PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ja­sno je da su svi cr­no­gor­ski ri­ba­ri isto­vre­me­no i lov­ci, oni sa svo­jom ri­bar­skom opre­mom u čam­ci­ma no­se i svo­je oruž­je, pa se sto­ga de­ša­va ne ri­jet­ko da na ne­koj od ri­bar­skih bar­ki da­le­ko na vo­di si­jev­ne oruž­je i po­dig­ne se obla­čić di­ma, ako se de­si da ne­ki je­zer­ski orao ili ne­ka dru­ga per­na­ta gra­blji­vi­ca su­vi­še la­ko­mi­sle­no pro­le­ti po­red bro­da na do­met pu­ške.
Ako se iz sa­da­šnjo­sti pre­ba­ci­mo u pro­šlost Ska­dar­skog je­ze­ra i nje­go­ve oko­li­ne, po­ja­vi­će se pred na­šim um­nim oči­ma naj­u­zbu­dlji­vi­je i naj­u­pe­ča­tlji­vi­je sli­ke. U pra­sta­ra vre­me­na, pri­je ne­go što je svjet­ski vla­dar Rim do­šao ov­dje, oko­li­nu Ska­dar­skog je­ze­ra na­sta­nji­va­li su Ili­ri, ko­ji­ma Pli­ni­jus neo­prav­da­no pri­pi­su­je „zao po­gled” i ko­ji su ima­li na­vi­ku da te­to­vi­ra­ju svo­ja ti­je­la. Te­to­vi­ra­nje je bi­lo za­jed­nič­ko sa nji­ho­vim srod­ni­ci­ma Tra­ča­ni­ma. Osim to­ga, He­ro­di­jan ih je opi­si­vao kao lju­de vi­so­kog sta­sa, Pla­ut po­mi­nje nji­ho­vo ve­li­ko li­ce či­me ci­lja na ke­fa­lo­ni­ju, a nji­ho­vu cr­nu bo­ju ko­se na­vo­de jed­no­gla­sno svi sta­ri isto­ri­ča­ri. Oni su se ras­pa­li u po­je­di­na ple­me­na na če­lu sa svo­jim sop­stve­nim ple­men­skim star­je­ši­na­ma ili kra­lje­vi­ma i ži­vje­li su dje­li­mič­no kao pa­sti­ri od pri­ho­da od svojih sta­da, a dje­li­mič­no od lo­va i ri­bo­lo­va. A po­red to­ga, po­tvr­đe­no je da su se ple­me­na ko­ja su ži­vje­la na Ja­dran­skoj oba­li ba­vi­la i ma­nje ča­snim po­slo­vi­ma: pljač­kom na mo­ru. Pre­vlast nad osta­lim ple­me­ni­ma vre­me­nom je osvo­ji­lo ple­me Ar­di­e­ja či­ji je kralj Agron bio osni­vač ve­li­kog ilir­skog car­stva i ko­ji je re­zi­di­rao u Sko­dri, da­na­šnjem Ska­dru na Ska­dar­skom je­ze­ru. Ka­da je on umro, na tron se po­pe­la nje­go­va udo­vi­ca, kra­lji­ca Te­u­ta, jed­na od naj­ve­ćih kru­ni­sa­nih že­na sta­rog vi­je­ka, ko­ja ni­je za­zi­ra­la od bor­be pro­tiv Rim­skog car­stva, u ko­joj je pod­le­gla, na­kon što je u po­sled­njoj fa­zi ilir­sko-rim­skog ra­ta bi­la pri­nu­đe­na da pre­se­li svo­ju re­zi­den­ci­ju iz Sko­dre u Ri­zon, da­na­šnji Ri­san u Bo­ki Ko­tor­skoj. Na­kon nje­nog po­vla­če­nja i nje­ne smr­ti u ze­mlji je opet buk­nuo rat­ni pla­men, jer je njen na­sled­nik, kralj Gen­ti­je, ko­ji je opet vra­tio svo­ju re­zi­den­ci­ju u Sko­dru, po­no­vo po­seg­nuo za oruž­jem pro­tiv Ri­mlja­na, ko­ji­ma je ovog pu­ta bi­la po­treb­na ve­li­ka si­la da bi opet po­bi­je­di­li Ili­re. Po­no­sna rim­ska flo­ta plo­vi­la je Ja­dran­skim mo­rem i is­kr­ca­la moć­nu kop­ne­nu voj­sku kod An­ti­ba­ri­ja (da­na­šnjeg An­ti­va­ri­ja) ko­ju je pred­vo­dio pre­tor Lu­ci­us Ani­ci­us 168. go­di­ne pri­je no­ve ere, kre­ću­ći se u br­zom mar­šu pre­ma Sko­dri, dok su rim­ski rat­ni ga­li­o­ti plo­vi­li uz Ri­je­ku Bar­ba­nu (da­na­šnja Bo­ja­na, ko­ja pred­sta­vlja od­vod Ska­dar­skog je­ze­ra u Ja­dran­sko mo­re), da bi sa Ska­dar­skog je­ze­ra po­mo­gli ope­ra­ci­je kop­ne voj­ske kod Sko­dre. Po­sli­je kra­će op­sa­de uspje­lo im je da za­u­zmu grad, a kralj Gen­ti­je je pao u rop­stvo rim­skog voj­sko­vo­đe, či­me je za­u­vi­jek ne­sta­la sa­mo­stal­nost Ilir­skog car­stva. Sko­dra i Ska­dar­sko je­ze­ro su pa­li pod vlast Ri­mlja­na, a Sko­dra je ka­sni­je u vri­je­me Cla­u­dia Auusta bi­la glav­ni grad rim­ske pro­vin­ci­je zva­ne Illyria Pra­e­va­li­ta­na. U rim­sko do­ba flo­ti­la rim­skih ga­li­o­ta još jed­nom je po­bje­do­no­sno plo­vi­la Ska­dar­skim je­ze­rom, ka­da se na sje­ver­noj oba­li is­kr­ca­vao car Di­o­kle­ci­jan, oda­kle se upu­tio u oblast da­na­šnje Pod­go­ri­ce, da bi ta­mo osno­vao grad Di­o­kle­ju, ko­ji je do­bio na­ziv po nje­mu. Do­ka­za­no je da je Ska­dar­sko je­ze­ro bi­lo mno­go ve­će u ilir­sko do­ba, a mo­žda i u do­ba Ri­mlja­na, ne­go da­nas. Pro­sti­ra­lo se ta­da do sa­me da­na­šnje Pod­go­ri­ce, a pre­ma ne­kim dru­gim ver­zi­ja­ma čak i do da­na­šnjeg Spu­ža, ali po­ro­zni kreč­njak, ko­ji sa svih stra­na okru­žu­je je­ze­ro, ni­je mo­gao du­go da odo­li ero­zi­ji i pu­kao je na dva mje­sta. Ta­ko su se for­mi­ra­la dva vo­de­na od­vo­da do Ja­dran­skog mo­ra: ri­je­ke Bo­ja­na i Ki­ri, pre­ko ko­jih je do­sta vo­de ote­klo do Ja­dran­skog mo­ra, ta­ko da je ni­vo je­ze­ra pri­lič­no opao a nje­go­ve oba­le su upa­le du­blje u je­ze­ro. (...)
Od isto­rij­skih do­ga­đa­ja iz naj­no­vi­jeg do­ba, ko­ji su se od­i­gra­li na Ska­dar­skom je­ze­ru, dva za­slu­žu­ju da bu­du po­me­nu­ta, ra­di se o jed­nom iz­u­zet­nom pri­zo­ru i o jed­noj po­tre­snoj ka­ta­stro­fi. Ovo pr­vo pru­ži­lo se obal­skim sta­nov­ni­ci­ma 26. av­gu­sta 1910. go­di­ne ka­da je cr­no­gor­ski pre­sto­lo­na­sled­nik Da­ni­lo po­vo­dom pro­gla­še­nja Cr­ne Go­re kra­lje­vi­nom or­ga­ni­zo­vao lov na pe­li­ka­ne na Ska­dar­skom je­ze­ru u čast ita­li­jan­skog kra­ljev­skog pa­ra ko­ji je bo­ra­vio u ze­mlji. Ta­da je kra­lji­ca Je­le­na, li­je­pa kra­lje­va kćer­ka iz Cr­nih pla­ni­na, ulo­vi­la ne­ke ogrom­ne mo­čvar­ne pti­ce, dok su joj kli­ca­li i di­vi­li joj se nje­ni vjer­ni Cr­no­gor­ci, ko­ji su, sa­ku­plje­ni na oba­li, bi­li svje­do­ci ovog sjaj­nog kne­žev­skog ulo­va. Je­dan mno­go tu­žni­ji do­ga­đaj od­i­grao se po­sled­njeg de­cem­bar­skog da­na 1911. pred ma­som na­ro­da ko­ja se sku­pi­la na oba­li je­ze­ra da vi­di cr­no­gor­skog ofi­ci­ra Ko­ri­o­la­na Mo­ni­ća, pr­vog pi­lo­ta Cr­ne Go­re, ka­ko upra­vlja svo­jom Ble­ri­ot le­ti­li­com. Pa­tri­jar­hal­ni Cr­no­gor­ci su za­di­vlje­ni po­sma­tra­li svjet­sko ču­do da­na­šnji­ce, čo­vje­ka ko­ji je po­put pti­ce le­tio u va­zdu­hu, a sva­ki za­o­kret, ko­ji bi le­ti­li­ca na­pra­vi­la, iza­zi­vao je ve­li­ki apla­uz. Ali od­jed­nom su se za­ču­li uz­vi­ci za­pre­pa­šće­nja cr­no­gor­skih že­na i dje­vo­ja­ka, dok su mu­škar­ci zbu­nje­no gle­da­li na je­ze­ro, gdje se de­ša­va­lo ne­što stra­šno: le­ti­li­ca za­jed­no sa nje­nim hra­brim pi­lo­tom po­če­la je da pa­da po­put stri­je­le i ras­pr­snuv­ši se u va­zdu­hu pa­la je u vo­du i po­to­nu­la. Od­mah je po­ku­ša­no spa­sa­va­nje ne­sreć­nog pi­lo­ta, ali svi ti po­ku­ša­ji su do­šli pre­ka­sno, po­ruč­nik Mo­nić se uto­pio u vo­di.KRAJ