Knji­žev­nu jav­nost ovih da­na po­tre­sa afo-gro­zni­ca u ko­joj do­mi­ni­ra ne­dav­no ob­ja­vlje­ni pr­vi­je­nac mla­dog afo­ri­sti­ča­ra Bo­ja­na Ra­je­vi­ća ,,Bro­do­grad­nja u bo­ci”. Po­sli­je uspje­šnih pro­mo­ci­ja u Pod­go­ri­ci i na Ce­ti­nju, Ra­je­vi­će­vi afo­ri­zmi mo­gli su se ču­ti i na upra­vo za­vr­še­nom Sa­ti­ra fe­stu u Be­o­gra­du. Ra­je­vić za ,,Dan” go­vo­ri o neo­bič­noj ,,Bro­do­grad­nji”, in­spi­ra­ci­ja­ma, pla­no­vi­ma, ali i o to­me ka­ko je mla­di afo­ri­sti­čar za­plo­vio i po­li­tič­kim vo­da­ma.
●„Bro­do­grad­nja u bo­ci”... Ot­ku­da ide­ja za ta­kav na­slov za jed­nu knji­gu afo­ri­za­ma?
– Oko na­slo­va za svoj afo­ri­stič­ki pr­vje­nac sam mo­rao da se po­tru­dim, či­ni mi se vi­še ne­go i za je­dan afo­ri­zam za­stu­pljen u knji­zi. Ni­sam že­lio da bu­de pre­vi­še eks­pli­ci­tan, ali ni da upu­ću­je na ne­ku od te­ma ko­ji­ma sam se u afo­ri­zmi­ma ba­vio jer bi on­da, osje­ćao sam, osta­le te­me bi­le na ne­ki na­čin skraj­nu­te. On­da sam se od­lu­čio na to da na­slo­vom upu­tim na pri­ro­du sa­mog afo­ri­zma kao žan­ra. „Bro­do­grad­nja u bo­ci” go­vo­ri o pi­sa­nju afo­ri­za­ma kao fi­li­gran­skom ra­du.
●Va­ša knji­ga je ne­dav­no pred­sta­vlje­na u Pod­go­ri­ci i na Ce­ti­nju? Ka­kve su re­ak­ci­je i da li pla­ni­ra­te još ne­ke pro­mo­ci­je?
– Mo­ram iz­ra­zi­ti za­do­volj­stvo do­sad odr­ža­nim pro­mo­ci­ja­ma. S ob­zi­rom na to da su či­ta­o­ci u Cr­noj Go­ri pri­lič­no ne­na­vik­nu­ta na afo­ri­zam, po­sje­će­nost je pre­ma­ši­la i ona naj­op­ti­mi­stič­ni­ja oče­ki­va­nja, što je za me­ne kao ne­ko­ga ko po­ku­ša­va da se ba­vi afo­ri­zmom ve­o­ma va­žno jer mi ob­na­vlja vje­ru da to što ra­dim ni­je bez ne­kog smi­sla. Još jed­nu po­tvr­du za to do­bi­ću na Be­o­grad­skom saj­mu knji­ga ove go­di­ne, gdje će 28. ok­to­bra o mo­joj knji­zi go­vo­ri­ti Alek­san­dar Ba­ljak i Mi­ha­i­lo Šće­pa­no­vić.
● Afo­ri­zme ste go­vo­ri­li i ne­dav­no na Sa­ti­ra fe­stu u Be­o­gra­du. Ka­ko be­o­grad­ska pu­bli­ka re­a­gu­je na afo­ri­zme iz Cr­ne Go­re?
– Naj­pri­je mo­ram re­ći da Sa­ti­ra fest or­ga­ni­zu­je Be­o­grad­ski afo­ri­sti­čar­ski krug, kult­no afo­ri­sti­čar­sko udru­že­nje ko­je je osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka oku­pi­lo naj­bo­lje afo­ri­sti­ča­re Be­o­gra­da u ko­jem su se za­te­kli, po mno­gi­ma, naj­bo­lji afo­ri­sti­ča­ri na svi­je­tu. Na­stu­pi­ti u ta­kvom dru­štvu već pred­sta­vlja ve­li­ki uspjeh, a afo­ri­sti­ča­ri iz Cr­ne Go­re su vi­še pu­ta ta­mo na­gra­đi­va­ni. To se de­si­lo i ove go­di­ne, za naj­bo­lji afo­ri­zam pro­či­tan na fe­sti­va­lu pro­gla­šen je afo­ri­zam Velj­ka Raj­ko­vi­ća, afo­ri­sti­ča­ra iz Pod­go­ri­ce. Mi­slim da je to do­volj­no da po­svje­do­či da se afo­ri­zmi iz Cr­ne Go­re i te ka­ko ci­je­ne u, re­kao bih slo­bod­no, svjet­skoj pre­sto­ni­ci sa­ti­re. Me­đu­tim, cr­no­gor­ski afo­ri­sti­ča­ri, oči­gled­no, mo­ra­ju još da na­pre­du­ju da bi bi­li pri­zna­ti i u Cr­noj Go­ri. Do ta­da će mo­ra­ti da se zlo­pa­te sa me­đu­na­rod­nim pri­zna­nji­ma.
● Zbog če­ga su či­ta­o­ci ne­na­vik­nu­ti na afo­ri­zam?
– Raz­log toj ne­na­vik­nu­to­sti pre­po­zna­jem naj­pri­je u či­nje­ni­ci da nas, afo­ri­sti­ča­re, oni ko­ji u Cr­noj Go­ri o kul­tu­ri od­lu­ču­ju pre­ćut­ku­ju na sav glas. Za­tim, mi, afo­ri­sti­ča­ri, mo­ra­mo ima­ti i do­zu sa­mo­kri­tič­no­sti pa pri­zna­ti da po­ne­kad tom pre­ćut­ki­va­nju i sa­mi do­pri­no­si­mo na taj na­čin što i mi­ni­ma­lan pro­stor ko­ji nam se do­di­je­li oba­si­pa­mo afo­ri­zmi­ma ko­ji se pi­šu us­put i na pr­vu lop­tu. A tu je, na­rav­no, i strah ko­ji u Cr­noj Go­ri vla­da na svim ni­vo­i­ma po­sljed­njih go­di­na, usljed ko­jeg ima­mo dra­ma­tič­no ma­li broj sa­ti­ri­ča­ra iako ima­mo za­vid­nu sa­ti­rič­nu tra­di­ci­ju.
● Ima li pro­mje­na u od­no­su knji­žev­ne kri­ti­ke pre­ma afo­ri­zmu?
– Vo­lim da vje­ru­jem da su mla­di knji­žev­ni kri­ti­ča­ri ko­ji sve uče­sta­li­je pi­šu o afo­ri­zmu po­put Ra­do­ma­na Če­čo­vi­ća, Mi­lo­ra­da Du­ru­to­vi­ća i Ra­do­ja Fe­mi­ća i vas vje­sni­ci jed­nog knji­žev­no-kri­ti­čar­skog od­no­sa pre­ma afo­ri­zmu ko­ji će bi­ti li­šen pred­ra­su­da ko­jih su do sa­da zna­li da se oslo­bo­de sa­mo ča­sni iz­u­ze­ci po­put Jo­va­na De­li­ća ili Ni­ko­le Mi­lo­še­vi­ća. Afo­ri­zmu mo­ra pri­pa­sti rav­no­prav­no mje­sto u si­ste­mu knji­žev­nih žan­ro­va za­to što ni­ka­kvih raz­lo­ga za žan­rov­sku hi­je­rar­hi­za­ci­ju ne­ma. Ne bi ih bi­lo ni da ima­mo ne znam ka­kve ro­ma­ne ili po­e­zi­ju, a ka­mo­li u ovim okol­no­sti­ma ka­da su od svih na­ših pi­sa­ca na­ši afo­ri­sti­ča­ri naj­za­pa­že­ni­ji i naj­na­gra­đi­va­ni­ji u svi­je­tu.
● Ka­kav je od­nos iz­da­vač­kih ku­ća pre­ma afo­ri­stič­kim knji­ga­ma?
– Od­nos je isti kao i kod svih dru­gih ko­ji se ba­ve knji­žev­nim pri­li­ka­ma kod nas. Da­kle, ka­ta­stro­fa­lan. Me­đu­tim, ja sam imao sre­ću da na­i­đem na ra­zu­mi­je­va­nje za ono či­me se ba­vim kod lju­di u Iz­da­vač­kom cen­tru Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri u Pod­go­ri­ci i da mo­ja knji­ga iza­đe u ni­zu nji­ho­vih sjaj­nih iz­da­nja. Na­dam se da mo­ja knji­ga ni­je na­pra­vi­la ni­ka­kav dis­kon­ti­nu­i­tet u tom ni­zu.
A.ĆUKOVIĆ


Politika i pisanje

● Ko­li­ko vam po­ma­že to što ste afo­ri­sti­čar i član Glav­nog od­bo­ra jed­ne mla­de cr­no­gor­ske po­li­tič­ke par­ti­je?
- U po­li­ti­ci sam u svoj­stvu gra­đa­ni­na ko­ji se na­da da ima pra­vo da ne bu­de odu­še­vljen ak­tu­el­nom dru­štve­nom zbi­ljom u Cr­noj Go­ri. Iako vje­ru­jem da i kao gra­đa­nin i kao afo­ri­sti­čar imam isti po­gled na svi­jet, tru­dim se da svo­je afo­ri­zme ne sta­vljam u slu­žbu sva­ko­dnev­ne po­li­ti­ke. Na svu sre­ću, ne pri­pa­dam ni par­ti­ji ko­ja bi ta­ko ne­što od me­ne zah­ti­je­va­la. U pi­sa­nju se sa­mo tru­dim da is­pu­nim stro­ge po­e­tič­ke za­htje­ve afo­ri­zma. Ako se pri­tom de­si da mo­ji afo­ri­zmi uti­ču na ne­ko­ga u smi­slu da mu pro­bu­de že­lju da ne­što u ovoj dr­ža­vi mi­je­nja, još bo­lje, sva­ka­ko da se ne bu­nim i da to sma­tram kva­li­te­tom vi­še. Ipak, pla­šim se da pi­sa­nje afo­ri­za­ma ni­je do­volj­no da se ne­što pro­mi­je­ni. Za­to sam se i pri­dru­žio tim div­nim mla­dim lju­di­ma, za ko­je sam uvje­ren da mo­gu ne­što da pro­mi­je­ne.