Po­et­sko ve­če Dra­ga­ne Mr­kić, pje­sni­ki­nje i no­vi­nar­ke Ra­dio te­le­vi­zi­je Cr­ne Go­re pri­re­đe­no je u okvi­ru Pro­gra­ma po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re u Nik­ši­ću. Lju­bi­te­lji­ma po­e­zi­je o stva­ra­la­štvu Mr­ki­će­ve go­vo­ri­li su Ob­rad Ne­ne­zić, knji­žev­nik i dra­ma­turg, Va­nja Ko­va­če­vić, no­vi­nar i knji­žev­ni kri­ti­čar, dok je po­e­zi­ju ka­zi­vao Mi­ro Ni­ko­lić, dram­ski umjet­nik
Ob­rad Ne­ne­zić, knji­žev­nik i dra­ma­turg go­vo­rio je na po­ma­lo ne­u­o­bi­ča­jen na­čin. Pro­či­tao je svo­je pi­smo – esej u ko­me se pi­ta: ,,Za­što pi­še­mo?”.
- Po­e­zi­ja mo­ra bi­ti hra­bra i isti­ni­ta, kao što je tvo­ja go­spo­đo Mr­kić, za­to te mo­lim da do kra­ja ži­vo­ta pro­si­pa­mo sti­ho­ve i vi­no, a ne krv i su­ze, jer su­za je či­sti­ja od po­e­zi­je, a vi­no ljep­še bo­je i uku­sa, ka­zao je Ne­ne­zić.
On kon­sta­tu­je da ne­će pre­sta­ti iz­la­zi­ti i za­la­zi­ti sun­ce, ako pre­sta­nu iz­la­zi­ti knji­ge, ako se pre­sta­nu sni­ma­ti fil­mo­vi i pi­sa­ti dra­me, već da ti­me „pri­je­te pi­sci ko­ji ni­je­su oku­si­li ka­ko je slat­ka žuč osta­vlje­nih, ka­ko su div­ne pje­sme bez so­ne­ta i ri­ma i po­ljub­ci bez usa­na”.
Go­vo­re­ći o nje­noj zbir­ci pje­sa­ma „Pre­vi­še te ima”, Va­nja Ko­va­če­vić, no­vi­nar i knji­žev­ni kri­ti­čar je na­gla­sio da je ona pre­o­ku­pi­ra­na poj­mo­vi­ma lju­ba­vi, tra­ja­nja i pro­pa­da­nja, pa se u tom tro­u­glu sve i de­ša­va.
- Na­iz­gled su­prot­sta­vlja­ju­ći lju­bav pro­pa­da­nju, autor­ka ne že­li da po­bjeg­ne od stvar­no­sti ko­ja je okru­žu­je, već upra­vo u njoj, u toj pro­la­zno­sti i pro­pa­dlji­vo­sti, uz po­moć lju­ba­vi že­li da pro­na­đe svr­hu ži­vo­ta. Mo­že zvu­ča­ti po­ma­lo pa­ra­dok­sal­no, ali Mr­ki­će­va nam svo­jim sti­ho­vi­ma ja­sno sa­op­šta­va da mo­že­mo po­sti­ći svr­hu sa­mo ako smo ko­nač­ni. I da se u toj ko­nač­no­sti na­la­zi smi­sao na­šeg po­sto­ja­nja. Jer, autor­ka sma­tra da je sve tu, oko nas, i na­rav­no u na­ma. Zbog to­ga bi se i stih jed­nog ra­no pre­mi­nu­log pje­sni­ka ko­ji ka­že ni­gdje to­li­ko lju­di kao u jed­nom čo­vje­ku mo­gao i uze­ti kao punkt­na tač­ka ove do­bro osmi­šlje­ne zbir­ke, ka­zao je Ko­va­če­vić.
Po­zdra­vlja­ju­ći pu­bli­ku autor­ka Dra­ga­na Mr­kić je is­ta­kla da pi­sa­nje ni­je njen iz­bor, već je to po­tre­ba, po­riv, ko­ji i da ho­će ne mo­že za­u­sta­vi­ti.
- Pi­šem i na ne­ki na­čin oslo­ba­đam se­be! Kroz sti­ho­ve ra­di­je gra­dim mo­sto­ve pre­ko ko­jih mo­gu­će ni­kad ne­ću pre­ći, ne­go da ru­šim one pre­ko ko­jih sam pre­šla. Zbog to­ga je sva­ka pje­sma svo­je­vr­stan spo­me­nik pri­li­čan tre­nut­ku, ko­ma­dić du­še po­klo­njen bez­du­šnom vre­me­nu, ob­ja­sni­la je Mr­kić.
Dra­ga­na Mr­kić ro­đe­na je u Nik­ši­ću, a di­plo­mi­ra­la je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu. Nje­na po­e­zi­ja obaj­vlji­va­na je u broj­nim ča­so­pi­sim i zbor­ni­ci­ma kod nas i u re­gi­o­nu.
L.N.