Sa­mo­hra­ni ro­di­te­lji u Cr­noj Go­ri želj­ni su prav­de i po­što­va­nja od dr­ža­ve i nje­nih in­sti­tu­ci­ja ko­je, ka­žu, pre­ma nji­ma ima­ju ma­će­hin­ski od­nos. Na osno­vu po­da­ta­ka sa po­sled­njeg po­pi­sa Mon­sta­ta, u Cr­noj Go­ri ima 30 hi­lja­da po­ro­di­ca sa sa­mo­hra­nim ro­di­te­lji­ma – u 24.424 po­ro­di­ca dje­cu po­di­že is­klju­či­vo maj­ka dok oče­vi sa­mi bri­nu o dje­ci u 5.105 po­ro­di­ca.
Sa­mo­hra­ni ro­di­te­lji Vu­ko­man Kr­sma­no­vić i Gor­da­na Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić u raz­go­vo­ru za „Dan” ka­žu da su od dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja do­bi­li sa­mo do­dat­nu mu­ku i po­ni­že­nje.
Vu­ko­man Kr­sma­no­vić je 13 go­di­na sa­mo­hra­ni otac tro­je dje­ce. Is­ti­če ka­ko je raz­o­ča­ran u Mi­ni­star­stvo ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja i mi­ni­star­ku Zo­ri­cu Ko­va­če­vić što Za­ko­nom o so­ci­jal­noj i dječ­joj za­šti­ti ni­je­su i oče­vi­ma omo­gu­ći­li da do­bi­ja­ju do­ži­vot­nu na­dok­na­du. Po­ru­ču­je da je na­kon gu­bit­ka su­pru­ge ostao da sam bri­ne o tro­je dje­ce, a do­ži­vio je da mu lo­kal­na sa­mo­u­pra­va u Šav­ni­ku uru­či ot­kaz jer je na vlast do­šao DPS, a on ni­je bio „po­do­ban”. Kr­sma­no­vić je na su­du uspio da do­ka­že da mu je ot­kaz uru­čen ne­za­ko­ni­to, ali je na­kon to­ga na­pu­stio Op­šti­nu Šav­nik i pre­šao da ra­di u fa­bri­ku.
– Sa­mo­hra­ni sam ro­di­telj 13 go­di­na. Raz­o­ča­ran sam u mi­ni­star­ku Ko­va­če­vić jer je do­no­še­njem Za­ko­na o so­ci­jal­noj za­šti­ti dis­kri­mi­ni­san ve­li­ki broj sa­mo­hra­nih oče­va. Od­lu­ka da sa­mo­hra­ni otac sa tro­je i vi­še dje­ce ne­ma pra­vo kao i maj­ka na na­dok­na­du je ne­dvo­smi­sle­na dis­kri­mi­na­ci­ja. Iz tog raz­lo­ga bi i mi sa­mo­hra­ni oče­vi sa tro­je i vi­še dje­ce tre­ba­lo da dig­ne­mo glas jer i mi smo ro­di­te­lji kao i maj­ke. Ako već ne­što ni­je pro­pi­sa­no za­ko­nom, on­da mo­že da se pro­pi­še pod­za­kon­skim ak­tom ili do­da u za­kon. I ne že­lim da odem u Cen­tar za so­ci­jal­ni rad jer vas ta­mo gle­da­ju sa vi­si­ne – ka­že Kr­sma­no­vić.
Do­da­je da je nje­go­va su­pru­ga pre­mi­nu­la pri­je 13 go­di­na. Za sa­mo dva mje­se­ca ko­li­ko je bo­lo­va­la Vu­ko­man je ostao bez su­pru­ge, a dje­ca bez maj­ke.
– Osta­li smo sa­mi i mo­rao sam da im bu­dem i otac i maj­ka. Dje­ca su ta­da ima­la 11, 8 i 5 go­di­na. Mu­či­li smo se, a po­seb­no ja jer ni­je­sam mo­gao da do­zvo­lim da mo­ja dje­ca ne­ma­ju. Ni­je bi­lo bit­no imam li ja, to je u dru­gom pla­nu, dje­ca su naj­pre­ča. Trud i mu­ka su se is­pla­ti­li, oni su da­nas od­ra­sli lju­di, sti­ču di­plo­me na fa­kul­te­ti­ma, ili po­la­žu is­pi­te sa de­set­ka­ma i od me­ne ne­ma sreć­ni­jeg čo­vje­ka ka­da vi­dim da su uspje­li. Ta­da znam da je sve vre­dje­lo – po­ru­ču­je Kr­sma­no­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da je u sve­mu imao po­dr­šku po­ro­di­ce, po­seb­no bra­ta ko­ji je pre­u­zeo bri­gu o nje­go­vom si­nu ka­da je oti­šao na ško­lo­va­nje u Sr­bi­ju.
– Kao sa­mo­hra­ni otac ostao sam bez po­sla u Op­šti­ni Šav­nik, ka­da je DPS do­šao na vlast, jer su pro­ci­je­ni­li da sam ne­po­do­ban. Če­ti­ri go­di­ne sam se su­dio i na kra­ju do­ka­zao da ni­je­su ima­li pra­vo da me ot­pu­ste. Eto ni dječ­ji do­da­tak ni­je­su htje­li da da­ju dje­ci jer je uslov za to bio da bu­dem so­ci­jal­ni slu­čaj. To ni­ka­ko ni­je do­la­zi­lo u ob­zir jer sam bio ri­je­šen da se bo­rim i stva­ram za svo­ju dje­cu – na­gla­sio je Kr­sma­no­vić.
Na­vo­di da ni­ka­da ni­je po­mi­slio ka­ko vi­še ne mo­že da pod­ne­se te­ret sa­mo­hra­nog ro­di­te­lja, ali naj­te­že su mu pa­li tre­nu­ci ka­da su dje­ca iz po­ro­dič­ne ku­će u Šav­ni­ku oti­šla na da­lje ško­lo­va­nje.
– Ka­da su po­če­li da se ra­zi­la­ze i ka­da sam osta­jao sam u ku­ći, u če­ti­ri zi­da, bi­lo mi je te­ško. Sin je u No­vom Sa­du, kćer­ke su u Cr­noj Go­ri i ja­ko smo ve­za­ni. Vo­lim ih sve jed­na­ko i ne odva­jam ih ni­kad – is­ti­če Kr­sma­no­vić.
Sa­mo­hra­na maj­ka Gor­da­na Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić tvr­di da je dr­ža­va ne­pra­ved­na pre­ma ro­di­te­lji­ma ko­ji sa­mi po­di­žu dje­cu.
– Mi je­smo ugro­že­na ka­te­go­ri­ja sta­nov­ni­štva, ali nas dr­ža­va ta­ko ne per­ci­pi­ra. Za 16 go­di­na kao sa­mo­hra­ni ro­di­telj jed­nom sam, pri­je de­set go­di­na, oti­šla u Cen­tar za so­ci­jal­ni rad i do­ži­vje­la ne­vi­đe­no po­ni­že­nje. Me­ni su ta­mo pro­či­ta­li ko­je bi sve uslo­ve tre­ba­lo da is­pu­nim ka­ko bih do­bi­la po­moć, a ni­je­sam is­pu­nja­va­la ni­je­dan. Iz­me­đu osta­log, ima­la sam stan ko­ji su mi ro­di­te­lji ku­pi­li. Bu­kval­no, tre­ba­lo je da bu­dem te­ški so­ci­jal­ni slu­čaj da bi mi dr­ža­va da­la ka­kvu-ta­kvu na­kna­du. Sin je ta­da bio sa mnom i re­kao je: „Ma­ma, ne­moj ni­ka­da vi­še da do­đeš ov­dje”. Ta­da smo po­ni­že­ni i ja i mo­je di­je­te. Pa, mo­že­te za­mi­sli­ti ka­ko nam je on­da i ka­ko nas dr­ža­va „ču­va” – is­ta­kla je Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić.
Ka­že da su njoj ro­di­te­lji ku­pi­li stan, a svim si­la­ma se tru­di­la da za­ra­di do­volj­no za ži­vot. Ipak, de­ša­va­lo i da bu­de glad­na ka­ko bi mo­gla dje­ci da obez­bi­je­di hra­nu.
– Mno­go te­ških tre­nu­ta­ka smo pre­ži­vlja­va­li. Ne­ka­da ima hra­ne sa­mo za dje­cu i ja osta­nem glad­na. On­da ću­tim i tr­pim. Uvi­jek sam ra­di­la, ni­ka­da ni­je­sam htje­la da se pre­dam, ali dok sam bi­la pod­sta­nar de­ša­va­lo se da ne­mam za ki­ri­ju. U tim tre­nu­ci­ma sam se osje­ća­la po­ni­že­no dok sto­jim pred ne­kim ko vam tra­ži no­vac jer ži­vi od iz­da­va­nja tog sta­na, a vi ne­ma­te – pri­sje­ća se Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić.
Na­vo­di da od dr­ža­ve ne tra­ži ni­šta, osim vi­še po­što­va­nja i ob­zi­ra.
– Ne mo­ra­ju da nam da­ju ogrom­ne na­kna­de. Do­vo­ljan je znak pa­žnje, da vi­di­mo da ni­je­smo sa­mi na svi­je­tu. Bi­la bi nam ogrom­na po­moć da, na pri­mjer, na po­čet­ku škol­ske go­di­ne dje­ci da­ju sve­ske i pri­bor – na­gla­ša­va Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić.
M.S.

Šte­dje­ći
dje­cu,
tro­ši­te se­be

Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić ka­že da je sa­mo­hra­ni ro­di­telj hra­bra oso­ba ko­ja ho­da sta­zom ne­iz­vje­sno­sti, od­ri­ču­ći se mno­gih stva­ri da bi dje­ca ima­la sve što je neo­p­hod­no. Ona se od­re­kla bez­broj stva­ri, ta­ko da joj da­nas dje­ca ka­žu da će ci­je­li ži­vot bi­ti „gdje oni, tu i maj­ka”.
– Dje­cu tre­ba šte­dje­ti, ali dok šte­di­te dje­cu ne­mi­li­ce tro­ši­te se­be. Da bi sve obez­bi­je­di­li, on­da ne­ma­te vre­me­na ni za dru­ga­ri­cu, ni za dru­ga, ali bo­ga­mi ni emo­tiv­no ni za ko­ga ne mo­že­te da se ve­že­te jer ne zna­te ka­ko će taj ne­ko pri­hva­ti­ti dje­cu ili dje­ca nje­ga. Sad oni go­vo­re da će da me „vu­ku ci­je­li ži­vot” – gdje oni tu i ja. Dje­ca cr­pe ener­gi­ju, vri­je­me i lju­bav, ali oni to i da­ju, jer ka­da us­pi­ju on­da zna­te da je sve u re­du i sreć­ni ste – re­kla je Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić.


Ne po­ma­žu,
ali ša­lju
ra­ču­ne

Vuk­sa­no­vić Mom­či­lo­vić is­ti­če da dr­ža­va ni­je ši­ro­ke ru­ke pre­ma sa­mo­hra­nim ro­di­te­lji­ma, ali ipak se sva­kog mje­se­ca sje­ti da im po­ša­lje ra­čun za stru­ju, vo­du, ko­mu­na­li­je...
– Bi­lo je si­tu­a­ci­ja ka­da ne pla­tim stru­ju, pa je is­klju­če, dok re­ci­mo kom­ši­ju ko­ji ima mno­go ve­ći dug ne di­ra­ju. On­da vam za­i­sta bu­de kri­vo i pi­ta­te se čim ste vi to za­slu­ži­li. De­ša­va­lo se i da ne mo­gu dje­ci da ku­pim ne­što što im tre­ba, a sku­po je. Na sre­ću, ta­kvih pro­ble­ma ni­je bi­lo. Žao mi je što dje­ca sa­mo­hra­nih ro­di­te­lja ne­ma­ju pred­nost mo­žda ka­da se upi­su­ju na fa­kul­te­te, da im se obez­bi­je­de ško­la­ri­je, jer moj sin ide u li­kov­nu ško­lu i to iz­i­sku­je tro­ško­ve za skup pri­bor i pu­to­va­nje – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Ne su­di­mo
po par­tij­skoj
knji­ži­ci

Vu­ko­man Kr­sma­no­vić do­da­je da sa­mo­hra­ni ro­di­telj po­di­žu­ći dje­cu obič­no za­bo­ra­vi na se­be.
– On­da se vi is­ku­lju­či­te iz sve­ga ka­ko bi dje­cu nor­mal­no uklju­či­li u dru­štvo. Ni­ak­da ni­je­sam že­lio da do­đem u si­tu­a­ci­ju da mo­je di­je­te ima ma­nje. Se­be sam žr­tvo­vao i bo­lje ta­ko ne­go da oni osje­te bi­lo ka­kvu žr­tvu. Oni su svu lju­bav na­mi­je­nje­nu i ocu i maj­ci da­li me­ni, jer su sa­mo me­ne ima­li i ja sam mo­rao da im uz­vra­tim. Na­dam se da će jed­nog da­na i dr­ža­va vi­še ci­je­ni­ti sa­mo­hra­ne ro­di­te­lje jer su i na­ša dje­ca nje­na bu­duć­nost, a mi smo ti ko­ji ih pri­pre­ma­mo za ži­vot. Iz­jed­na­či­mo sve lju­de, ne­moj­mo bi­ti za­vi­sni i ba­vi­ti se pro­tek­ci­o­ni­zmom. Gle­daj­mo čo­vje­ka kao bi­će, ne su­di­mo mu po to­me da li ima par­tij­sku knji­ži­cu ili ne – po­ru­čio je Kr­sma­no­vić.