ska vla­da osta­ne sve će osta­ti ka­ko je­ste. A, ako Ma­drid pre­u­zme in­ge­ren­ci­je ka­tal­non­ske upra­ve nad In­sti­tu­tom on­da će smao po­ra­sti udio špan­ske vla­de u Cen­tar. Od­nos sa­da je 60 od­sto Špa­ni­ja, de­set Ka­ta­lo­ni­ja, a de­set pro­ce­na­ta uni­ver­zi­tet. No, pu­no ime cen­tra je Cen­tar­na­ci­o­nal de kom­pu­te­rion – na­ci­o­nal­ni cen­tar Špa­ni­je. U kraj­njoj li­ni­ji, ni­je u in­te­re­su ni Špa­ni­je ni Ka­ta­lo­ni­je da se ovaj Cen­tar ras­for­mi­ra. On je ve­o­ma bi­tan u evrop­skom pro­sto­ru.