Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


26. sep­tem­bar
Tre­ba re­ći da je zad­njih da­na So­fi­ja An­dre­jev­na bi­la pri­lič­no mir­na. Lav Ni­ko­la­je­vič i Čert­kov se ni­je­su sre­ta­li i ni­je ima­la raz­lo­ga da se ner­vi­ra. Ali tim po­vo­dom iza­zva­na je ta­kva si­tu­a­ci­ja da je Lav Ni­ko­la­je­vič, že­le­ći da smi­ri Alek­san­dru Ljvov­nu i da joj udo­vo­lji, za­mo­lio kćer­ku da obje­si sve sli­ke u ka­bi­ne­tu na sta­ra mje­sta, ko­je je pre­mje­sti­la So­fi­ja An­dre­jev­na.
Ta­ko je i ura­đe­no, po­sli­je če­ga su Lav Ni­ko­la­je­vič i Du­šan Pe­tro­vič oti­šli u šet­nju na ko­nji­ma, a Alek­san­dra Ljvov­na i Var­va­ra Mi­haj­lov­na oti­šle ko­či­jom u go­ste do sju­tra kod O.K. Tol­sto­je­ve na ima­nje Tap­ti­ko­vu u bli­zi­ni Tu­le. Ja i Šmi­to­va smo sje­dje­li u so­bi. Od­jed­nom se po­ja­vi­la So­fi­ja An­dre­jev­na, kraj­nje uz­bu­đe­na i go­vo­ri nam da je za­pa­li­la por­tret Čert­ko­va.
– Sta­rac ho­će da me ubi­je. Ovih zad­njih da­na ja sam bi­la sa­svim zdra­va... Ali on je na­ro­či­to vra­tio por­tret Čert­ko­va i oti­šao u šet­nju.
Kroz mi­nut vre­me­na So­fi­ja An­dre­jev­na se opet po­ja­vi­la i re­kla da ona ni­je spa­li­la por­tret Čert­ko­va, već ga je „pri­pre­mi­la za spa­lji­va­nje“.
Ma­lo ka­sni­je, po­no­vo se vra­ti­la, no­se­ći u ša­ci sit­ne ko­ma­di­će njoj omr­znu­te sli­ke, ko­ju je ona is­ci­je­pa­la.
– E, sad ću da je ba­cim u klo­zet.
Na­red­ni do­ga­đa­ji su se od­vi­ja­li neo­če­ki­va­no i ve­li­kom br­zi­nom. Ja i Ma­ri­ja Alek­san­drov­na smo iz­ne­na­da ču­li pu­canj iz so­be So­fi­je An­dre­jev­ne, isti­na do­sta slab po zvu­ku (So­fi­ja An­dre­jev­na je pu­ca­la iz „pla­šljiv­ca“). Ma­ri­ja Alek­san­drov­na je po­tr­ča­la u so­bu So­fi­je An­dre­jev­ne. So­fi­ja je ob­ja­sni­la upla­še­noj sta­ri­ci da je pu­ca­la (u ko­ga, ni­je joj ja­sno), ali „ni­je po­go­di­la“, već je sa­mo oglu­vje­la na jed­no uvo. Za­tim je So­fi­ja An­dre­jev­na do­tr­ča­la do nas i re­kla da je „vje­žba­la“ da pu­ca...
Do­šao je i Lav Ni­ko­la­je­vič. Nas dvo­je smo mu is­pri­ča­li o sve­mu. I kad je on le­gao u svo­ju so­bu da se od­mo­ri, iz spa­va­će so­be So­fi­je An­dre­jev­ne čuo se dru­gi pu­canj. Du­šan nam je pri­čao da Lav Ni­ko­la­je­vič ni­je oti­šao ta­mo da vi­di šta se de­ša­va­lo, jer mu je on pre­vi­jao no­gu. Ma­ri­ja Alek­san­drov­na je bi­la u so­bi So­fi­je An­dre­jev­ne i vi­dje­la ka­ko je ona „vje­žba­la“ da pu­ca u or­mar.
Po za­vr­šet­ku „obu­ke“ u pu­ca­nju, vi­djev­ši da ne do­la­ze da je mo­le da se smi­ri, So­fi­ja An­dre­jev­na je is­tr­ča­la u park. Noć se pri­bli­ža­va­la, smr­ka­va­lo se i bi­lo je pro­hlad­no.
Već je pro­šlo po­la sa­ta. Du­šan je pr­vi oti­šao da za­mo­li So­fi­ju An­dre­jev­nu da se vra­ti u ku­ću. Za­te­kao ju je da ho­da po če­tvo­ro­u­glu sta­rih li­po­vih dr­vo­re­da bli­zu ku­će. Bi­la je go­lo­gla­va i bez to­ple odje­će na se­bi.
Du­ša­no­va mi­si­ja ni­je uspje­la, ona ni­je htje­la da se vra­ti u ku­ću, ni­ti da ob­u­če ne­što to­pli­je.
Ma­ri­ja Alek­san­drov­na je uspje­la da me na­go­vo­ri da i ja po­ku­šam.To sam ura­dio te­ška sr­ca, jer ni­je­sam že­lio da uzi­mam ni­ka­kvog uče­šća u to­me i za­to što mi je to li­či­lo na ko­me­di­ju, u ko­joj je glav­nu ulo­gu igra­la So­fi­ja An­dre­jev­na. Ja ni­je­san znao čak ni šta da joj ka­žem.
So­fi­ja An­dre­jev­na se vra­ti­la u ku­ću, tek po­sli­je to­ga, kad je po nju oti­šla po­gu­re­na, iz­ne­mo­gla i bo­le­sna sta­ri­ca Šmi­to­va, po­ma­žu­ći se svo­jim šta­pom. Vje­ro­vat­no je bi­lo stid od sta­ri­ce, a valj­da joj je bi­lo i hlad­no. Ru­čak i ve­čer­nji čaj su pro­šli u mi­ru.
Po­sli­je to­ga, kad su se svi raz­i­šli, ja sam ostao do ka­sno u noć da ra­dim u svo­joj so­bi.
U me­đu­vre­me­nu Ma­ri­ja Alek­san­drov­na je po­sla­la pi­sam­ce Alek­san­dri Ljvov­noj i oba­vi­je­sti­la je o puc­nje­vi­ma i sve­mu šta se de­ša­va­lo u ku­ći, za­mo­liv­ši je da ne no­ći­va u Tap­ti­ko­vu i hit­no se vra­ti ku­ći.
Ona je oba­vi­je­sti­la za­to što je za­mo­li­la Alek­san­dra Ljvov­na kad je od­la­zi­la, jer se pla­ši­la da će So­fi­ja An­dre­jev­na da pra­vi sce­ne u nje­nom odsustvu. Ali, evo već je dva­na­est sa­ti, Alek­san­dra Ljvov­na ni­je do­šla i, oči­gled­no, ne­će ni do­ći. Mo­žda je to i do­bro.
Na ne­sre­ću, pi­sam­ce M.A. Šmi­to­ve je od­i­gra­lo svo­ju ulo­gu i dje­voj­ke su se vra­ti­le ku­ći is­pred zo­re. One su ga­la­me­ći ule­tje­le kod me­ne u so­bu, jer je sa­mo kod me­ne go­re­la lam­pa. Od­mah za nji­ma se po­ja­vi­la i So­fi­ja An­dre­jev­na, ko­ja je uvi­jek li­je­gla da spa­va ve­o­ma ka­sno. Istog tre­nut­ka je po­če­la sva­đa. Upla­še­na i raz­dra­že­na neo­če­ki­va­nim po­vrat­kom kće­ri, So­fi­ja An­dre­jev­na ni­je zna­la na ko­ga da is­ka­li svoj bi­jes, na nju ili na Var­va­ru Mi­haj­lov­nu, ili, ko­ja, u su­šti­ni, ni­je ni za što bi­la kri­va, na sta­ri­cu M.A. Šmi­to­vu. I njen gnjev se ob­ru­šio na sva­ku od njih.
(Na­sta­vi­će se)