Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Jo­van Ši­ba­li­ja je ostao u du­bo­kom sje­ća­nju svo­ga brat­stva i ple­me­na zbog to­ga što je na Sje­nič­kom po­lju za­mi­je­nio vo­žda Ka­ra­đor­đa na meg­da­nu sa Tu­ran-be­gom. Evo ka­ko se to do­go­di­lo:
„Pri­je ne­go je na­pao Sje­ni­cu Ka­ra­đor­đu stig­ne po­ru­ka da iza­đe pred oba­dvi­je voj­ske na meg­dan ču­ve­nom tur­skom ju­na­ku Tu­ran-be­gu bo­san­sko­me. Ka­ra­đor­đe po gla­sni­ku po­ru­či Tu­ran-be­gu da pri­ma meg­dan i od­re­di čak mje­sto gdje ima da se sret­nu. Kad su za ovo do­zna­li nje­go­vi do­glav­ni­ci na­va­le na Ka­ra­đor­đa svim si­la­ma da ga od­vra­te od meg­da­na, jer kad bi iz­gu­bi­li ve­li­kog Vo­žda, ka­ko je re­kao je­dan voj­vo­da, mo­gli bi iz­gu­bi­ti usta­nak. Ka­ra­đor­đe po­pu­sti, a za nje­go­va za­mje­ni­ka od­re­de Jo­va­na Ši­ba­li­ju, pro­sla­vlje­nog usta­nič­kog bar­jak­ta­ra i ju­na­ka.
Ka­ra­đor­đe ski­ne svoj ću­rak i dvi­je ku­bur­li­je pa ih da­de Jo­va­nu. Jo­van sa Ka­ra­đor­đe­vim ćur­kom, ku­bur­li­ja­ma i na Ka­ra­đor­đe­vom Mr­ko­vu kre­ne na meg­dan Tu­ran-be­gu na mje­stu gdje će gle­da­ti oba­dvi­je voj­ske. Tač­no na sre­di­ni se sa­sta­nu meg­dan­dži­je. Pr­vo je na od­re­đe­no mje­sto sti­gao Jo­van Ši­ba­li­ja za ko­ga su Tur­ci mi­sli­li da je Ka­ra­đor­đe. On, po­dig­nuv­ši sa­blju, za­vi­če put tur­ske voj­ske da mu Tu­ran-beg iza­đe na meg­dan „đe gle­da­ju i Sr­bi i Tur­ci“
Tu­ran-beg je bio spre­man. Obo­de svog ko­nja i kre­nu put Jo­va­na. Ne­gdje na oko pe­de­set ko­ra­ka za­vi­če put Jo­va­na:
„Dr­ži mi se, Cr­ni Đor­đe, da vi­diš ka­ko tur­ska sa­blja si­je­če!“
Jo­van po­le­ti put ko­nja i u istom mo­men­tu kad i Tu­ran-beg opa­li ku­bu­ru. Oba vič­ni meg­da­nu i do­bri stri­jel­ci smrt­no po­go­de jed­ni dru­go­ga. Kad su do­šli Sr­bi po Jo­va­na a Tur­ci po Tu­ra­na, obo­ji­ca su već bi­li mr­tvi.
Na­rod­ni gu­slar i pje­vač Fi­lip Vi­šnjić opje­vao je ovu po­gi­bi­ju u na­rod­noj pje­smi, gdje se po­red osta­log ka­že:

„Kad pa­do­še dvi­je po­gla­vi­ce
Na ši­ro­kom po­lju sje­nič­ko­me,
Đe gle­da­ju dvi­je sil­ne voj­ske,
Od Tu­ra­ka Tu­ran Be­go­vi­ću
A od Sr­ba Jo­van Ši­ba­li­ću.
Sva tur­ći­ja ža­li Beg Tu­ra­na
A Sr­bi­ja Ši­ba­lić Jo­va­na.“

I da­nas se na tur­skom gro­blju u Sje­ni­ci na­la­zi grob Tu­ran-be­ga. Jo­van Ši­ba­li­ja sa­hra­njen je u jed­nom se­lu ne­da­le­ko od Sje­ni­ce. Jo­va­nov unuk Živ­ko pre­nio je ko­sti u Drob­njak i sa­hra­nio ih na Ža­blja­ku, pod Dur­mi­to­rom. Tu je doc­ni­je po­dig­nut spo­me­nik.
Bar­jak­tar Jo­van Bo­žov Ši­ba­li­ja imao je si­na Sto­ja­na. Brat­stvo Ši­ba­li­je u Drob­nja­ci­ma, gdje se od­se­lio iz Gor­nje Mo­ra­če sa stri­cem Ga­vri­lom, vo­di od nje­ga po­ri­je­klo.

*
Po slo­mu Pr­vog srp­skog ustan­ka, Ga­vri­lo se vra­tio u Cr­nu Go­ru. De­da­ga Čen­gić, sin Sma­il-agin, po­nu­dio mu je či­tluk – da se oka­ne če­to­va­nja, ali mu je od­go­vo­rio:

„Jes’ da mi je kav­ga do­di­ja­la
i kr­va­va če­ta do­sa­di­la,
Tur­čin zbo­ri i što mu se ne­će,
da bi ne­či obraz obr­ljao
i kra­ji­nu svo­ju odr­žao...“

Pod sta­rost se oka­nio če­to­va­nja, a na­sta­nio u da­na­šnjem Ža­blja­ku. Ku­ća je bi­la po­kret­na, na po­vo­zni­ca­ma. – Za­bo­ga, Ga­šo, što ta­kvu ku­ću gra­diš? – pi­ta­li su ga. – Mo­gu se na­se­li­ti rđa­ve kom­ši­je (Tur­ci) – od­go­vo­rio je – pa bo­lje ova­ko – kad mi do­go­ri do no­ka­ta – da skraj­nem i se­be i ku­ću. – Umro je u du­bo­koj sta­ro­sti, pri­rod­nom smr­ću, što se, u nje­gov va­kat, ri­jet­ko do­ga­đa­lo.
(Mar­ko Vu­ji­čić „Zna­me­ni­ti cr­no­gor­ski i her­ce­go­vač­ki ju­na­ci“)

*
Još za do­ba Pr­vog ustan­ka Ka­ra­đor­đe je obe­ćao Ga­vri­lu i Jo­va­nu če­tr­na­est či­tlu­ka naj­bo­lje ze­mlje u Šu­ma­di­ji, kad Sr­bi­ja bu­de oslo­bo­đe­na od Tu­ra­ka. Knjaz Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić, kad je uzeo kru­nu od Obre­no­vi­ća htio je da is­pu­ni ovo Ka­ra­đor­đe­vo obe­ća­nje. Po­zvao je unu­ke Jo­va­no­ve Živ­ka i Jo­va­na da do­đu kod nje­ga u Be­o­grad. Re­kao im je da iza­be­ru gdje ho­će po Šu­ma­di­ji če­tr­na­est či­tlu­ka, jer je srp­ska dr­ža­va du­žna da is­pu­ni Ka­ra­đor­đev za­vjet. Živ­ko i Jo­van pri­mi­li su ovaj li­je­pi dar, ali pod uslo­vom da se s tim slo­ži cr­no­gor­si knjaz Ni­ko­la. Knjaz se sa ovim ni­je slo­žio, i oni su po po­vrat­ku iz Sr­bi­je osta­li da ži­ve na Ža­blja­ku.
(Mar­ko Vu­ja­čić: „Zna­me­ni­ti cr­no­gor­ski i her­ce­go­vač­ki ju­na­ci“)(Na­sta­vi­će se)