Pi­še: Zo­ran Ša­po­njić


Ni­je bit­no što Sr­bi­ji stu­žu no­vi i no­vi euro za­htje­vi, od to­ga da „de fak­to“ pri­zna Ko­so­vo, ta­ko što će ubu­du­će u Bri­se­lu umje­sto Be­o­gra­da i Pri­šti­ne pre­go­va­ra­ti – „Sr­bi­ja i Ko­so­vo“, do za­htje­va u na­ja­vi da Ru­si­ji ipak uve­de­mo eko­nom­ske sank­ci­je, Sr­bi­ja tvr­do­gla­vo, po­na­vlja Be­o­grad već da­ni­ma na­sta­vlja svoj „evrop­ski put“. Ni­je va­žno što ni sa­ma Evro­pa ne zna kud ide, što ni mi ne zna­mo ku­da će nas taj put od­ve­sti i šta nas če­ka na kra­ju, i ima li taj put uop­šte kraj, va­žno je da mi od „evrop­skog pu­ta ne od­stu­pa­mo“, pa ta­man nas on od­veo pra­vo u pro­va­li­ju.
Či­tam da­nas u „Po­li­ti­ci“ in­ter­vju uva­žnog pro­fe­so­ra, go­spo­di­na Le­o­na Ko­je­na. Kaže pro­fe­sor, „za sva­ku ra­zum­nu vlast je­di­no sop­stve­na ze­mlja ne­ma al­ter­na­ti­vu, i stvar­na, a po­go­to­vu ne­ja­sna sa­ve­zni­štva uvijek su pod­lo­žna re­vi­zi­ji“, sa­mo, pi­ta­nje je, ima li ko u da­na­šnjoj Sr­bi­ji da pro­či­ta i shva­ti pro­fe­so­ro­ve rije­či.
Za­i­sta, ho­će li ne­ko u da­na­šnjoj Sr­bi­ji , za­sli­je­plje­noj euro pu­tem re­ći jed­nom, iz­go­vo­ri­ti da naj­pri­je Sr­bi­ja, da naj­pri­je Ko­so­vo kao njen neo­dvo­ji­vi dio, da pra­vo­sla­vlje kao dio iden­ti­te­ta i te­me­lja ovog na­ro­da, po­ro­di­ca, tra­di­ci­ja, da ne­ka vje­kov­na sa­ve­zni­štva i pri­ja­telj­stva ne­ma­ju al­ter­na­ti­vu. Da su to osnov­ne vri­jed­no­sti od ko­jih ne mo­že­mo i ne­će­mo od­stu­pi­ti, da za ta­ko ne­što ni­ko ne­ma man­dat, da ga ni­je do­bio ni od slav­nih pre­da­ka, ni­ti od još ro­đe­nih po­to­ma­ka.
Upo­zo­ra­va­ju­će ovih da­na zvu­če ri­je­či ar­hi­e­pi­sko­pa atin­skog go­spo­di­na Je­ro­ni­ma o sta­nju u nje­go­voj ze­mlji i od­no­si­ma sa Evro­pom, a Grč­ka je, pod­sje­ća­nja ra­di, odav­no član Evrop­ske uni­je.
Ka­že pred­sto­ja­telj Grč­ke pra­vo­slav­ne cr­kve – „na­ši od­no­si s Evro­pom, du­hov­ni, eko­nom­ski i dru­gi ob­li­ci kri­ze is­cr­pje­li su i da­lje is­cr­plju­ju grč­ki na­rod“. „Po­sto­ji ten­den­ci­ja da si­ro­ma­štvo, ne­za­po­sle­nost, ne­do­sta­tak bez­bjed­no­sti, sku­po­ća i ne­po­što­va­nje ljud­ske lič­no­sti za­go­spo­da­re u na­šem dru­štvu“.
U ana­li­zi sta­nja u grč­kom dru­štvu da­nas, od­no­si­ma sa Evro­pom, ar­hi­e­pi­skom da­lje ka­že da je „naj­stra­šni­je to što su se eho i ot­pad­ne vo­de evrop­ske pro­sve­te svu­da ra­ši­ri­li“. „Oni po­ti­sku­ju sve zdra­vo i od­go­vor­no što je op­sta­lo u na­šoj ze­mlji. Je­zik, isto­ri­ja, po­ro­di­ca, in­sti­tu­ci­ja bra­ka, ško­la i obra­zo­va­nje su svo vri­je­me na ni­ša­nu“, pre­nio je grč­ki list Agi­o­nO­ros.
Ako Grč­ku, ko­ja je odav­no čla­ni­ca Evrop­ske uni­je če­ka­ju, kao što ar­hi­e­pi­skop Je­ro­nim ka­že, „su­štin­ske pro­mje­ne dru­štva“, „pod­ri­va­nje osno­va po­ro­di­ce i na­me­ta­nje raz­vra­ta, na­sta­vak de­gra­da­ci­je je­zi­ka i za­ne­ma­ri­va­nje kul­tu­re, do­mo­vi­ne i sve­ti­nja“, šta on­da tek Sr­bi­ju če­ka, i ka­kva će Sr­bi­ja, ka­kvo će srp­sko dru­štvo iz­gle­da­ti na kra­ju „evrop­skog pu­ta“, pri­la­go­đe­no i pre­pa­ri­ra­no za pri­jem u EU? I, ko da­nas ima man­dat da ga na ta­kav put i u ta­kve pro­mje­ne po­ve­de?
Sa dru­ge stra­ne, a ne­ka mi evro­fa­na­ti­ci opro­ste i ne uzmu za zlo, ali, od tre­nut­ka ka­da je pr­vi put iz­go­vo­re­no da „Evro­pa ne­ma al­ter­na­ti­vu“, a od ta­da su pro­šle go­di­ne i go­di­ne, od da­na ka­da smo na pu­tu ko­ji bi tre­ba­lo da nas od­ve­de u „si­gur­nu i svi­je­tlu bu­duć­nost bo­ga­tih“, ne­ke kru­ci­jal­ne, ne­ke zna­čaj­ne, va­žne pro­mje­ne, ne­ki bo­lji­tak za na­rod, ni­ka­ko da ugle­dam. Ono što vi­dim je­ste da iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še si­ro­ti­nje i očaj­nih lju­di bez na­de i utje­he ho­da uli­ca­ma, da je sve vi­še i vi­še lju­di bez po­sla, da je sve vi­še onih u Sr­bi­ji ko­ji­ma se sto­mak za­ve­že u čvor ka­da poč­nu raz­mi­šlja­ti ka­ko da dje­ci ku­pe zim­ske ci­pe­le, jak­nu, ka­ko za ku­ću da obez­bi­je­de ogrev, zim­ni­cu, ka­ko da na­ba­ve džak bra­šna… Mo­žda se to iz Be­o­gra­da, iz Ne­ma­nji­ne uli­ce i iz do­bro ušu­ška­nih vi­la na De­di­nju ne vi­di do­bro, ali, u Sr­bi­ji to je ta­ko. I za­i­sta, iz­gle­da li ta Evro­pa ta­ko, ili će pro­mje­ne do­ći jed­nog da­na, na­glo, ne­na­ja­vlje­no, pa će nas EU kao u ne­kom SF fil­mu, iz­ne­bu­ha, sa­svim neo­če­ki­va­no na­gra­di­ti za sve pat­nje kroz ko­je pro­la­zi­mo de­ce­ni­ja­ma ko­ra­ča­ju­ći na evrop­skom pu­tu bez kra­ja, za ote­to Ko­so­vo?
A do tog da­na, dok ne osva­ne to sun­cem oba­sja­no ju­tro u ko­me će­mo svi bi­ti jed­na­ki, bo­ga­ti, ju­tro u ko­me će­mo svi ima­ti do­volj­no nov­ca da dje­ci da­mo 200 di­na­ra za uži­nu, ju­tro u ko­me će­mo oti­ći u pro­dav­ni­cu pa na kra­ju evrop­skog pu­ta ku­pi­ti se­bi ci­pe­le, a ove sta­re, za­kr­plje­ne ba­ci­ti, mi će­mo is­pu­nja­va­ti je­dan po je­dan evrop­ski uli­ta­ma­tum, a oni će se re­đa­ti bez kra­ja.
Jed­no znam, ja ću se u mo­joj ku­ći i u mo­joj po­ro­di­ci od ta­kve vi­zi­je bra­ni­ti ko­li­ko bu­dem umio i mo­gao. Za­to što me unu­ci ni­su ovla­sti­li da pro­dam i iz­dam ono što su mi đe­do­vi osta­vi­li.
WWW.ISKRA.CO