Čo­vjek je­ste di­zaj­ni­ran da pre­ži­vlja­va, da se na­da, da se bo­ri za bo­lji ži­vot zah­ti­je­va­ju­ći vi­še ve­dri­ne, uspje­ha, ra­do­sti... Pre­do­mi­nant­no smo vr­sta ko­ja raz­mi­šlja, i u to­me le­ži vo­lja za lič­nim na­pret­kom. Me­đu­tim, upra­vo spo­sob­nost po­ve­zi­va­nja mi­sli u smi­slen red umi­je da nas po­kva­ri, za­mr­zne u vre­me­nu i, pro­sto re­če­no, na­gr­di.
Na Bal­ka­nu se ma­lo pa­žnje po­sve­ći­va­lo sta­nju ko­je se u za­pad­noj li­te­ra­tu­ri na­zi­va „over thin­king”. Ter­min bi ru­žno zvu­čao ka­da bi se bu­kval­no pre­veo na naš je­zik, za­to su ga po­ne­gdje pod­vo­di­li i pod „raz­mi­šlja­nje u pra­zno” ili „tje­skob­no raz­mi­šlja­nje”, pa čak i „an­ti­ra­zmi­šlja­nje”. Mi će­mo da­nas, za­rad po­tre­ba ovog tek­sta, ko­ri­sti­ti no­vi­ji ter­min ko­ji gla­si „su­bra­zmi­šlja­nje”.
Ubi­je­đen sam da sva­ko od vas, s vre­me­na na vri­je­me, umi­je da skli­zne u sta­nje ka­da um to­li­ko raz­mi­šlja o ne­ga­tiv­nim sce­na­ri­ji­ma, da se i ti­je­lo poč­ne osje­ća­ti lo­še. Ka­da se za­đe u zo­nu su­bra­zmi­šlja­nja, mo­zak auto­mat­ski ob­ra­đu­je ne­mi­le sli­ke, ru­žne i tje­skob­ne ide­je, stva­ra stres. U tom sta­nju pre­vi­še ana­li­zi­ra­mo sva­ki mo­gu­ći de­talj, ubi­je­đe­ni da će se u ži­vo­tu is­po­sta­vi­ti upra­vo ti i ta­kvi ha­o­tič­ni mo­men­ti, do ko­jih u re­al­no­sti na­vje­ro­vat­ni­je ne­će do­ći. No, dok prak­sa po­ka­že da ste se ulu­do is­tro­ši­li, vi ste već od se­be na­pra­vi­li le­ši­nu ko­ja ho­da. Za­mo­ri­li ste se od tru­da da sve pred­vi­di­te. Kod lju­di ko­ji „pre­ra­zmi­šlja­ju” pr­vi od simp­to­ma su kr­va­ve ili sta­kla­ste oči.
A šta pro­u­zro­ku­je su­bra­zmi­šlja­nje? Pre­ži­vlje­ne si­tu­a­ci­je ko­je su osta­vi­le bol­na i ra­nji­va mje­sta na va­šoj du­ši. Smrt bli­skih oso­ba, ras­ki­di emo­tiv­nih ve­za, ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi, kon­flikt­ni od­no­si u dru­štvu ili na po­slu, si­ro­ma­štvo, ne­u­va­ža­va­nje od stra­ne oko­li­ne, sa­mo­ća, fi­zič­ke i psi­hič­ke tra­u­me ra­znog spek­tra... Ukrat­ko, ono kad vam se do­go­di ži­vot sam. Jer, od sve­ga na­ve­de­nog ni­ka­da ne­će­te mo­ći da po­bjeg­ne­te... pa čak do­ži­vje­li sa­mo jed­nu od stav­ki, po­če­će­te da se s nje­nim re­zul­ta­tom iden­ti­fi­ku­je­te i sa­mo kroz nju po­sma­tra­te svi­jet, i se­be u svi­je­tu. Na­i­me, mo­zak će za­po­če­ti mi­si­ju da vas kon­stant­no pla­ši – pa će­te čak i od­la­zak u šet­nju sma­tra­ti bes­cilj­nim ak­tom, ne­pro­duk­tiv­nim i vje­ro­vat­no po­gub­nim ko­ra­kom po psi­hu. Ta­kvi lju­di, ko­ji op­se­siv­no pa­te od su­bra­zmi­šlja­nja ima­ju svo­je di­jag­no­stič­ko ime – ru­mi­na­to­ri.
Ru­mi­na­tor po­la­zi od po­stav­ke da ka­da se sa­mo jed­na lo­ša stvar do­go­di, mo­ra da je u sve­zi sa ne­kom jed­na­ko lo­šom ko­ja se de­si­la ne­ka­da dav­no. U tom mo­men­tu se za nje­ga pla­ne­ta za­u­sta­vlja, a gla­va po­či­nje da ro­ti­ra. Oče­ku­je da se u na­red­nim sa­ti­ma ili da­ni­ma do­go­de još go­re stva­ri. Po­sta­je op­sjed­nut ti­me šta će sve još da po­đe po zlu. Za­to ovo sta­nje ni­ka­ko ne smi­je­te za­ne­ma­ri­ti, ako vam se do­ga­đa če­sto... jer, ono je u naj­če­šćem, glav­ni oki­dač ula­ska u još gr­đu smje­su – de­pre­si­ju.
Ono što mo­žda ni­ste oče­ki­va­li, ru­mi­na­to­ri su naj­če­šće ja­ko umi­lja­te po­ja­ve, sa­o­sje­ćaj­ne oso­be sprem­ne da la­ko za­đu u svi­jest sa­go­vor­ni­ka i osje­te sva­ku nje­go­vu tre­mu i da­mar, nad­čul­ni su, iz­u­zet­no in­te­li­gent­ni, bri­žni lju­di bla­ge po­ja­ve... ko­ji, u ne­do­stat­ku ade­kvat­ne po­dr­ške, auto­pro­du­ku­ju ta­ko hor­mon­ski ja­ku dro­gu, ko­ja ih za krat­ko vri­je­me pre­tvo­ri u ke­se što se va­lja­ju po uli­ci. Su­bra­zmi­šlja­nje ni­je ni­šta dru­go do auto­i­mu­ni otrov ko­ji ubi­ja sva­ku kli­cu ve­dri­ne.
Zna­te, bi­lo je ra­ni­je po­ku­ša­ja da se šok te­ra­pi­jom na­glo za­u­sta­vi „su­bra­zmi­šlja­nje” kod ru­mi­na­to­ra. Ni­je da­lo ni­ka­kve re­zul­ta­te. Čak su­prot­no... po­sta­ja­lo bi in­va­ziv­ni­je. Ne, ne ra­di se o pro­stom pre­ki­da­ču ko­ji kli­kom pre­sta­je da snab­di­je­va mo­zak usmr­đe­nim mi­sli­ma... te, ako ste se pre­po­zna­li u tek­stu, znaj­te da je opo­ra­vak mo­guć, ali je iz­u­zet­no pi­pav i po­stu­pan. Evo ne­ko­li­ko taj­ni ko­je će vas ozdra­vi­ti:
Je­dan) Pre­pu­sti­te se sud­bi­ni, ili uni­ver­zu­mu. To­li­ko ste sit­ni, da ko­li­ko god se či­ni­lo da ste va­žni i da mo­ra­te uči­ni­ti pu­no bit­nih stva­ri dok ste na Ze­mlji, znaj­te – sve i da ih re­dom ura­di­te ili ih od­re­da s.ebe­te, za re­la­tiv­no krat­ko vri­je­me ni­ko ne­će pam­ti­ti da ste uop­šte po­sto­ja­li. Pri­zna­jem, ma­lo bru­tal­na isti­na, ali ima u njoj utje­he pra­vo da vam ka­žem.
Dva) Za­o­ku­pi se oba­ve­za­ma. Ra­di. Fi­zič­ki se tro­ši. Za­je­bi taj mo­zak što bi da te je­de kad se od­ma­raš.
Tri) Otvo­ri oči, po­sma­traj sa­da­šnjost. Sve što te okru­žu­je, ono br­do što je da­le­ko, ti lju­di ko­ji se kre­ću oko te­be, taj svi­jet što va­zda ne­što či­ni, a ne po­mje­ra se... gle­daj sve to sa­ži­vlje­no. I što je naj­bit­ni­je, dok po­sma­traš sa­da­šnjost, prak­ti­kuj iz­o­sta­nak osu­đi­va­nja. Iz­gle­da­će ti kao do­bar film. Do­bro, ne baš pre­vi­še sja­jan sce­na­rio... ali kva­li­te­tan tri­ler.
Če­ti­ri) Ra­duj se, jer te ima. Ov­dje si da ple­šeš, sa­pli­ćeš, pa­daš i ra­nja­vaš se. Naj­sja­ni­ja sa­zvje­žđa su upra­vo ona ko­ja su se ras­pu­kla su­prot­sta­vlja­ju­ći se cr­nim ru­pa­ma. I su­ze su sim­bol ki­ko­ta­nja.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić