Mla­di brač­ni par Mi­lić i Ma­ri­na Vi­dić su me­đu ri­jet­ki­ma ko­ji su ri­je­ši­li da svo­ju bu­duć­nost gra­de na se­lu, i to u Vil­cu u Bra­to­no­ži­ći­ma. Mi­lić ima 31 go­di­nu, a Ma­ri­na 27 go­di­na, i već ima­ju če­tvo­ro dje­ce, od ko­jih tro­je idu u ško­lu.
Na­kon skla­pa­nja bra­ka, ne­ko­li­ko go­di­na su ži­vje­li u Pod­go­ri­ci, gdje su pla­ća­li stan. Br­zo su shva­ti­li da im se ta­kav ži­vot ne is­pla­ti, pa su oti­šli u Bra­to­no­ži­će i, ka­ko tvr­de, ni­je­su se po­ka­ja­li.
Ma­ri­na Vi­dić ka­že za „Dan” da su u svom ga­zdin­stvu pr­vo ima­li sa­mo kra­vu, ko­ju im je kom­ši­ja pro­dao na od­lo­že­no pla­ća­nje. Sa skrom­nim ga­zdin­stvom u po­čet­ku mi­sli­li su da ne­će us­pje­ti, ali ni­je­su od­u­sta­ja­li. Da­nas ima­ju tri kra­ve, oko 15 ova­ca, ne­ko­li­ko ju­na­di i ko­nje, a pla­ni­ra­ju da ši­re ga­zdin­stvo.
– Ne­ka­ko se ube­re taj di­nar. Ra­di­mo sva­ki dan. Ne mo­že se sje­dje­ti ni kad je sve­tac, jer iako ne ra­di­mo ve­će po­slo­ve, ono sva­ko­dnev­no se mo­ra za­vr­ši­ti. Sto­ka se mo­ra na­mi­ri­ti, ru­čak sku­va­ti, ku­ća po­spre­mi­ti... Ži­vot stal­no ide. Pro­blem je što ne­ma­mo šta­lu, pa ko­ri­sti­mo kom­ši­ji­nu, ali se ne­ka­ko sna­la­zi­mo – ka­že Vi­di­će­va.
Vri­jed­ni Vi­di­ći su uspje­li i da ku­pe i re­no­vi­ra­ju ku­ću. Me­đu­tim, de­si­la se ne­zgo­da i nji­ho­va ku­ća je iz­go­re­la u po­ža­ru. Ipak, oni su is­traj­ni u na­mje­ri da je ob­no­ve.
– Ta­man smo se po­na­da­li da smo se ma­lo usta­li­li i da mo­že­mo gra­di­ti šta­lu, kad nam je sa­go­re­la ku­ća. Sad mo­ra­mo opet iz po­čet­ka. Ima­mo obje­kat u ko­jem ži­vi­mo tre­nut­no, pa će­mo ra­di­ti da sa­gra­di­mo no­vi dom. Ipak, mo­ra­mo i dje­cu ško­lo­va­ti, tri su đa­ka, a do­go­di­ne će bi­ti i če­ti­ri – is­ti­če Vi­di­će­va.
Ona ži­vot na se­lu opi­su­je kao ve­li­ki rad i od­go­vor­nost, pri ko­jem ne­ma vre­me­na za do­sa­du.
– Dok smo ži­vje­li u gra­du, bi­li smo pod­sta­na­ri i sko­ro sve što bi­smo za­ra­di­li tro­ši­li smo na ki­ri­ju i osnov­ne po­trep­šti­ne. Vi­dje­li smo da ta­ko ne mo­že­mo i oti­šli na se­lo. Ja sam ina­če od­ra­sla na se­lu u Mo­ra­či i ni­je mi te­ško pao po­vra­tak iz gra­da. Sma­tram da smo uspje­šna po­ro­di­ca. Mla­di smo, pa mo­že­mo i stva­ra­ti za dje­cu. Ni­ko nam ni­šta ni­je po­klo­nio i sve što ima­mo za­ra­di­li smo i stvo­ri­li svo­jim ra­dom – na­gla­ša­va Vi­di­će­va.
Ona ka­že da je od­ma­le­na vas­pi­ta­va­na da čo­vjek mo­ra do­sta da pro­li­je zno­ja da bi imao nor­ma­lan ži­vot.
– Od­ra­sla sam na se­lu, ali imam tri bra­ta, pa sam bi­la ma­lo za­šti­će­na. Vo­lim se­lo i dra­go mi je što ži­vim u nje­mu – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Ona is­ti­če da joj je sva­ki dan od svi­ta­nja do mra­ka is­pu­njen, a po­či­nje u šest sa­ti.
– Ka­da usta­nem, spre­mam do­ru­čak i ša­ljem dje­cu u ško­lu. Po­sli­je to­ga sli­je­di na­mi­ri­va­nje sto­ke i mu­ža kra­va. Po­tom is­tje­ram sto­ku na is­pa­šu, a on­da se pri­hva­tim po­slo­va u ku­ći. Ka­da se to za­vr­ši, dje­ca već do­đu iz ško­le, pa im spre­mam ru­čak. Po­sli­je to­ga opet mo­ra sto­ka da se na­mi­ri. Uve­če spre­mam ve­če­ru i po­ma­žem dje­ci oko uče­nja i do­ma­ćih za­da­ta­ka. Uglav­nom, do­sa­de ne­ma – opi­su­je Vi­di­će­va svo­je uobi­ča­je­ne ak­tiv­no­sti.
Ona ne­ma pu­no slo­bod­nog vre­me­na, a kad ugra­bi ko­ji sat da se od­mo­ri po­gle­da ne­ku se­ri­ju na te­le­vi­zi­ji.
Njen su­prug Mi­lić ka­že da čo­vjek ko­ji se od­lu­či za ži­vot na se­lu ne mo­že ra­ču­na­ti na mno­go od­mo­ra.
– Kod nas ne­ma vi­ken­da i pa­u­za ne­go se stal­no ra­di. Isti­na ka­da je sve­tac, ta­da se ma­lo od­mo­ri­mo, ali oni sva­ko­dnev­ni po­slo­vi oko sto­ke mo­ra­ju se za­vr­ši­ti. Sto­ka ne umi­je da ka­že šta joj fa­li, već vi sve mo­ra­te da za­vr­ši­te. Tu je na­mi­ri­va­nje, po­la­ga­nje, iz­gon na is­pa­šu, či­šće­nje. Sve se to ra­di sva­ki dan i zna da bu­de na­por­no –pri­ča Mi­lić Vi­dić.
On ka­že da im je te­ško pa­lo ka­da su osta­li bez ku­će, ali is­ti­če da ni­je­su iz­gu­bi­li vo­lju da na­sta­ve da­lje.
–Ka­da imaš fa­mi­li­ju, mo­raš o njoj bri­nu­ti. Naj­bit­ni­je je da smo svi zdra­vi i ve­se­li, pa će se i ku­ća za­vr­ši­ti. U gra­du smo ži­vje­li kao pod­sta­na­ri i vr­lo br­zo smo shva­ti­li da se u ta­kvim uslo­vi­ma ne mo­že op­sta­ti. Ka­da po­la pla­te da­te za stan, sa­mo ste na gu­bit­ku. Ova­ko smo ba­rem sa­mi se­bi ga­zde i ra­di­mo ko­li­ko mo­že­mo. Ne če­ka­mo da nam ne­što pa­ne s ne­ba – is­ti­če Vi­dić.M.S.

Bu­duć­nost je te­ško pi­ta­nje
Upi­ta­na ka­ko vi­di svo­ju bu­duć­nost na se­lu, Ma­ri­na Vi­dić ka­že da je to te­ško pi­ta­nje.
– Ne znam šta će bi­ti i ka­ko. Sa­mo ne­ka su dje­ca zdra­vo, pa će­mo se sna­ći – is­ti­če Ma­ri­na.
Njen su­prug je uvjeren da će onaj ko­ji ho­će da ra­di uvi­jek ima­ti do­volj­no.