Neo­bič­na pred­sta­va, vi­še scen­ski do­ku­men­ta­rac, ko­mad „Mu­škar­či­ne” Bi­tef te­a­tra i Cen­tra E8 na­pu­ni­la je ve­li­ku sa­lu KIC-a „Bu­do To­mo­vić” do po­sled­njeg mje­sta. No, iako di­ja­lo­zi i kon­sta­ta­ci­je ko­je iz­vo­de mla­di glum­ci Alek Sur­tov, Gr­gur Ži­va­di­no­vić, Jo­van Zdrav­ko­vić, Mar­ko Pa­na­jo­to­vić, Ne­ma­nja Pu­va­ča, Ni­ko­la Pa­vlo­vić, Uroš No­vo­vić i Rast­ko Vu­ji­sić, a ko­je su osmi­sli­li i pot­pi­su­ju Mi­le­na Bo­ga­vac i Vo­ji­slav Ar­sić, go­vo­ri o ve­o­ma ozbilj­nim stva­ri­ma. Sve vr­ca od pred­ra­su­da i ste­re­o­ti­pa ko­ji nam su­ge­ri­šu šta je mu­ška­rac. U fo­ku­su je mu­škost, to jest šta se pod­ra­zu­mi­je­va pod mu­ško­šću. E, ozbilj­no je to što shva­ta­mo da ono što či­ni jed­nog mu­škar­ca mu­škar­cem za­pra­vo je to­li­ko da­le­ko od na­še stvar­no­sti, pa ta­kvo sta­nje im­pli­ci­ra sve ono što nas zgra­ža­va sva­ko­dnev­no – na­si­lje u po­ro­di­ci, ubi­stva su­pru­ga, part­ner­ki, dje­ce, al­ko­ho­li­zam...
Auto­ri, pot­po­mog­nu­ti iz­vo­đač­kim ti­mom dra­ma­ti­zo­va­li su te­ze iz knji­ge „Bi­ti mu­ško” Sti­va Bi­dal­fa, te­o­re­ti­ča­ra mu­škog po­kre­ta, za­tim frag­men­te iz štam­pe, te­le­vi­zi­je, štam­pe i in­ter­ne­ta. U pred­sta­vi su ko­ri­šće­ni sta­ti­stič­ki po­da­ci is­tra­ži­va­nja „Mla­di­ći i ma­sku­li­ni­tet” i ma­te­ri­ja­li na­sta­li kroz pro­ces ra­di­o­ni­ca za upo­tre­bu dra­me za pod­sti­ca­nje ko­lek­tiv­nog autor­stva, ob­ja­snio je Gr­gur Ži­va­di­no­vić.
I, ka­ko ka­že Bi­dalf, da­na­šnji mu­škar­ci ne ži­ve, oni glu­me ulo­ge. Ne­ko je sta­vio na li­ce ma­sku za­vod­ni­ka, ne­ko ve­li­kog rad­ni­ka, do­brog mom­ka, osje­ćaj­nog mu­škar­ca... I, baš kao i že­ne ko­je tr­pe te­ror ma­ne­ken­skih raz­mje­ra ti­je­la, i oni su usa­mlje­ni i če­sto poj­ma ne­ma­ju gdje im se za­gu­bio stvar­ni iden­ti­tet.
A, na­še „Mu­škar­či­ne”, iako tek iza­šle iz ti­nej­džer­skog do­ba, vr­lo zre­lo su pri­mi­je­ti­le da ne­što ne šti­ma.
– Sve što ste ču­li na sce­ni mi smo do­ni­je­li na pro­be, i ka­sni­je ob­li­ko­va­li sa Mi­le­nom Bo­ga­vac i Vo­ji­sla­vom Ar­si­ćem. Po­čev­ši od pred­ra­su­da i ste­re­o­ti­pa, ve­o­ma sna­žan dio na­še pred­sta­ve. Kroz igra­ri­je iz­no­si­mo na­še in­tim­ne pro­ble­me, ko­je smo do­ži­vlja­va­li to­kom od­ra­sta­nja, i ta­ko do­ča­ra­li pu­bli­ci šta zna­či po­sta­ja­ti mu­ška­rac da­nas u Sr­bi­ji. Na kra­ju svi mi do­ži­vlja­va­mo ono što bi se na­zva­lo ka­tar­za – iz­no­se­ći na­še lič­ne po­dat­ke, da­tum ro­đe­nja, do­ga­đa­je ko­ji su nam obi­lje­ži­li dje­tinj­stvo, bez ika­kve glu­me, od­go­va­ri­li smo na ona pi­ta­nja i do­ča­ra­va­li ona „pre­da­va­nja” ko­je smo mi do­ži­vlja­va­li dok smo ra­sli i po­sta­ja­li dje­ča­ci i mla­di­ći – ob­ja­snio je Ži­va­di­no­vić.
Na­ža­lost, te ta­kve „mu­škar­či­ne” da­nas is­pu­nja­va­ju no­vin­ske stra­ni­ce i te­le­vi­zij­ske pri­lo­ge kao glav­ni ak­te­ri naj­stra­vič­ni­jih do­ga­đa­ja, po­ro­dič­nog na­si­lja, ubi­sta­va. Upo­re­đu­ju­ći svo­ja is­ku­stva sa stra­vič­nim do­ga­đa­ji­ma iz cr­ne hro­ni­ke vr­lo br­zo su Gr­gur, Uroš, Alek, Jo­van, Mar­ko, Ne­ma­nja, Ni­ko­la i Rast­ko shva­ti­li da mu­škar­či­na (sa ve­li­kim M) i mu­ška­rac ni­su isto.
Ova pred­sta­va se s ve­li­kim uspje­hom igra već tri i po go­di­ne na be­o­grad­skim, srp­skim i re­gi­o­nal­nim sce­na­ma. Za to vri­je­me ve­ći­na „glu­ma­ca” iz pred­sta­ve za­i­sta su i po­sta­li glum­ci, ili upi­sa­li ne­ki od od­sje­ka na Fa­kul­te­tu dram­skih umjet­no­sti u Be­o­gra­du. To je slu­čaj i sa Uro­šem No­vo­vi­ćem, ko­ji je upra­vi po­stao bru­coš na od­sje­ku za re­ži­ju. Sa sce­nom se su­sreo na audi­ci­ju Cen­tra E8 upra­vo za pro­je­kat „Bu­di mu­ško” iz ko­jeg su se iz­ro­di­le „Mu­škar­či­ne”.
- Ka­da smo se sku­pi­li svi ova­ko raz­li­či­ti ima­li smo ve­li­ku že­lju da na­pra­vi­mo ne­što ozbilj­ni­je. Že­lje­li smo da pro­go­vo­ri­mo o sve­mu što nas okru­žu­je, što vi­di­mo sva­ko­dnev­no. Stra­šno nas je kop­ka­lo pi­ta­nje šta zna­či bi­ti pra­vi mu­ška­rac, to jest za­pra­vo šta dru­štvo oče­ku­je od mu­ška­ra­ca i šta to pod­ra­zu­mi­je­va da­nas u Sr­bi­ji. Da li ti je cilj da te ne­ko po­tap­še po ra­me­nu i ka­že `bravo majstore`, ili bi­ti mu­ška­rac pod­ra­zu­mi­je­va ne­što i mno­go vi­še – ob­ja­snio je No­vo­vić.
Za­ni­mlji­vo je da je tim ova­ko mla­dih mo­ma­ka, go­di­šta od 1990. do 1994. go­di­ne imao hra­bro­sti da pro­go­vo­ri o ste­re­o­ti­pi­ma, pa čak i to­li­ko da­le­ko da su i oče­ve, pa i maj­ke, sta­vi­li na ta­pet.
- Ni­šta nam ni­je bi­lo sve­to. Mno­go su nam po­mo­gli Mi­le­na i Vo­ji­slav. Oni su nam po­mo­gli da pro­na­đe­mo ne­ke od na­či­na ko­ji­ma mo­že­mo ne­što da mi­je­nja­mo. Zna­te, shva­ti­li smo da na­še dru­štvo ni­je svje­sno u šta se pre­tva­ra, is­pa­lo je da ima­mo uta­ba­ni put ko­ji nam uop­šte ne nu­di ni ka­rak­ter i ni oso­be­no­sti – ka­zao je on.
„Mu­škar­či­ne” su za sve ge­ne­ra­ci­je, od 7 do 77, sma­tra Uroš, jer je či­nje­ni­ca da mu­škar­ci u na­šim sre­di­na­ma ima­ju ve­li­ki pro­blem sa uskla­đi­va­njem svo­ga ja i ono­ga što oče­ku­je sre­di­na od njih. Sva­ko ko po­gle­da ovu pred­sta­vu mo­že da se za­gle­da u se­be i vi­di na če­mu je, sa­vje­tu­je Uroš No­vo­vić.
S.Ć.


„Ka­ba­res ka­ba­rei”Zi­ja­ha So­ko­lo­vi­ća

U glav­noj tak­mi­čar­skoj se­lek­ci­ji FI­AT-a ve­če­ras u 21 čas na te­ra­si KIC-a „Bu­do To­mo­vić” Zi­jah So­ko­lo­vić iz­ve­šće svo­ju ču­ve­nu mo­no­dra­mi „Ka­ba­res ka­ba­rei”, ili „ži­vot­nu ko­me­di­ju”, ko­ju je po­zna­ti glu­mac iz­vo­di 23 go­di­ne u pro­duk­ci­ji „In­ter­kult­he­a­ter” iz Be­ča. Zi­jah So­ko­lo­vić će da­nas u 12 ča­so­va bi­ti gost Raz­go­vo­ra u pod­ne ko­ji se odr­ža­va­ju u Ku­sle­vo­voj ku­ći.
U okvi­ru seg­men­ta Ulič­ni te­a­tar pod­go­rič­koj pu­bli­ci pred­sta­vi­će se Žar­ko Sta­ni­šić sa ko­ma­dom „Ilu­zi­je”, na Tr­gu re­pu­bli­ke u 19 sa­ti.
Po­e­zi­ju u po­noć na FI­AT-u či­ta­će ne­ki od naj­i­stak­nu­ti­jih pred­stav­ni­ka no­ve ju­go­slo­ven­ske pje­snič­ke sce­ne Ti­bor Hrs Pan­dur, Mar­ko Po­ga­čar, Mar­ko To­maš, Dra­ga­na Mla­de­no­vić, Ni­ko­la Ma­dži­rov, Vla­di­mir Đu­ri­šić.