Re­di­telj­ski po­du­hvat Mir­ja­ne Me­do­je­vić, pred­sta­va „Pre­svla­če­nje” pr­vu iz­ved­bu na­kon pre­mi­je­re ima­la je na nik­šić­koj Sce­ni 213. Ko­mad Lju­bo­mi­ra Đur­ko­vi­ća ra­đen je u ko­pro­duk­ci­ji Po­zo­ri­šta DO­DEST i Kul­tur­nog cen­tra Ga­vroš, a ulo­ge su tu­ma­či­li De­jan Iva­nić, Ana Vuč­ko­vić, Ti­ja­na Bje­li­ca i Ste­van Ra­du­si­no­vić. S obi­zi­rom da im je to bi­lo pr­vo iz­vo­đe­nje na­kon pre­mi­je­re, odr­ža­ne u fe­bru­a­ru ove go­di­ne, re­di­telj­ka Me­do­je­vić je na­gla­si­la da su svi za­jed­no ima­li spe­ci­fič­nu tre­mu ka­ko će pri­ču ko­ju su is­pri­ča­li shva­ti­ti i pri­hva­ti­ti nik­šić­ka pu­bli­ka. Re­ak­ci­ja gle­da­la­ca na Sce­ni 213, ipak, ni­je bi­la ona­kva ka­ko su oče­ki­va­li i u su­šti­ni je bi­la, ka­za­la je Me­do­je­vić, dru­ga­či­ja od one na pre­mi­je­ri.
– Na­kon pre­mi­je­re uti­sci pu­bli­ke su bi­li dru­ga­či­ji ne­go što je to slu­čaj u Nik­ši­ću. Pu­bli­ka na Sce­ni 213 ko­mad je, či­ni mi se, či­ta­la na ne­ki dru­gi, mno­go ozbilj­ni­ji na­čin. Na pre­mi­je­ri bi­lo je vi­še smi­je­ha, ali ne sma­tram da se tre­ba smi­ja­ti, ne­go je pi­ta­nje či­ta­nja i tre­nut­nog ras­po­lo­že­nja gle­da­la­ca, is­ta­kla je Me­do­je­vić.
Đur­ko­vi­ćev tekst na­stao je 2001. go­di­ne, i u ob­ra­da­ma ne­kih dru­gih re­di­te­lja iz­vo­đen je ra­ni­je u Lju­blja­ni i Pa­ri­zu gdje je, ka­ko ka­že Me­do­je­vi­će­va, do­bro ko­mu­ni­ci­rao sa pu­bli­kom. Ko­mad go­vo­ri o li­ce­mjer­stvu, o to­me ka­ko se „pre­svla­či­mo” u vi­še li­ca da bi­smo od­go­va­ra­li dru­gi­ma, a sve zbog bo­ja­zni od sa­mo­će...
– Ono što me je naj­vi­še za­in­tri­gi­ra­lo u tek­stu je upra­vo ta pri­ča o ra­znim li­ci­ma ko­ja na­vla­či­mo da bi­smo se pred­sta­vi­li dru­gi­ma. I či­ni mi se da je to vi­še ne­go ika­da bolj­ka 21. vi­je­ka i da smo svi po­pri­lič­no li­ce­mjer­ni. Po tom ne­kom prin­ci­pu, svi smo ne­ka­ko na­vi­kli na ta­kav mo­del dru­štve­nog po­na­ša­nja, od­no­sno da nam je sve u re­du kad se vi­di­mo sa ne­kim, da se su­per is­pri­ča­mo, a da za­pra­vo o tom ne­kom mi­sli­mo sve naj­go­re. Me­đu­ljud­skim od­no­si­ma po­treb­no je vi­še iskre­no­sti, valj­da će nam ta­ko dru­štvo bi­ti bo­lje ili ba­rem ja ta­ko mi­slim, sma­tra re­di­telj­ka.
Pred­sta­vu je s na­mje­rom, po­ja­sni­la je, ura­di­la bez ve­li­ke i sku­pe sce­no­gra­fi­je sve da bi taj ko­mad mo­gao pu­to­va­ti ka­ko bi ga vi­dje­lo što vi­še lju­bi­te­lja po­zo­ri­šta. Ne vo­li i ne za­ni­ma je, is­ta­kla je ona, da ra­di pred­sta­ve ko­je će vi­dje­ti sa­mo pu­bli­ka u Pod­go­ri­ci, Nik­ši­ću ili Ko­to­ru, već je oče­ki­va­la da se otvo­ri mo­guć­nost lju­bi­te­lji­ma po­zo­ri­šta i iz dru­gih gra­do­va da od­gle­da­ju i even­tu­al­no oci­je­ne ovaj po­zo­ri­šni ko­mad.
– Ako je ovaj tekst Lju­bo­mi­ra Đur­ko­vi­ća sjaj­no ko­mu­ni­ci­rao sa pu­bli­kom, re­ci­mo, u Lju­blja­ni, ne vi­dim raz­lo­ga za­što ne bi i sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom. Me­đu­tim, u Cr­noj Go­ri, mo­ram pri­zna­ti, ma­lo te­že ide sa tim za­ka­zi­va­njem go­sto­va­nja, a pred­sta­va mal­te­ne mo­že da sta­ne u je­dan kom­bi, pa za­što on­da ne bi igra­la svu­gdje, po­go­to­vo sa­da ka­da su svi­ma pu­na usta pri­če da je sje­ver dr­ža­ve za­po­sta­vljen, is­ta­kla je Me­do­je­vi­će­va.
B.B.


Pri­prav­nik u Zet­skom do­mu

Me­do­je­vi­će­va tre­nut­no u Zet­skom do­mu od­ra­đu­je pri­prav­nič­ki staž i pri­pre­ma još jed­nu pred­sta­vu, No­va pre­mi­je­ra bi­će, naj­vje­ro­vat­ni­je, na je­sen. Ona je „Da­nu” ot­kri­la da lum­cam Zo­ran Vu­jo­vić i ona obr­đu­ju Go­go­ljev „Dnev­nik jed­nog lu­da­ka”.
– Ne­će to bi­ti mo­no­dra­ma, ali to je­ste ma­te­ri­jal ko­ji se du­že ra­di. Ra­di­mo ne­što što bi tre­ba­lo da bu­de ne­ka­kva kri­ti­ka dru­štve­na jer sam Go­golj je to, da­le­ko od ko­me­di­je, kod nas ri­jet­ko ra­đen, a ve­li­ka je li­te­ra­tu­ra, što je me­ni u tom smi­slu iza­zov jer ne­mam iza če­ga da se za­klo­nim – to je što je – ka­za­la je Me­do­je­vi­će­va.