Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


30.ok­to­bar
Po­ku­ša­va­ju­ći da na ne­ki na­čin ri­je­ši ne­pod­no­šlji­vu si­tu­a­ci­ju, Lav Ni­ko­la­je­vič, kri­ju­ći od So­fi­je An­dre­jev­ne, 28.ok­to­bra od­la­zi od ku­će.
Pre­ko da­na So­fi­ja An­dre­jev­na me je mo­li­la da po­đem sa njom i po­tra­ži­mo La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ali ja sam je od­bio, re­kav­ši joj da Lav Ni­ko­la­je­vič u opra­štaj­nom pi­smu sve nas mo­li da ga ne tra­ži­mo. Na­ve­če je So­fi­ja An­dre­jev­na za­po­vi­je­di­la da sju­tra po­zo­vu sve­šte­ni­ka, jer že­li da se is­po­vi­je­di i pri­če­sti. Me­ne je za­mo­li­la, ako sju­tra odem u Te­lja­tin­ke, da ka­žem Vla­di­mi­ru Gri­gor­je­vi­ču da do­đe kod nje. Re­kla mi je da „pred smrt“ že­li da se po­mi­ri sa njim i da ga za­mo­li da joj opro­sti za sve što on mi­sli da je kri­va.
31.ok­to­bar
Od od­la­ska La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, So­fi­ja An­dre­jev­na ni­je ni­šta je­la do sa­da, vi­di se da pro­pa­da i stal­no pri­ča da ho­će ta­ko da umre. Ako dok­to­ri od­lu­če da je vje­štač­ki hra­ne, on­da ona pri­je­ti da će da se za­ko­lje no­žem ili će se ubi­ti na ne­ki dru­gi na­čin.
Slu­ga Ilja Va­si­lje­vič ot­krio mi je još je­dan in­te­re­san­tan de­talj, ko­ji se ti­če So­fi­je An­dre­jev­ne, za ko­ji sa­mo on zna i za­mo­lio me da ni­kom ne pri­čam ni­šta, dok ne do­đe za to vri­je­me. So­fi­ja An­dre­jev­na je još odav­no pri­ve­za­la pra­vo­slav­nu iko­ni­cu na ne­pri­mi­jet­nom mje­stu za no­gar Tol­sto­je­vog kre­ve­ta. Po­sli­je od­la­ska La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ona je od­ve­za­la iko­ni­cu; po­ka­za­lo se da je dje­lo­va­nje sve­ti­nje bi­lo pot­pu­no su­prot­no onom šta je že­lje­la.
Opet me je So­fi­ja An­dre­jev­na mo­li­la da pre­ne­sem nje­nu mol­bu Čert­ko­vu da do­đe. Re­kla mi je da mu ka­žem da ga zo­ve sa „do­brim na­mje­ra­ma“. I opet, isto kao i onog ču­ve­nog 12.ju­la, kad je So­fi­ja An­dre­jev­na pre­ko me­ne mo­li­la Čert­ko­va da joj vra­ti ru­ko­pi­se i da se po­mi­re, opet sam ja išao kod Čert­ko­va sa po­taj­nom na­dom da će do­ći do tog po­mi­re­nja. I, evo, opet sam bio raz­o­ča­ran u svo­je oče­ki­va­nje. Čert­kov se ni­je pro­mi­je­nio u svom pro­ra­ču­na­tom i da­le­kom od sen­ti­men­tal­no­sti ka­rak­te­ru.
Kad je Vla­di­mir Gri­gor­je­vič čuo mol­bu So­fi­je An­dre­jev­ne, u pr­vom mo­men­tu on je pri­stao da ode u Ja­snu Po­lja­nu, ali se od­mah pre­do­mi­slio.
– Za­što da idem –re­kao je on. – Zar da se ona po­ni­ža­va pre­da mnom, da me mo­li za opro­štaj? To je nje­na zam­ka, jer že­li da ja po­ša­ljem te­le­gram La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču.
Pri­zna­jem da me je ovaj od­go­vor i za­ču­dio i na­lju­tio. Mo­gao je od­go­vo­ri­ti ta­ko, sa­mo za­to što ni­je že­lio ni­ka­kvog po­mi­re­nja sa So­vi­jom An­dre­jev­nom i što je nju mr­zio du­bo­ko u du­ši. Je li to bo­ja­zan da će ga So­fi­ja An­dre­jev­na umo­li­ti da po­ša­lje ne­ka­kav te­le­gram La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču? O, pa taj po­vod je slab, da zbog to­ga ne ode! Mo­že on i da se po­mi­ri sa njom, a da u sve­mu sa­ču­va svo­ju po­zi­ci­ju. Ka­ko sam ja mo­gao da od­bi­jem So­fi­ju An­dre­jev­nu da za­jed­no tra­ži­mo La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, a isto­vre­me­no odr­žim do­bre od­no­se sa njom.
Oči­gled­no, da bi oprav­dao svoj po­stu­pak ne­do­la­ska na po­mi­re­nje, Vla­di­mir Gri­gor­je­vič me je mo­lio da pre­ne­sem So­fi­ji An­dre­jev­noj da on ni­je ljut na nju i da joj ne že­li ni­šta lo­še. Obe­ćao je da će joj sve de­talj­no ob­ja­sni­ti u pi­smu i do ve­če­ri po­sla­ti kao od­go­vor na njen po­ziv.
Svi su se iz­ne­na­di­li u Ja­snoj Po­lja­ni, kad su vi­dje­li da sam se sam vra­tio. Ni­ko ni­je mo­gao ni da po­mi­sli da će Čert­kov od­bi­ti po­ziv So­fi­je An­dre­jev­ne za po­mi­re­nje sa njim i pri­hva­ti is­pu­nje­nje nje­ne že­lje.
I dok­tor G.M. Ber­ken­hejm je po­ku­šao da po­pra­vi si­tu­a­ci­ju, ta­ko što je i on oti­šao kod Čert­ko­va i na­go­va­rao ga da pri­hva­ti po­ziv. On je ostao u Te­lja­tin­ka­ma do­sta du­go, ali ni­je uspio da ga ubi­je­di. On je sa­mo po­slao pi­smo po dok­to­ru Ber­ken­hej­mu So­fi­ji An­dre­jev­noj, u ko­jem je kraj­nje di­plo­mat­ski i na svoj na­čin ob­ja­šnja­vao svoj ne­do­la­zak. Pi­smo su pro­či­ta­li So­fi­ji An­dre­jev­noj.
– Go­lo mo­ra­li­sa­nje – pro­ko­men­ta­ri­sa­la je sa­dr­žaj pi­sma i, naj­vje­ro­vat­ni­je, bi­la je u pra­vu.
To­kom da­na je pri­pre­mi­la te­le­gram, ko­ji je bi­la pla­ni­ra­la da po­ša­lje La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču: „Pri­če­sti­la sam se. Po­mi­ri­la sam se sa Čert­ko­vom. Ni­je­sam do­bro. Opro­sti mi!“ Ovaj te­le­gram ni­je sti­zao do La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. U šest sa­ti iz­ju­tra 7. no­vem­bra Tol­stoj je okon­čao svoj ži­vot.
K R A J