PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ


Ka­ko je išao na Go­li otok, Ćo­sić je is­pri­čao no­vi­na­ru Sla­vo­lju­bu Đu­ki­ću (Čo­vjek u svom vre­me­nu, 1989): „Ćo­sić je na Go­li otok oti­šao za­hva­lju­ju­ći, pri­je sve­ga, Alek­san­dru Ran­ko­vi­ću, i to je od Ri­je­ke do Ba­kra išao auto­mo­bi­lom Ud­be, a po­tom la­đom, gdje su ga pri­hva­ti­li ru­ko­vo­di­o­ci Go­log oto­ka. Pri­zo­ri­ma ko­je je vi­dio bio je du­bo­ko ‘po­ti­šten i uz­ne­mi­ren’ – srio je i vi­dio knji­žev­ni­ke, ne­ke lju­de ko­je je po­zna­vao, kao što je pje­snik Ste­fan Mi­tro­vić, ina­če se­kre­tar Agit­pro­pa Cen­tral­nog ko­mi­te­ta KP Ju­go­sla­vi­je, ili Adolf Štumf, pro­fe­sor fi­lo­zo­fi­je iz par­tij­ske ško­le ‘Đu­ro Đa­ko­vić’. Na Go­lom oto­ku ostao je dvi­je ne­dje­lje, a pla­ni­rao je, po sop­stve­nom ka­zi­va­nju, da osta­ne dva mje­se­ca. Zgro­žen pri­zo­ri­ma ko­je je vi­dio i u mu­škom i u žen­skom lo­go­ru, po po­vrat­ku je od­mah oti­šao u svo­je se­lo Dre­no­vu i Vr­njač­ku Ba­nju, a on­da je sve is­pri­čao oni­ma ko­ji su mu da­li do­zvo­lu da na Go­li otok ode – raz­go­vor je tra­jao tri sa­ta...”
Mi­lo­van Đi­las, pak, u svo­joj knji­zi „Vlast” za­pi­sao je ovo: „Pr­vo ne­po­bit­no i alar­mant­no upo­zo­re­nje o sta­nju na Go­lom oto­ku do­šlo je od knji­žev­ni­ka Do­bri­ce Ćo­si­ća. Ćo­sić je u lje­to 1952. go­di­ne – di­je­lom iz svo­je unu­tra­šnje uz­ne­mi­re­no­sti, a di­je­lom iz li­te­rar­ne ra­do­zna­lo­sti – uz mo­ju po­moć do­bio do­zvo­lu da obi­đe lo­gor. U sep­tem­bru se na­šao sa mnom u Ni­škoj Ba­nji i sa­op­štio mi da je sta­nje u lo­go­ru ne­za­mi­sli­vo stra­šno.
Čim sam se vra­tio u Be­o­grad, upo­zo­rio sam na to Ran­ko­vi­ća. Do­bri­ca je po­zvan u Cen­tral­ni ko­mi­tet i pred Ran­ko­vi­ćem i Kar­de­ljom iz­nio ma­nje-vi­še ono što je me­ni is­pri­čao u Ni­škoj Ba­nji. Kar­delj je bio ogor­čen: ‘Znao sam’, re­kao je, ‘da će nam se ta­mo do­go­di­ti ne­ka ta­kva pi­zda­ri­ja!’ Kar­delj ni­je pso­vao, ali de­ša­va­lo se da mu se u ljut­nji omak­ne ‘ja­ka ri­ječ’. A Ran­ko­vić je na­re­dio is­tra­gu, iz­vr­šio ne­ka smje­nji­va­nja i znat­no po­bolj­šao sta­nje...”
U de­cem­bru 1954. go­di­ne „Pro­svje­ta” ob­ja­vlju­je no­vi Ćo­si­ćev ro­man Ko­re­ni, dje­lo u ko­me pi­sac „do­ča­ra­va ge­ne­zu i sud­bi­nu bo­ga­te se­ljač­ke po­ro­di­ce u vri­je­me vla­da­vi­ne Obre­no­vi­ća, kra­jem 19. vi­je­ka, ka­da su Sr­bi­ju raz­di­ra­le unu­tra­šnje po­li­tič­ke bor­be i ka­da se na se­lu od­i­gra­va­la ve­li­ka dra­ma kla­snih i ide­o­lo­ških su­ko­ba”. U NIN-u iz­ja­vlju­je: „Okre­nuo sam se pro­šlo­sti sva­ka­ko da bih kroz nju bo­lje vi­dio nas, sa­vre­me­ni­ke. Ima za to i idej­nih i estet­skih raz­lo­ga. Či­ni mi se da je jed­nom mla­đem pi­scu, ko­ji ima pre­ten­zi­je da ozbilj­ni­je za­snu­je svo­ju li­te­rar­nu kon­cep­ci­ju, nu­žno da se ma­lo du­blje kri­je u ze­mlju, da se ma­lo čvr­šće ve­že za nju... Ro­man pri­ča dra­mu jed­ne sta­re srp­ske po­ro­di­ce... Že­lja mi je da na Ko­re­ne do­zi­dam jed­nu ve­ću ro­man­si­jer­sku gra­đe­vi­nu... Tru­dio sam se da bu­dem sa­vre­men, idej­no i estet­ski. Mo­že se uči­ti i od Ja­še Ig­nja­to­vi­ća i od Vi­lje­ma Fok­ne­ra, i od Er­ne­sta He­min­gve­ja, i od Sve­to­li­ka Ran­ko­vi­ća. Ne pre­ten­du­jem na pro­na­la­zak... Am­bi­ci­ja mi je da imam sluh za no­vo...”
I dok pi­še no­vi ro­man, o Ko­re­ni­ma se go­vo­ri kao o „no­vom vi­đe­nju pro­šlo­sti” (Ve­li­bor Gli­go­rić). Ova po­vi­jest o Aći­mu Ka­ti­ću, po Ri­stu To­šo­vi­ću, „jed­no je od naj­zna­čaj­ni­jih no­vih dje­la ko­ja su kod nas štam­pa­na po­sli­je ra­ta”. Gu­stav Kr­klec sma­tra da je sa­mo pi­sac „čvr­sto po­ve­zan uz rod­no tle” mo­gao na­pi­sa­ti ta­kav ro­man. Kri­ti­čar „Vje­sni­ka u sri­je­du” Bo­žo Mi­li­čić ka­že da je ro­đen no­vi Bo­ra Stan­ko­vić. Kad je o po­e­zi­ji ri­ječ, upo­re­đu­ju ga s Mi­lo­šem Cr­njan­skim. Mi­hiz u NIN-u odu­še­vlje­no za­klju­ču­je: „Da osta­ne je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ro­ma­na na­še knji­žev­no­sti. I pr­vi­je­nac jed­ne po­ro­di­ce ro­ma­na ko­ju će Ćo­sić još na­pi­sa­ti. Jer mno­go je, mno­go da­le­ko „Da­le­ko je sun­ce” ovog pi­sca, ko­ji se da­nas či­ni kao na­iv­na i ra­na pro­ba, ono­li­ko ma­lo po­čet­nič­ka sa­mo za­to jer je bi­la po­če­tak ve­li­kog pi­sca...”
Na go­di­šnjoj skup­šti­ni Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, 16. ja­nu­a­ra 1955. go­di­ne, Do­bri­ca Ćo­sić je iza­bran za čla­na upra­ve (pred­sjed­nik je Mi­lan Bog­da­no­vić, a se­kre­tar Mi­ra Aleč­ko­vić).
Za­jed­no sa Ja­rom Rib­ni­kar, 24. ja­nu­a­ra 1955. pri­su­stvu­je su­đe­nju Mi­lo­va­nu Đi­la­su, ko­ji je kra­jem pro­te­kle go­di­ne od­stra­njen iz po­li­tič­kog i jav­nog ži­vo­ta zbog jav­nog raz­la­za sa par­tij­skom li­ni­jom. Vla­di­mir De­di­jer, Ti­tov bi­o­graf ko­ji je ta­ko­đe do­šao pod osu­du Par­ti­je i vla­sti, u mo­no­gra­fi­ji „Ve­li­ki bun­tov­nik Mi­lo­van Đi­las” (1991) ka­že: „... Što se Do­bri­ce Ćo­si­ća ti­če, za­bi­lje­žio sam u mom dnev­ni­ku da je imao tu­žno li­ce. Bio je ve­li­ki Đi­la­sov sled­be­nik 1953. go­di­ne, ali ka­ko ga je Ran­ko­vi­će­va po­li­ci­ja pra­ti­la u sto­pu pu­nih šest mje­se­ci, od­lu­čio je da po­sje­ti Ran­ko­vi­ća i vra­ti par­tij­sku knji­ži­cu. Me­đu­tim, tu se ne­što de­si­lo i Ćo­sić je bio vje­ran Ran­ko­vi­ćev pri­ja­telj sve do nje­go­ve smr­ti...”
Do­bi­ja NIN-ovu na­gra­du kri­ti­ke za naj­bo­lji ro­man ob­ja­vljen u 1954. go­di­ni – za „Ko­re­ne”. Ćo­sić je pr­vi do­bit­nik ovog pri­zna­nja, a u ži­ri­ju su bi­li: M. Bog­da­no­vić, V. Gli­go­rić. E. Fin­ci, Z. Mi­šić, B. Mi­haj­lo­vić Mi­hiz i S. Maj­sto­ro­vić.
Ina­če, na po­me­nu­toj do­dje­li NIN-ove na­gra­de oku­pi­la se eli­ta kul­tur­nog i jav­nog ži­vo­ta pre­sto­ni­ce. Ćo­si­ću je to bi­lo pr­vo ve­li­ko knji­žev­no pri­zna­nje – bio je ozbi­ljan, po­ma­lo za­bri­nut i upla­šen. Pri­šao mu je Ivo An­drić, če­sti­tao mu i pri­ja­telj­ski ga po­sa­vje­to­vao: „Na­smij­te se, ob­ra­duj­te se, Do­bri­ce, ne­će­te u ži­vo­tu ima­ti mno­go pri­li­ke za ra­dost...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)