Pi­še:Mi­li­ca Kralj


Ne znam da li je uop­šte mo­gla da na­đe bi­lo ka­kvu utje­hu u vje­ro­va­nju da Bog bro­ji žen­ske su­ze i to baš one su­ze ko­ji­ma pje­sni­ki­nje opla­ku­ju ono što se naj­du­blje i naj­tu­žni­je is­pa­šta – sop­stve­nu dru­gost, iz­dvo­je­nost iz naj­ra­sko­šni­jeg di­je­la ži­vo­ta, iz onog di­je­la re­al­no­sti od ko­jeg su se ra­ne otva­ra­le, ožilj­ci pro­du­blji­va­li, a sop­stve­no li­ce za­gnju­re­no u sa­mo­o­gle­da­nje ne­sta­ja­lo i pre­tva­ra­lo se u ta­las vi­še, u va­lo­ve ne­mi­ra iz­dvo­je­nog ostrv­ce­ta žen­skog po­la: „Ov­dje je ne­mir i te­sko­ba. Ov­dje je mrak. Svje­tlost je ću­dlji­va. Ov­dje je pat­nja. Šta to po­kre­će li­šće? Šta to po­kre­će mo­je sr­ce? Igram. Ta­la­sam se...”
Vir­dži­ni­ja Vulf, en­gle­ska spi­sa­te­lji­ca, po sna­zi i du­bi­ni dje­la bez prem­ca, uze­la je svo­ju pat­nju i svoj ne­mjer­lji­vi i ne­sa­vla­di­vi ži­vot­ni te­ret, pri­do­dav­ši mu i dže­po­ve pu­ne ka­me­nja i 28. mar­ta 1941. go­di­ne sje­di­ni­la se sa rječ­nim ta­la­si­ma.
Oslo­bo­di­la se se­be, za­pra­vo onog di­je­la svog ži­vo­ta ko­ji ju je naj­vi­še ras­pi­njao i gu­šio. Pri­je to­ga mar­tov­skog da­na dva pu­ta je po­ku­ša­la od­la­zak iz ži­vot­nog pa­kla: jed­nom se nag­nuv­ši kroz pro­zor, dru­gi put is­piv­ši bo­či­cu ve­ro­na­la.
Naj­zad je u vo­de­nom za­gr­lja­ju pro­na­šla ono što ni­je ima­la u ži­vo­tu: po­mi­re­nje svih su­prot­no­sti, ne­do­u­mi­ca iz­me­đu svi­je­tlog i tam­nog, Ero­sa i Ta­na­to­sa. Umor­no ti­je­lo za­mi­je­ni­la je za tok svi­je­sti vla­sti­tog bi­ća.
Dje­la Vir­dži­ni­je Vulf: pri­po­vi­jet­ke, bi­o­graf­ska pro­za, ese­ji­stič­ki i kri­tič­ki tek­sto­vi, pi­sma i dnev­ni­ci, a oso­bo­i­to ro­ma­ni: „Or­lan­do”, „Iz­let na pu­či­ni”, „Znak na zi­du”, „Iz­me­đu či­no­va” „Go­spo­đa Da­lo­vej” (ekra­ni­zo­van), „Pre­ma sve­ti­o­ni­ku”, „Go­di­ne”, „Ta­la­si”, „Sop­stve­na so­ba” spa­da­ju me­đu naj­i­zra­zi­ti­je i naj­bo­lje ro­ma­ne to­ka svi­je­sti i sup­ti­len pje­snič­ke pro­ze u svjet­skoj knji­žev­no­sti.
Nje­ni ro­ma­ni ne po­sje­du­ju kla­si­čan za­plet, ne­ma­ju ni po­če­tak ni kraj. Iz­bjeg­nut je u nji­ma hro­no­lo­ški po­re­dak rad­nje, ne­ma po­u­zda­nog, sve­zna­ju­ćeg, ne­na­me­tlji­vog pri­po­vje­da­ča, pri­stu­pa se s raz­li­či­tih ma­nje po­u­zda­nih sta­no­vi­šta: sve je flu­id­no, u raz­li­či­tim vre­me­ni­ma i prav­ci­ma, po­ne­kad čak i isto­vre­me­no. Iz­me­đu jed­nog po­vla­šće­nog tre­nut­ka do dru­gog ži­vi se u de­pre­si­ji, ne­za­do­volj­stvu i sum­nji­če­nji­ma. Li­ko­vi nje­nih ro­ma­na su iz­u­zet­no osje­tlji­vi, mo­žda baš za­to osu­đe­ni na po­vla­če­nje u se­be, u unu­tra­šnji ži­vot ko­ji je ras­pet iz­me­đu ra­do­sti i oča­ja­nja do po­sled­njeg ži­vot­nog tre­nut­ka.
U do­bu kad je ima­la dva­de­set go­di­na (ro­đe­na je 1882.) Vir­dži­ni­ja se osje­ća­la kao da je sa­ma na svi­je­tu. U pe­ri­o­du od ne­ko­li­ko go­di­na iz­gu­bi­la je maj­ku, po­lu­se­stru Ste­lu, oca i bra­ta To­bi­ja ko­ga je obo­ža­va­la. Dru­ga se­stra Va­ne­sa se ta­da uda­la, po­lu­bra­ća ima­la vla­sti­ti ži­vot i oda­bra­ni put, po­lu­se­stra La­u­ra bi­la je za­tvo­re­na u lud­ni­ci. Svi ovi ra­stan­ci i udar­ci uz­dr­ma­li su Vi­dži­ni­ji­ne ner­ve i do­ni­je­li joj na­pa­de de­pre­si­je i bez­u­mlja. Na­po­sli­jet­ku su do­ve­li i do tra­gič­nog kra­ja.
Knji­žev­nost je vr­lo ra­no po­sta­la nje­na op­se­si­ja. Već u de­se­toj go­di­ni pi­še i ure­đu­je kuć­ne no­vi­ne. Iako je po obi­ča­ji­ma bi­la is­klju­če­na iz po­sve­će­ne tvr­đa­ve zna­nja, Vir­džin­ja je uz po­moć uči­te­lja ko­ji su je pod­u­ča­va­li do­la­ze­ći u ku­ću, maj­ke od ko­je je na­u­či­la la­tin­ski i fran­cu­ski, i isto­ri­ju, i oca ko­ji joj je po­sta­vljao ma­te­ma­tič­ke iza­zo­ve, do­du­še bez ve­ćeg uspje­ha jer je do kra­ja ži­vo­ta ra­ču­na­la na pr­ste – ste­kla so­lid­na zna­nja.
Ono što pred­sta­vlja ra­di­kal­ni za­hvat rav­na­ju­ći se sa anar­hi­stič­kim i ru­ši­lač­kim iza­zo­vom – iz­re­kla je u „Sop­stve­noj so­bi”. Tvr­di­la je da je že­ni ko­ja ho­će da po­sta­ne pi­sac po­treb­na vla­sti­ta so­ba i go­di­šnji pri­hod, kao i ubi­stvo vi­le – za­štit­ni­ce kuć­nog og­nji­šta (od­nso­no svih onih zam­ki i zam­či­ca oli­če­nih u brač­nim, kuć­nim, po­ro­dič­nim i svim dru­gim oba­ve­za­ma.)
(Na­sta­vi­će se)