Po po­vrat­ku iz Sr­bi­je po­zo­ve bar­jak­ta­ra Ga­vri­la Ši­ba­li­ju na Ce­ti­nje vla­di­ka Pe­tar I. Čim je sti­gao upi­ta ga:
– Ga­vri­lo, bi li se mo­gao čo­vjek u te po­u­zda­ti da mi iz Bu­kre­šta do­ve­deš Stan­ka Stje­po­va? Do­bar si ju­nak, a vješt si pu­tu, ta­mo si odio i pri­je, pa se uz bož­ju po­moć na­dam da ćeš ti bo­lje no iko dru­gi ovu mo­ju že­lju is­pu­ni­ti.
Uči­ni­ću sve što mo­gu za Cr­nu Go­ru i nje­nog go­spo­da­ra – od­go­vo­rio je Ga­vri­lo.
Po­šao je na put sam, ko­ri­ste­ći se s vre­me­na na vri­je­me tur­skim odi­je­lom. Ni­je la­ko bi­lo pre­ći kroz Sr­bi­ju, ko­ja je po­sli­je ustan­ka bi­la pre­pla­vlje­na Tur­ci­ma, a još te­že se bi­lo sna­ći u ne­po­zna­toj i tu­đoj ze­mlji Ru­mu­ni­ji.
Kad je do­šao u Bu­ku­rešt, pro­na­šao je Stan­ka i uz sto­ti­nu grd­nih ja­da uspio da ga na­go­vo­ri da se vra­ti u Cr­nu Go­ru.
Put iz Bu­ku­re­šta do Cr­ne Go­re bio je te­žak i na­po­ran. Tre­ba­lo je iz­bje­ći mno­ge te­ško­će, sa­vla­da­ti mno­ge pre­pre­ke i zdra­vo na Ce­ti­nje sti­ći. Išli su ne­kad no­ću, a ne­kad da­nju, vi­še pje­ške no na ko­nji­ma. Bi­li su sve bli­že Cr­noj Go­ri. I kad je iz­gle­da­lo da su pre­bro­di­li naj­ve­će smet­nje, za­ma­lo gla­ve ni­je­su iz­gu­bi­li. U San­dža­ku, u se­lu Ogra­đe­ni­ci, vi­še Ta­re, za­no­će kod ne­kog Jo­vi­ća, ne­da­le­ko od tur­ske ka­ra­u­le. Ga­vri­lo kao sta­ri i is­ku­sni haj­duk imao je obi­čaj da u sva­koj ne­po­zna­toj ku­ći gdje za­no­ći s vre­me­na na vri­je­me po­gle­da je­su li sva če­ljad u ku­ći. Kad je pre­bro­jio če­ljad vi­dio je da ne­ma do­ma­ći­na. Iza­šao je pred ku­ću i če­kao. On se ni­ka­ko ni­je vra­ćao. Ni­je pro­šlo du­go, a kroz mr­klu noć su se pojavile na­o­ru­ža­ne pri­li­ke. Tur­ci su išli slo­bod­no; pri­mi­ca­li su se ku­ći. Ga­vri­lo se do­sje­tio ja­du. Po­tr­čao je u ku­ću, pro­bu­dio Stan­ka i kroz dru­ga vra­ta is­tra­ča­li su na­po­lje, do­hva­ti­li se gla­vi­ce i šu­me i ute­kli u Tar­ske Gre­de. Dok su Tur­ci pre­tra­ži­va­li oko­li­nu, njih dvo­ji­ca su na­pu­ni­li mje­ši­ne, pre­pli­va­li Ta­ru i usko­či­li u Cr­nu Go­ru.
Na Ce­ti­nju vla­di­ka se ob­ra­do­vao nji­ho­vom do­la­sku. Pi­tao je Ga­vri­la:
– Šta ti je bi­lo naj­te­že na ovom ve­li­kom pu­tu pre­ko ci­je­log Bal­ka­na?
Ga­vri­lo je od­go­vo­rio:
– Naj­te­že mi je bi­lo, vla­di­ko, što sam mo­rao ići kao Tur­čin u dža­mi­ju i kla­nja­ti s Tur­ci­ma.
– Je­si li umio kla­nja­ti i šta si zbo­rio – upi­ta vla­di­ka.
– Gle­dao sam Tur­ci ra­de, pa sam on­da i ja istu ra­bo­tu či­nio; sa­mo su nam mo­li­tve bi­le druk­či­je. Oni su ne­što pro­ro­ku ša­pu­ta­li, a ja sam za se­be zbo­rio: kur­ta­li­ši, bo­že, bez gr­di­la. (Mar­ko Vu­ja­čić: „Zna­me­ni­ti cr­no­gor­ski i her­ce­go­vač­ki ju­na­ci” III knj. Be­o­grad, 1953.)
Ka­ra­đor­đe je po­di­je­lio de­vet bar­ja­ka de­ve­to­ri­ci naj­ve­ćih ju­na­ka iz Mo­ra­če, Ro­va­ca i Usko­ka (Lje­vi­šta) i to: Đu­ru Jan­ke­ti­ću, Ma­ti­ji Ju­ško­vi­ću, Mi­lo­va­nu i Sa­vi – Me­de­ni­ca­ma, Jo­va­nu i Ra­do­sa­vu – Ra­ko­če­vi­ći­ma, Mi­jaj­lu Si­mo­no­vi­ću, To­šku Mi­ni­ću i jed­nom Šće­pa­no­vi­ću, ko­jem je pre­da­nje za­bo­ra­vi­lo ime.
Brat­stvo Jan­ke­ti­ća iz se­la Đu­đe­vi­ne u Do­njoj Mo­ra­či pri­pa­da­ju lje­šan­skoj gru­pi brat­sta­va u Rov­ci­ma i Mo­ra­či. Po­ti­ču od Jan­ke­te Vu­ja­di­no­va za ko­jeg su sta­ri lju­di pri­ča­li da je „bio ma­lo­ga ra­sta, ali ve­o­ma okre­tan čo­vjek.“ Nje­gov unuk je Đu­ro Mi­lo­šev, is­tak­nu­ti ju­nak svo­ga vre­me­na.
Đu­ro Mi­lo­šev je od Ka­ra­đor­đa do­bio bar­jak za po­ka­za­no ju­na­štvo. Za je­dan od tih ju­nač­kih pod­vi­ga opje­van je u ep­skoj na­rod­noj pje­smi. U bo­ju na Gor­njoj Mo­ra­či, ko­ji se od­i­grao 17. sep­tem­bra 1820. go­di­ne, u na­pa­du de­li­ba­še Ibra i nik­šić­kog ka­pe­ta­na Osma­na Mu­šo­vi­ća i ko­la­šin­skog gla­va­ra Mu­mi­na Kur­ba­ši­ća, Đu­ro je ubio Mu­ja Mi­ca­no­vi­ća „naj­bo­lje­ga car­skog bar­jak­ta­ra.“
I u ča­su kad mi­šlja­hu Tur­ci:
Po­bje­da je u nji­nim ru­ka­ma,
Pu­če pu­ška Jan­ke­ti­ća Đu­ra
Te po­go­di Mi­ca­no­vić Mu­ja
naj­bo­lje­ga car­skog bar­jak­ta­ra;
mr­tav Mu­jo pa­de na meg­da­nu,
s njim u Tur­ke uda­ri­la mu­nja,
sta­še bje­žat, na slo­mo­vrat Tur­ci
ne­zna­ju­ći ku­di­je će pro­ći,
pa u ču­du svo­me po­vi­ka­še:
La­ko ti je sa­ći u Mo­ra­ču,
No je te­ško izać,, uz Rza­ču !

O Ma­ti­ji Šće­pa­no­vom Ju­ško­vi­ću ima ma­lo po­da­ta­ka. Hro­ni­čar je za­pi­sao: Ma­ti­ja, unuk Vu­ka Ju­ško­vi­ća, do­se­lio se u Gor­nju Mo­ra­ču u se­lo Lje­vi­šta, ma­lo pri­je do­la­ska Tre­bje­ša­na. Bio je mu­dar čo­vjek, ve­li­ki ju­nak i u svo­je vri­je­me je­dan od vo­de­ćih lju­di u Gor­njoj Mo­ra­či. Uče­snik je u svim bor­ba­ma ko­je su Gor­njo­mo­ra­ča­ni vo­di­li sa ko­la­šin­skim i nik­šić­kim Tur­ci­ma. Za­jed­no sa Ma­li­šom Bu­ći­ćem, Mi­ja­tom Du­lo­vi­ćem i po­pom An­dri­jom Dra­go­vi­ćem uspje­šno po­ve­zu­je bor­bu Mo­ra­ča­na sa su­sjed­nim ple­me­ni­ma. Sa voj­vo­dom Mi­nom Ra­do­vi­ćem ide u su­sret Ka­ra­đor­đu na Su­vo­do­lu 1809. go­di­ne, gdje do­bi­ja bar­jak. Pri­je ovog do­ga­đa­ja išao je sa po­pom An­dri­jom Dra­go­vi­ćem kod srp­skih usta­ni­ka i za­jed­no su uče­stvo­va­li u oslo­ba­đa­nju Be­o­gra­da. A za­tim je 1812. go­di­ne bio me­đu her­ce­go­vač­kim gla­va­ri­ma na sa­stan­ku sa Ka­ra­đor­đem u To­po­li. Iste go­di­ne po­ja­vlju­je se u jed­noj de­le­ga­ci­ji u Bu­ku­re­štu, gdje pre­go­va­ra o po­mo­ći Ru­si­je Cr­no­gor­ci­ma i Her­ce­gov­ci­ma u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka.
Ma­ti­ja je imao tri si­na: Jo­va­na, Ni­ko­lu i Pe­tra. Svi Ma­ti­ji­ni po­tom­ci ži­vje­li su u Lje­vi­šti­ma do za­vr­šet­ka bal­kan­skih ra­to­va, a po­tom su se pre­se­li­li u Po­lja Ko­la­šin­ska, Moj­ko­vac i oko­li­nu Bi­je­log Po­lja.
Ni­je po­zna­to šta je bi­lo sa Ma­ti­ji­nim bar­ja­kom. Ne zna se ko­je go­di­ne je umro. Od 1834. go­di­ne bar­jak­ta­ri bo­jić­ko-lje­vi­ški bi­li su Voj­vo­di­ći. (Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
mr Ve­se­lin Dr­lje­vić