PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ti­me su sa­mo spro­ve­de­ne od­lu­ke Pe­tog kon­gre­sa Ko­min­ter­ne iz 1924. go­di­ne, po ko­ji­ma tre­ba po­mo­ći bor­bu ugnje­te­nih na­ro­da pro­tiv „ma­lih im­pe­ri­ja­li­stič­kih dr­ža­va”, Polj­ske, Če­ho­slo­vač­ke, Ru­mu­ni­je, Ju­go­sla­vi­je i Grč­ke. Polj­ska, če­ho­slo­vač­ka i ru­mun­ska par­ti­ja ra­do su pri­sta­le da se nji­ho­ve ma­nji­ne ko­je ži­ve pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu ot­ci­je­pe, ali če­ho­slo­vač­ka i polj­ska par­ti­ja ni­ka­ko ni­je­su pri­sta­le da se to pra­vo do­di­je­li i nje­mač­koj ma­nji­ni. Ko­min­ter­na je pri­hva­ti­la nji­ho­ve sta­vo­ve. Je­di­no je za Ju­go­sla­vi­ju sma­tra­no da je tre­ba pot­pu­no dez­in­te­gri­sa­ti. Kri­ti­ku „de­sni­ce”, ko­ja je sma­tra­la da je stva­ra­nje Ju­go­sla­vi­je ipak pro­gre­si­van čin po­ja­čao je sam Sta­ljin, u član­ku u ko­me je ospo­ra­va­ju­ći tvrd­nje Si­me Mar­ko­vi­ća utvr­dio da su gra­ni­ce Ju­go­sla­vi­je stvo­re­ne na­si­ljem i da ni­je­su po­la­zna tač­ka za rje­ša­va­nje na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja. Vr­hu­nac ove ori­jen­ta­ci­je bio je Če­tvr­ti kon­gres KPJ, odr­žan u Dre­zde­nu no­vem­bra 1928. go­di­ne. Si­ma Mar­ko­vić, pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke, ko­ji je pr­vi u re­gi­o­nu pi­sao o te­o­ri­ji re­la­ti­vi­te­ta, na­tje­ran je da se od­rek­ne svo­jih „de­sni­čar­skih” sta­vo­va. U po­gle­du na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja od­lu­če­no je da se KPJ „bez ika­kvih uslo­va ili re­zer­ve” bo­ri za ne­za­vi­snost Hr­vat­ske, Cr­ne Go­re, ne­za­vi­sne i uje­di­nje­ne Ma­ke­do­ni­je, rad­nič­ka kla­sa je po­zva­na da po­ma­že bor­bu za ne­za­vi­snu i uje­di­nje­nu Al­ba­ni­ju, a pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje je pri­zna­to i ma­đar­skoj ma­nji­ni u sje­ver­noj Voj­vo­di­ni. (...)
Po­sli­je Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, na­vod­no su vo­đe de­sne frak­ci­je iz Be­o­gra­da htje­li da se ras­to­si­lja­ju Bro­za, pa su ga po­sla­li na rad u mlin ne­kog ko­mu­ni­stič­kog sim­pa­ti­ze­ra u Ku­ma­no­vo. Već je bio kre­nuo, ali je na dru­goj ili tre­ćoj sta­ni­ci od Be­o­gra­da si­šao da bi se vra­tio u Za­greb. I gle, ta­mo za ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sta­je pr­vo se­kre­tar Ob­la­snog od­bo­ra Sa­ve­za me­tal­skih rad­ni­ka Hr­vat­ske, pa se­kre­tar Sa­ve­za ko­žar­sko-pre­ra­đi­vač­kih rad­ni­ka, za­tim član, a vr­lo br­zo i or­ga­ni­za­ci­o­ni se­kre­tar Mje­snog ko­mi­te­ta KPJ. Vi­še ni­je bio „pro­le­ter i bes­kuć­nik” jer je već kao sin­di­kal­ni funk­ci­o­ner imao pla­tu od 2.000 di­na­ra, što je bi­lo vi­še od pla­te naj­kva­li­fi­ko­va­ni­jeg in­du­strij­skog rad­ni­ka (to je bi­lo u vi­si­ni ot­pri­li­ke dvi­je uči­telj­ske pla­te). Iste te, 1927. go­di­ne, ro­bi­ja ne­ko­li­ko mje­se­ci u is­tra­žnom za­tvo­ru u Fran­ko­pan­skoj ku­li u Ogu­li­nu, gdje pr­vi put štaj­ku­je gla­đu, jer su ga dr­ža­li u za­tvo­ru bez su­đe­nja. Stje­pan Ba­ka­rić, otac bu­du­ćeg Ti­to­vog sa­rad­ni­ka Vla­di­mi­ra Ba­ka­ri­ća, po­mo­gao mu je da iz­dej­stvu­je br­zo su­đe­nje, bri­nuo se o nje­go­voj is­hra­ni, čak mu do­no­sio i mark­si­stič­ku li­te­ra­tu­ru. To su­đe­nje uči­ni­će da Bro­zo­vo ime pr­vi put do­spi­je u no­vi­ne, do­du­še ile­gal­ne par­tij­ske, „Or­ga­ni­zo­va­ni rad­nik” i „Bor­ba”, i to sa­mo uz­gred, kao ime jed­nog od „uhap­še­nih dru­go­va”. Osu­đen je na ne­ko­li­ko mje­se­ci, ali ih ni­je od­slu­žio, jer je već bio uple­ten u „Bom­ba­ški pro­ces”, ko­ji će od nje­ga na­pra­vi­ti pra­vu zvi­je­zdu KPJ i skre­nu­ti pa­žnju sa­me Ko­min­ter­ne.
Za go­di­nu da­na on je od po­ten­ci­o­nal­nog ma­ši­ni­ste u ku­ma­nov­skom mli­nu, mar­ta 1927, na­pre­do­vao do vo­đe naj­moć­ni­je par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je u ze­mlji, po­sli­je Osme par­tij­ske kon­fe­ren­ci­je za­gre­bač­kih ko­mu­ni­sta u fe­bru­a­ru 1928. Za­greb je naj­ve­ći in­du­strij­ski cen­tar ze­mlje sa 30.000 osi­gu­ra­nih rad­ni­ka. Za­to su i za­gre­bač­ki sin­di­ka­ti i Par­ti­ja bi­li me­đu naj­ja­či­ma u ze­mlji.
Ne­ko­li­ko okol­no­sti se sple­lo da na­šem ju­na­ku otvo­ri put ka vr­hu. Glav­ni či­ni­lac nje­go­vog br­zog uspo­na je­ste osje­ćaj za pra­vi tre­nu­tak, osim, na­rav­no, sti­ca­ja sreć­nih okol­no­sti. Broz je na Osmoj za­gre­bač­koj par­tij­skoj kon­fe­ren­ci­ji po­ka­zao od­li­čan osje­ćaj za mar­ke­ting, i na lo­kal­nom i na me­đu­na­rod­nom pla­nu. Upra­vo u tom tre­nut­ku Sta­ljin je, osla­nja­ju­ći se na „rad­nič­ka je­zgra”, od­lu­čio da iz Ko­min­ter­ne i ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja uklo­ni in­te­lek­tu­al­ce i te­o­re­ti­ča­re i ta­ko ostva­ri idej­nu i po­li­tič­ku mo­no­lit­nost. Ju­go­slo­ven­sku KPJ ras­tr­za­le su bor­be li­je­ve i de­sne frak­ci­je. Bi­lo je po­treb­no na­ći ne­kog da na­pra­vi sim­bo­lič­ki ot­klon od frak­cij­ske bor­be. Jo­sip Broz se sa­vr­še­no ukla­pao u tra­že­ni pro­fil. Rad­nik, Hr­vat, bez ve­li­kog par­tij­skog sta­ža, ali i bez ve­za sa za­va­đe­nim gru­pa­ma. Ov­dje se pr­vi put ja­sno ra­za­zna­je po­dr­ška Ko­min­ter­ne. In­struk­tor Ko­min­ter­ne „Mir­ko­vić”, po svoj pri­li­ci Gru­zin Vla­di­mir Ni­ko­la­je­vič Sa­kun, ob­i­šao je lje­ta 1927. go­di­ne Ju­go­sla­vi­ju, že­le­ći da is­pi­ta sta­nje u KPJ, po­seb­no frak­cij­ske bor­be. Na­ro­či­to je po­hva­lio za­gre­bač­ku or­ga­ni­za­ci­ju, u ko­joj Broz već ima va­žnu ulo­gu (od ju­la te go­di­ne bio je or­ga­ni­za­ci­o­ni se­kre­tar). Svoj dar za po­li­tič­ki na­stup Broz je po­ka­zao na Osmoj sjed­ni­ci, na ko­joj je tre­ba­lo da se iza­be­ru pred­stav­ni­ci za sa­vje­to­va­nje u Mo­skvi, po­sve­će­no sta­nju u KPJ. Ta­da se de­si­lo ne­što vr­lo neo­bič­no: de­le­ga­ti su od­ba­ci­li re­fe­rat se­kre­ta­ra i pri­hva­ti­li Bro­zov ko­re­fe­rat, ve­ći­nom od dva­de­set se­dam gla­so­va „za”, na­spram tri „pro­tiv” i jed­nog uz­dr­ža­nog. Pri­je gla­sa­nja po­dr­ža­vao ga je sa­mo je­dan član, a to je bio An­dri­ja He­brang. Broz po­sta­je po­li­tič­ki se­kre­tar za­gre­bač­ke par­ti­je. Na toj kon­fe­ren­ci­ji osu­đe­ne su i li­je­va i de­sna frak­ci­ja i od­re­đe­ne „di­rek­ti­ve” za pred­stav­ni­ka za­gre­bač­kih ko­mu­ni­sta na sa­vje­to­va­nju u Mo­skvi, u ko­ji­ma se pred­la­ga­lo da se Par­ti­ja or­ga­ni­za­ci­o­no učvr­sti i ak­ti­vi­ra pre­ma na­po­me­na­ma de­le­ga­ta Ko­min­ter­ne na pret­hod­nom ple­nu­mu i da se stvo­ri ne­frak­cij­sko cen­tral­no ru­ko­vod­stvo. Za­klju­če­no je i da Par­ti­ja tre­ba da po­ja­ča po­li­tič­ko-pro­pa­gand­ni rad, da pri­vu­če vi­še rad­ni­ka, da se oja­ča i ile­gal­ni i le­gal­ni me­dij­ski rad (štam­pa ile­gal­nih ma­te­ri­ja­la i le­gal­nih no­vi­na).(NA­STA­VI­ĆE SE)