Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Kad mi god ne­ko ka­že da sam ne­što ura­di­la per­fekt­no, pri­je ne­go što za­hva­lim uljud­no za­mo­lim da se ubu­du­će na­đe ne­ka lak­ša i la­ba­vi­ja ri­ječ. Ne ula­zim ni u ka­kvu tr­ku ni sa so­bom, ni sa svo­jim na­mje­ra­ma i ci­lje­vi­ma te­že­ći per­fek­ci­o­ni­zmu. Na­pro­tiv!
Vi­še vo­lim da gle­dam ‘’kroz pro­zor’’ ne­go u nje­ga. One fle­ke ko­je za per­fek­ci­o­ni­ste uvi­jek osta­ju neo­či­šće­ne osta­vljam nji­ma, ne­ka ih glan­ca­ju do mi­le vo­lje. Ne sum­njam u nji­ho­ve do­bre na­mje­re, ali će ih no­ve i mu­ke i fle­ke kon­stant­no pro­ga­nja­ti.
Kad ne­ko sma­tra da sve što ra­di mo­ra da ra­di naj­bo­lje što mo­že, ta­da je per­fek­ci­o­ni­sta. Iako iz­raz per­fek­ci­o­ni­zam mno­gi­ma zvu­či po­zi­tiv­no, u pi­ta­nju je po­re­me­ćaj- jed­na vr­sta pri­si­le. Oso­ba osje­ća unu­tra­šnju pri­si­lu da uvi­jek mo­ra da ra­di naj­bo­lje što mo­že ta­ko da ne pre­sta­je s ra­dom, sve dok ne po­stig­ne sa­vr­šen re­zul­tat. Uza­lud je Sal­va­dor Da­li go­vo­rio: ‘’Ne­ma raz­lo­ga da se pla­ši­te sa­vr­šen­stva, iona­ko ga ni­ka­da ne­će­te do­sti­ći.’’
Per­fek­ci­o­ni­sta stal­no ču­je unu­tra­šnji glas ko­ji mu ka­že: ‘’Ni­je do­volj­no do­bro, ura­di to ka­ko tre­ba’’ . A to zna­či, ura­di sa­vr­še­no. ‘’Sko­ro sa­vr­še­no’’ do­ži­vlja­va kao ne­u­spjeh. Ne­ma neo­svo­ji­vih tvr­đa­va, po­sto­je sa­mo lo­ši osva­ja­či, nji­hov je mo­to. Ov­dje je ri­ječ o dvo­stru­koj za­blu­di. Pr­vo - ni­šta i ni­ko ni­je sa­vr­šen, i dru­go –ni­šta i ne tre­ba da bu­de sa­vr­še­no. Mno­gi tvr­de da po­sto­ji zdrav i bo­le­stan per­fek­ci­o­ni­sta. Ja tvr­dim da zdrav i bo­le­stan je­di­no mo­gu bi­ti čo­vjek, ži­vo­ti­nja i bilj­ka. Per­fek­ci­o­ni­zam je u ko­ri­je­nu, u svo­joj su­šti­ni bo­le­sna stvar­ka. I ne­ma di­le­me da ne mo­že bi­ti zdrav.
Ako po­sta­vlja­te do­sti­žne ci­lje­ve, uva­ža­va­te kri­ti­ku i uči­te na gre­ška­ma, pri­hva­ta­te se­be ona­kvi­ma ka­kvi je­ste, osje­ća­te za­do­volj­stvo na­kon oba­vlje­nog po­sla, ima­te flek­si­bi­lan od­nos i stav pre­ma za­da­ci­ma, iz­vr­ša­va­te ih na vri­je­me, on­da se mo­že re­ći da su va­ša lo­gi­ka i te­žnja ka uspje­hu zdra­ve. Vi ni­ka­ko ni­ste zdra­vi per­fek­ci­o­ni­sta, već su va­ša na­mje­ra i upor­nost po­sta­vlje­ne na zdra­vim osno­va­ma.
S dru­ge stra­ne, per­fek­ci­o­ni­sta se fo­ku­si­ra sa­mo na re­zul­tat svo­jih na­po­ra. On ne­ma spo­sob­nost da uži­va u ono­me što u stva­ri je­ste naj­ljep­še, a to je sam pro­ces na pu­tu do uspje­ha. Pa­ra­doks ko­ji ga u to­me spre­ča­va je­ste taj da, upr­kos toj te­žnji za sa­vr­šen­stvom, po­sto­ji isto­vre­me­no i ogro­man strah od ne­u­spje­ha, jer kad se do­đe do uspje­ha tre­ba ga i za­dr­ža­ti. Ne­ma tog čo­vje­ka ko­ji mo­že da funk­ci­o­ni­še na ta­ko vi­so­kom ni­vou sve vri­je­me. Još ni­sam sre­la ne­ko­ga ko je uspio, a da ni­je pra­vio gre­ške. Per­fek­ci­o­ni­sta bi si­gur­no, ako bi ikad i pri­znao gre­ške, tvr­dio da su mu čak i one pe­r­fekt­ne. Nji­ho­va naj­ve­ća mu­ka je­ste što je osje­ćaj za­do­volj­stva sa­mo pri­vre­men. Kru­ta, za­da­ta še­ma po ko­joj on, ali i dru­ge oso­be mo­ra­ju da funk­ci­o­ni­šu, is­cr­plju­je i raz­dra­žu­je i nje­ga, ali i oko­li­nu. Per­fek­ci­o­ni­zam je po­re­me­ćaj za­sno­van na po­gre­šnim uvje­re­nji­ma, jer u osno­vi sva­kog per­fek­ci­o­ni­ste je­su ne­re­al­na oče­ki­va­nja. Pri­tom se per­fek­ci­ja do­ži­vlja­va kao re­al­ni cilj, a to je na­rav­no ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Ta­ko se stva­ra za­ča­ra­ni krug, a u nje­mu sna­žni pri­ti­sak ko­ji ni­kad ne po­pu­šta, a te­me­lji se na vje­ro­va­nju da se ’’sre­ća ne do­ga­đa, već se mo­ra za­slu­ži­ti’’. Sla­žem se da se što­šta u ži­vo­tu mo­ra za­slu­ži­ti, ali ne i sre­ća. Ona je stvar sr­ca i spo­sob­no­sti da je pre­po­zna­mo. Per­fek­ci­o­ni­sta ne mo­že bi­ti sre­ćan, jer pre­ži­vlja­va kon­stan­tan stres pred sva­ki za­da­tak, u sva­koj ak­tiv­no­sti vi­di iza­zov i po­tre­bu za do­ka­zi­va­njem, pa mu je ne­mo­gu­će da se opu­sti i uži­va u sva­ko­dnev­nim ak­tiv­no­sti­ma. Kon­stant­na ank­si­o­znost ko­ja ga pra­ti vre­me­nom do­vo­di do raz­vo­ja ne­kih pa­to­lo­ških simp­to­ma. Sit­ni­ča­vost, op­sjed­nu­tost de­ta­lji­ma, strah od ne­u­spje­ha i ve­li­ka oče­ki­va­nja do­vo­de do to­ga da lju­di oko per­fek­ci­o­ni­ste po­sta­ju ne­za­do­volj­ni, zbog če­ga do­la­zi do če­stih kon­fli­ka­ta. Bi­ti sa per­fek­ci­o­ni­stom u lju­bav­nom od­no­su vje­ro­vat­no je pra­va noć­na mo­ra. Ka­žem, vje­ro­vat­no, jer ni­sam sre­ćom ima­la ta­ko ’’sa­vr­še­nog’’ part­ne­ra kraj se­be. U pri­ja­telj­stvu mo­gu da bu­du pot­po­ra, ali to uvi­jek pre­đe u na­por­nu i do­sad­nu ulo­gu sa­vje­to­dav­ca. Na­rav­no da u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma, uljud­no, sko­ro do per­fek­ci­o­ni­zma za­hva­lim na pri­ja­telj­stvu i uhva­tim štu­ru.
Ono što je kod per­fek­ci­o­ni­sta za­i­sta za­bri­nja­va­ju­će je­ste to što je i naj­ma­nja gre­ška do­vo­ljan raz­log da se oso­ba osje­ti pro­ma­še­nom kao čo­vjek.
Za­to, ne po­sta­vljaj­te se­bi ne­mo­gu­će ci­lje­ve. Bu­di­te svje­sni svo­jih mo­guć­no­sti. Ra­di­te i stva­raj­te u skla­du s nji­ma. Uži­vaj­te u pro­ce­su svog ra­da isti ža­rom, kao i u nje­go­vim plo­do­vi­ma. Po­bje­đuj­te, ali bu­di­te sprem­ni i na po­ra­ze. Oni su neo­p­hod­ni za no­ve uspje­he. Ne te­ži­te per­fek­ci­ji, ne­će­te ni­ka­da ta­mo sti­ći. Ja vam ga­ran­tu­jem. I ja i moj bič. Jer, per­fek­ci­o­ni­zam je kič.
(Autor je pje­snik)